Из историје београдске штампе

29. 11. 2023.

Аутор: Др Александар Стојановић Извор: УНС

Колаборационистичка пропаганда у Другом светском рату: од величања војних успеха Осовине до савета о избору брачног друга

Други светски рат био је тотални рат: сукоб војски, идеологија, раса, економија, култура и пропаганде. Зараћене стране од почетка су посвећивале велику пажњу развијању сопствене пропаганде и слању позитивне слике у домаћу и међународну јавност, истовремено улажући велике напоре да спрече алтернативне изворе информисања и сузбију ефекте непријатељске пропаганде.

На простору окупиране Србије, у престоном Београду, било је средиште окупаторске и колаборационистичке пропаганде.

Почетак окупације и штампа у Београду

Након слома југословенске војске у Априлском рату, врховну власт на овом простору вршио је штаб немачког Војног заповедника у Србији, чије су одлуке имале снагу закона и биле обавезујуће како за грађане, тако и за домаћу управу.

Нацистичка Немачка није дозвољавала медијске и грађанске слободе ни својим грађанима, а још је репресивније поступала на територијама запоседнутим током Другог светског рата. Водећи брутални рат, који је имао и своју (веома значајну) пропагандну компоненту, Хитлерова Немачка настојала је да на окупираним подручјима елиминише све алтернативне изворе информисања, те да становништво држи у пуној покорности, комбинацијом софистициране пропаганде и строге цензуре. Тако су у Србији, веома брзо по успостављању окупације, не само укинути готово сви предратни листови и часописи, већ је најстроже забрањено слушање радијских емитовања из Москве и Лондона, телефонска и птт комуникација стављена је под надзор, а било је наређено чак и убијање свих голубova писмоноша. 

„Ново време“ и „Обнова“ – крај „Политике“, „Времена“ и „Правде“

Одлуком окупатора распуштене су редакције и обустављено је излажење најутицајнијих дневних листова, „Политике“, „Времена“ и „Правде“, као и дугог низа часописа, илустрованих новина, магазина и политичких листова свих предратних странака. Наставиле су да излазе само београдске „Општинске новине“, које су, као орган градских власти, преносиле агенцијске вести из земаља Осовине, објаве окупационих власти, као и информације везане за комунална питања, исхрану и свакодневно функционисање Београда.

Већ половином маја 1941. године, од уредника и сарадника предратних београдских листова, формирано је „Ново време“, најтиражнији и најутицајнији колаборационистички дневни лист.

Назив листа сугерисао је његово идеолошко профилисање: „Ново време“ је означавало нови поредак, тзв. „Нову Европу“ под доминацијом нацистичке Немачке, и подразумевало је идентитетски и вредносни раскид са прошлошћу, односно уклапање у нову геополитичку реалност.

Прве две до три странице „Новог времена“ обично су биле посвећене вестима са светских ратишта, које су најчешће преузимане од осовинских државних агенција – немачке „ДНБ“ и италијанске „Стефани“. Потом би следиле вести из земље, обликоване према инструкцијама окупаторске цензуре, сервисне информације, по мало садржаја из културе и спорта (до једне странице укупно), рекламе.

„Ново време“ није излазило понедељком, већ је тог дана објављиван лист „Понедељак“ који је имао нешто другачији визуелни идентитет и распоред рубрика, а који су такође уређивали и писали новинари и уредници „Новог времена“.

У лето 1941. године, након напада нацистичке Немачке на Совјетски Савез, Други светски рат добио је тотални карактер и јавила се потреба за још снажнијим идеолошко-пропагандним утицајем на становништво.

Пренете вести осовинских државних агенција, цензура и репресија више нису биле довољне. Јавила са потреба за дневним гласилом које ће становништву Србије да редовно указује на све опасности и штетне последице комунизма, да му приближи ставове окупатора, као и да промовише колаборационистичку управу и њену политику.

Тако је основана „Обнова“, која је почела са излажењем у првој недељи јула 1941. године. На њеним страницама оглашавали су се бројни колаборационисти, који су заговарали борбу против покрета отпора, мир и покорност окупатору, а многи од њих делили су и идеолошке светоназоре са силама Осовине.

За разлику од „Новог времена“, које је често изгледало хладно, формално, дистанцирано од обичног човека и његових проблема, „Обнова“ је настојала да се приближи најширим слојевима становништва. Обраћала им се на једноставан начин, промовисала систем вредности заснован на српском национализму, објављивала ауторске текстове или стенографске записе говора Милана Недића и његових министара, као и политичара, уметника, јавних радника и других личности које су подржавале политику Недићеве владе.

„Дубинска“ пропаганда – диверсификација пропаганде у окупираној Србији

Распламсавање устанка и сурове репресалије окупатора које су уследиле током јесени 1941. године само су додатно утицали на још снажнији развој пропаганде у окупираној Србији, која се од тог времена најуочљивије могла пратити на примеру колаборационистичке штампе, како у погледу покретања нових гласила, тако и у самој обради тема.

Пропаганда је имала основни циљ да умири становништво и одврати га од учешћа у акцијама против окупатора – она је била важан инструмент у остваривању примарних приоритета окупатора: очувању безбедности окупационе оружане силе и апарата и омогућавању неометане економске експлоатације Србије.

Како би се допрело до готово сваког друштвеног сталежа и групе грађана, покретани су листови, најчешће недељници или полумесечници, са посебним садржајима блиским циљним групама.

Тако је улога сељаштва у Недићевој Србији афирмисана путем листа „Српско село“. Он је, поред идеолошких и пропагандних садржаја, доносио и стручне, повремено веома корисне савете везане за обрађивање земље, узгајање одређених култура, мере заштите против штеточина.

На сличан начин, одабиром тема и садржаја блиских тој групи становништва, колаборационистичка управа обраћала се радништву путем листа „Српски радник“.

За официре и припаднике оружаних формација под контролом Недићеве владе био је покренут „Гласник Српске државне страже“, који је, поред информација о раду и дејствима ове формације, објављивао и текстове везане за културно и морално уздизање војника, па чак и савете везане за одабир брачног друга или одржавање хигијене.

Култура, уметност и просвета у окупираној Србији налазили су се под ингеренцијом Министарства просвете и вера. Ово министарство, на челу са министром Велибором Јонићем, и његовим помоћником Владимиром Велмар Јанковићем, имало је веома амбициозне планове везане за коренит преображај српског друштва, просвете и културе.  Као једно од главних средстава реализације тих планова послужила су штампана гласила које је министарство покренуло и уређивало: „Просветни гласник“ и „Српски народ“.

Ова гласила била су главно оружје у обрачуну са међуратним културним елитама и носиоци новог, прорежимског, културног обрасца заснованог на екстремном национализму, колективизму, искривљеним представама српске историје и традиције.

Она су промовисала „нову“ уметност и стваралаштво, обрушавајући се на достигнућа међуратне југословенске уметности и културе, означавајући је као „ненародну“, „декадентну“, „безбожну“, „јеврејску“ или „масонску“. На сличан начин је нову позоришну политику у земљи промовисао лист „Српска сцена“, намењен превасходно позоришним уметницима и публици.

„Лајфстајл“ по мери окупатора Свеобухватност колаборационистичке пропаганде веома се јасно уочава на примерима илустрованих, тзв. „лајфстајл“ магазина какви су били „Дом и свет“ и „Коло“, као и специјализованом часопису „Наша жена“. Ови часописи били су забавног карактера и највећим делом свог садржаја намењени неборачком делу становништва: женама, деци и омладини. Њихове странице биле су махом испуњене (наизглед) растерећујућим, богато илустрованим причама о удаљеним деловима света, високој моди, музичким и филмским звездама и њиховом животу… Па ипак, где год би се загребало испод површине до изражаја је долазила суптилна, вешто пласирана окупаторско-колаборационистичка пропаганда: музичке и филмске звезде које су слављене и представљане као узор младима по правилу су долазиле из Немачке; модни савети заснивани су или на немачкој и италијанској моди, или на примени практичних решења – преправци старе одеће и њеном украшавању српским средњевековним и другим традиционалним симболима, јер је у окупираној Србији владала општа несташица намирница, одеће и обуће.

 

Пропагандног карактера није био поштеђен ни једини хумористички лист који је излазио у окупираној Србији – „Бодљикаво прасе“. Њега су красиле карикатуре Черчила, Рузвелта, Стаљина, министара емигрантске владе Краљевине Југославије… Аутори прилога борили су се да измаме осмехе забринутих читалаца исмевањем брачних и породичних односа, опште оскудице, односа између грађана и сељака, па чак и хумористичком критиком рада појединих установа колаборационистичке управе, каква је била Дирекција за исхрану и снабдевање.

Немачка управа у Србији практично је забранила рад свих политичких организација одмах по успостави окупације, али је из те забране убрзо изузет покрет „Збор“ Димитрија Љотића.

Љотићевцима је било дозвољено и да објављују сопствени лист: „Нашу борбу“, која је излазила од септембра 1941. до септембра 1942. године, најчешће недељно. Овај лист био је језгро најтврђе проосовинске пропаганде, у коме су сви противници колаборационистичког режима жигосани као издајници, инструменти страних сила и њихових интереса, злочинци који желе пропаст српског народа. Језик и стил писања били су крајње оштри, запаљиви и дехуманизујући, а у значајном броју издања дешавало се да више од половине свих објављених текстова има директан антисемитски карактер.

Лице и наличје – колико се веровало колаборационистичкој штампи

Нажалост, не постоје поуздани показатељи који би расветлили у којој је мери била читана колаборационистичка штампа у окупираном Београду и Србији, и колико јој се веровало.

Сачувани дневници и мемоарски записи из времена окупације сведоче да је народ био жељан било каквих информација, те да се читала и колаборационистичка и илегална штампа, слушале и дозвољене и забрањене радио станице, по кафанама и приватним окупљањима коментарисало прочитано и расправљало о стању на фронтовима, политици Недићеве владе и, посебно, о коначном исходу рата.

Просвећенији део становништва Србије био је свестан чињеница да се кроз колаборационистичку штампу пласира једна искривљена слика стварности, коју су обликовали идеолошка острашћеност, строга цензура и ратни интереси окупатора.

Многи грађани Србије у том периоду извештили су се у читању „између редова“ и умели да, на основу употребљене лексике и фразеологије, прозру стварно стање ствари, иако је оно најчешће било прекривено масивним наносима пропаганде, популизма и мимикрије.

_________________________________________________________________________

 

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Окупирана штампа – Штампа у Београду 1941-1944. године", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање