Из историје београдске штампе

04. 10. 2023.

Аутор: др Раде Ристановић Извор: УНС

Пропагандна штампа партизанског отпора у Београду - Читај и шири даље

Штампа је била главни канал информисања Београђана у међуратном и ратном периоду. Новине су се „листале“ код куће, у кафанама, на послу. Оваква важност новина није промакла ни чиниоцима политичке сцене Краљевине Југославије. Већина великих странака имала је своје самосталне листове, а оне режимске успевале су да под своју контролу ставе високотиражне листове попут „Времена“ и „Правде“.

Партија, која је у међуратном периоду ударала на основне постулате тадашњег друштва, претила да изведе револуцију, заведе диктатуру пролетеријата и успостави бескласно друштво, морала је да пронађе другачије методе пропаганде јер је Комунистичка партија Југославије била илегална организација, деловање јој је било забрањено законом, а чланови су били хапшени.

Принуђени на рад у илегали, југословенски комунисти су у овом периоду изградили илегални пропагандни апарат. Штампали су разне новине, прогласе, плакате и други пропагандни материјал у импровизованим штампаријама. Често уз помоћ „штапа и канапа“, у малим тиражима и са скромном опремом. Без обзира на недостатке, ова штампа радила је посао и била гласноговорник, пре свега међу радницима, Комунистичке партије Југославије.

Рат и окупација у априлским данима 1941. године донели су још већу потребу за алтернативним каналима информисања. У Београду је владао нацистички окупатор. Будно је пратио и контролисао све канале информисања. Штампа је постала његово оружје које је злоупотребљавао како би држао мирним становништво које је поробио.

Уколико бисте се ослањали само на писање колаборационистичких листова, били бисте осуђени да живите у „паралелном универзуму“. Са једне стране притискала би вас туробна и тешка свакодневница, а са друге, читајући новине, могли бисте да поверујете да је снабдевеност намирницама на завидном нивоу, да окупатор мисли најбоље српском становништву, да Немачка и њени савезници побеђују на свим фронтовима…

Но, захваљујући покретима отпора, Београђани су имали алтернативу и прилику да се, поред званичних, обавештавају и из других извора. Комунистички покрет имао је већ изграђену пропагандну машину коју је морао да подеси на нове услове који су владали под окупацијом. Већ у првим месецима окупације београдски илегалци приступили су поновном повезивању редова, који су били покидани услед априлског рата и бомбардовања.

Импровизоване штампарије и акције дељења пропагандног материјала

Кључна ствар била је да се оспособи штампарија. Када кажемо штампарија обично замишљамо велики простор препун разних бучних машина. Ово у условима илегалног рада није било могуће. Штампарије покрета отпора били су импровизоване у сваком смислу. Обично смештене у скривеним и несуловним просторијама, које су могле једва да приме једну машину и два оператера.

Најзначајнија штампарија партизанског покрета отпора налазила се у улици Бањички венац (у близини данашњег стадиона Црвене Звезде), у кући која је наменски зидана у међуратном периоду за ове потребе. Кућа је споља изгледала сасвим нормално, у њој су живели људи са редовним занимањима, али у њеној „утроби“ била је узидана тајна просторија.

 

Београдски илегалци Бранко Ђоновић и Слободан Јовић су, не марећи за лоше услове рада, вредно и марљиво штампали различити пропагандни материјал овог покрета отпора.

У току окупације радиле су и друге импровизоване штампарије. Поједини делови организације користили су и шапирографе за умножавање материјала.

Организација комунистичког покрета отпора била је подељена на рејоне и састојала се од партијског и скојевског дела. Посебне особе биле су задужене да приме, препакују и пошаљу даље пропагандни материјал.

Пропагандни материјал предаван је на улици у пакетима, а у појединим случајевима транспортован је у коферима и запрежним колима камуфлираним „купусом“ или другим животним намирницама.  Преузети материјал доношен је у стан који је коришћен само за ове потребе, препакиван је и прилагођаван за даљу дистрибуцију.

Према сведочењу београдских илегалаца, који су били задужени да носе материјал,  они су се састајали са рејонским техничарима на различитим локацијама. Процедура је предвиђала да илегалац пакет стави између ногу и у тренутку када му се лице обрати са питањем: „Јесте ли ви тај, који треба да донесе пакет?“ одговори:„Да, тај сам“ и преда пошиљку. Рејонски техничари су вршили даље сортирање након примања материјала и испоручивали га активима.

Илегалци су се састајали тајно по становима, читали и коментарисали садржај. Ово је служило за политичко-идеолошку индоктринацију и стварање комунистичке свести код њих, као и за мотивацију у раду. Иако је овај материјал служио за интерну употребу, од једнаког значаја било је да дође у руке обичних грађана.

На овај начин подривана је намера окупатора да кроз пропагандну умири и обесхрабри отпор, али и пружана нада обичном становништву да је окупација пролазна и да је слобода близу. Свесни овога, београдски илегалци су вршили повремене организоване акције дељења пропагандног материјала.

Углавном под окриљем ноћи и полицијског часа, убацивали су у поштанске сандучиће, качили на тарабе и друге ограде, остављали испред улазних врата различите новине и други пропагандни материјал. Колико су у овом били успешни сведочи констатација тадашње полиције да се овим акцијама не може стати у крај.

 „Пролетер“, „Билтен“, „Глас“ и „Саопштења“ 

Један од првих штампаних материјала током окупације у Београду био је централно гласило КПЈ „Пролетер“. „Пролетер“ је носио епитет најзначајнијег и најтрајнијег листа КПЈ у међуратном периоду. Од марта 1929. до децембра 1942. године, када престаје да излази, изашла је 81 свеска. Објављиван је у већини једном месечно или у облику двоброја и троброја.

„Пролетер“ је излазио на латиници, а поједини чланци су штампани и на ћирилици, у тиражу од 3.000 до највише 10.000 примерака. Изнад наслова штампана је парола - „Пролетери свих земаља уједините се“, а на првом слову наслова лежи петокрака звезда унутар које су срп и чекић.

Троброј „Пролетера“ за март-април-мај 1941. године изашао је због нередовних прилика из београдске штампарије у јулу, на десет страница у формату 21x17 сантиметара.  Ово је био први и последњи број „Пролетера“ који је изашао за време окупације у Београду.

У јулу 1941. године донета је одлука о покретању једног директивно-информативног листа као органа највишег војног руководства Народноослободилачког покрета. Из штампарских преса комунистичког покрета отпора у Београду, у августу 1941. године, изашао је „Билтен Главног штаба народноослободилачких партизанских одреда Југославије“.

Било је замишљено да „Билтен“ излази једном недељно, али, услед различитих околности, није био редован. Ово гласило излазило је све до 1944. године, а од укупно 47 нумерисаних бројева, шест је штампано у Београду.

„Билтен“ је штампан у мањем формату (од 18x23 до 31x22 сантиметара) ћирилицом и латиницом.  Сви београдски бројеви, изузев петог који је штампан на шест, заузимали су четири странице. Техничко решење и илустрације дело су академског сликара Ђорђа Андрејевића Куна. Остаје непознаница колики је тираж овог пропагандног гласила у периоду када је штампан у Београду.

 

Последњи број „Билтена“ у престоници изашао је 18. септембра 1941. године. Београдске бројеве „Билтена“ уредио је Јосип Броз Тито у кући Мирка и Вере Ненадовић на Дедињу и у стану Ивана Милутиновића.  У складу са наменом садржај „Билтена“ у већини је био резервисан за чланке у којима је образлагана и праћена борба партизанских одреда у Југославији.

У лето 1942. године ПК КПЈ за Србију интензивно је радио на оснивању новог гласила комунистичког покрета отпора у Србији. „Глас Јединственог Народно-ослободилачког фронта Србије“ узет је за наслов новина који требало да се штампа на „16 страна и више“ и са задатком „да  допиноси стварању НОО за Србију“. 

Несумњиво да су наслов и поднаслов узети вешто како би читаоци стекли утисак да ово гласило не публикује Народноослободилачки покрет већ један широк фронт различитих политичких и идеолошких чинилаца окупљених око борбе против окупатора. Наведеном говори у прилог и чињеница да је први назив „Комунист“ одбачен.

Уредништво је као кључне циљеве овог гласила означило: „омогућавање објављивања чланака, вести, извештаја до којих наш народ не може доћи под условима окупације и тираније немачких најамника у Србији“, пружање „трибине, са које ће сви поштени и прави родољуби без обзира на политичка убеђења износити своја мишљења“. Такође, у издавачким приоритетима био је „допринос остварењу организационог повезивања свих снага српског народа“, идеја да „штити интересе народноослободилачке борбе и онемогући подстрекаче на братоубилачки и грађански рат“, да „омогући остварење јединственог фронта против окупатора и његових слуга“. 

Први број „Гласа“ изашао је 30. августа 1942. године и у његовом стварању учествовали су сви чланови ПК КПЈ за Србију. Био је скромније технички опремљен јер је штампан на гештетнеру штампарије ПК КПЈ за Србију у 400 примерака.

Овакво стање захтевало је да се следећи бројеви публикују у штампарији ЦК КПЈ у Београду. За технички део „Гласа“ ангажован је академски сликар Ђорђе Андрејевић Кун, а вредне руке Слободана Јовића и Бранка Ђоновића обављале су припрему и штампање.

Годину дана од изласка првог броја, обустављено је штампање „Гласа“, јер су Немци реквирирали кућу у којој се налазила штампарија. Штампање је обновљено крајем 1943. године, али је лист излазио у мањем формату, 24x30 сантиметара, јер је нова штампарија располагала са машином која је подржавала само ову димензију. Број страна варирао је од броја до броја и ишао је у распону од четири до 12. Током 1944. године у Београду су изашла још четири броја и након откривања штампарије од стране полиције у јулу публиковање је премештено на територију јужне Србије.

Водећи људи КПЈ у Србији били су сарадници овог листа. Прилоге су писали Благоје Нешковић, Мирко Томић, Радивој Јовановић Брадоња, Вера Милетић, Петар Стамболић и други. Једина значајнија личност која званично није била део КПЈ, а писала је за „Глас“ био је Душан Богдановић, потпредседник Народне сељачке странке.

Највећи део новина био је резервисан за ауторске чланке, али постојале су и рубрике резервисане за праћење војних и политичких померања, сећање на пале борце, прозу, поезију итд. По ослобођењу „Глас“ се вратио у град из кога је поникао и наставио да информише Београђане.  

Један од првих пропагандних материјала који је долазио у руке Београђана био је „Саопштења“. Поједини комунисти имали су задатак да слушају Радио Москву, записују саопштења која су затим прекуцавана и умножавана. Ови памфлети доносили су вести о војним победама савезника и друге информације из политичких рубрика. Празник рада 1. мај, годишњица Октобарске револуције и смрти Лењина били су датуми приликом којих се комунистичка пропаганда посебно оглашавала.

_________________________________________________________________________________

 

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Окупирана штампа – Штампа у Београду 1941-1944. године", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање