Из историје београдске штампе

12. 01. 2022.

Аутор: Тамара Радојковић Извор: УНС

Српско новинарско друштво од оснивања до окупације Београда

Осамдесетих година 19. века у Београду новинарство још увек није била призната професија. Ова чињеница навела је неколико уредника београдских листова да оснују новинарско друштво које ће бранити новинарске интересе и подићи углед новинарства. Време ће показати да ће тада основано друштво бити друго по старости еснафско удружење новинара на свету које скоро непрекидно постоји и ради 140 година.

Како пише Михаило Бјелица иницијатива за оснивање новинарског удружења је потекла од уредника часописа Порота правника Милана Ст. Марковића. После збора који је Марковић организао 1881. године, у листу Видело објављена је вест да је на скупу једногласно одлучено да се оснује „формални новинарски клуб“.

Управа Београда у јануару 1882. године потврдила је правила Српског новинарског друштва, чиме су отклоњене све формалне препреке да се оснује друштво. У децембру 1882. године изабрана је управа Српског новинарског друштва, а за првог председника изабран је Лаза Костић, тадашњи уредник листа Српска независност. Када се одиграла Тимочка буна друштво је престало да ради, иако није званично укинуто, а Лаза Костић је кришом напустио Србију.

Удружење су 1889. године безуспешно покушали да обнове његови стари чланови Стеван Ђурчић, Милан Ст. Марковић и Пера Тодоровић. Две године после тих покушаја одржана је седница на којој је изабрана редовна управа обновљеног Српског новинарског удружења (СНУ), уместо друштва.

Председник обновљеног Удружења 1893. године био је Пера Тодоровић, до 1894. године када је цела управа поднела оставку. Главни разлог што је управа напустила удружење била је страначка нетрпељивост. Пера Тодоровић је имао доста непријатеља, поготово међу радикалима. Представници опозиционих листова Одјек и Српска независност нису хтели да уђу управу Удружења.

Као резултат незадовољства појединих новинара Удружењем 1906. године настало је Удружење новинара и публициста. Један од иницијатора за оснивање тог удружења био је уредник Српског књижевног гласника Јован Скерлић. Управа СНУ највише је била „љута“ на Јована Ђају, бившег председника овог Удружења који је изабран за председника Друштва српских новинара и публициста.

На скупштини 1908. године за председника СНУ изабран је Бранислав Нушић, за секретара Наум Димитријевић, а потпредседник надзорног одбора био је је власник и уредник листа Политика Владислав Рибникар.

На састанку управе одржаном наредне године одлучено је да се два конкурентска удружења споје, али је тај процес трајао две године. После спајања за председника удружења је поново изабран Бранислав Нушић. Следећи и последњи председник Удружења пре Првог светског рата био је Владислав Рибникар, који је у рату погинуо, а Удружење током рата није радило.

По завршетку Првог светског рата обновљено је неколико предратних листова, као што су Политика, Самоуправа и Радничке новине. Поред уредника и сарадника ова три листа за обнављање Српског новинарског удружења највише се ангажовао директор и власник новонасталог листа Епоха Милан Савчић.

У Загребу је у новембру 1919. године одржан први Конгрес југословенских новинара, али на њему нису донети никакви закључци. После загребачког Конгреса изабран је привремени одбор, чији је председник био Савчић. Он је требало да припреми следећи конгрес новинара и да изради предлог статута будуће новинарске организације. У току припрема одржан је збор београдских новинара на којем је формално конституисано Српско новинарско удружење.

Највећи проблем новинарске организације у Београду био је сукоб власника листова и професионалних новинара. Главну реч у Удружењу водили су власници листова, а професионални новинари нису имали великог утицаја на акције удружења, иако су чинили већину чланова.

Почетком 1921. године, у време припрема за следећи конгрес југословенских новинара, умро је Милан Савчић, тако да је Српско новинарско удружење остало без председнка. Одмах потом скупштина београдских новинара је изразила незадовољство радом управе и изабрала је нову, са председником Душаном Николајевићем. Стара управа са председником Пером Талетовим, која није ни присуствовала скупштини, није „хтела да одступи“. Тако је Српско новинарско удружење једно време, током 1921. године, имало два председника.

Сарајевски Конгрес је донео одлуку да се укину сва дотадашња новинарска друштва и да се уместо њих оснују секције, што су учинила удружења у Загребу, Љубљани и Сарајеву. Међутим, због спорова између власника и професионалних новинара реорганизација Српског новинарског удружења у секцију Југословенског новинарског удружења је ишла споро. Напослетку се стара управа повукла, али је одмах после тога и седам београдских редакција иступило из Удружења.

Клуб југословенских новинара свечано је отворен 1924. године у згради на Теразијама, у Београду. На скупштини 1926. године дошло је до формалног разлаза између Београдске секције и Централне управе.

Бјелица у књизи Хроника српског новинарског удружења пише да нико није слутио да ће овај Клуб постати „камен раздора“. Он је у књизи издвојио део текста из ванредног броја „Новина“ за 1927. годину, где су изнети „прави разлози овог сукоба“.

„Спор је почео, због, претварања Новинарског клуба у коцкарницу. Чим је коцкарница организована као званична установа новинарског сталежа и Удружења, око ње се плело много више приватних него сталешких интереса“  и да је „ коцкарница  дала повода за ширење најнеповољније фаме о новинарима и новинарском удружењу“.

Када је Александар Карађорђевић у ноћи између 5. и 6. јануара 1929. године извршио државни удар, укинуо Устав и распустио Народну скупштину, један од првих нових закона под дикатутром био је измењени и допуњени Закон о штампи. Забрањени су сви страначки и многи други листови, због чега се јавља проблем незапослености новинара.

„О стању у Југословенском новинарском удружењу доста говори и документ (који се налази у архиви УНС) насловљен „Ново удружење југословенских новинара“ и датиран са 9. V 1933. и потврђен печатом Југословенских националних радничких синдиката – централа Београд. У њему између осталог пише `Све више пристижу жалбе многобројних новинара из целе Краљевине против постојећег новинарског удружења`. (...) На крају овог документа стоји: `Тим поводом је Главни одбор одлучио да заснује Савез југословенских новинара за целу територију наше државе на синдикалној основи, са свим законским правима и дужностима`“.

Крајем 1934. године Управа Београдске секције упутила је Државном тужилаштву пријаву да намерава да издаје недељни хумористички лист Ошишани јеж. У листу је сарађивао велики број новинара, књижевника и карикатуриста.

„Ошишани јеж није био само лист, то је била права културна установа која је имала још неколико активности. Користећи популарност овог назива, управа Секције издавала је календар Ошишаног јежа, затим Летњи алманах Ошишаног јежа, основала је позориште под истим називом, издавала значке и организовала Музеј Ошишаног јежа“, писао је Бјелица. Лист је излазио до 1941. године.

Београдска секција ЈНУ 6. априла 1941. године имала је 263 члана. Десет дана касније, у разореном Београду није излазио ниједан лист, а Радио Београд је емитовао програм на немачком језику. Прве обновљене новине у окупираном Београду биле су Општинске новине, које су информисале о победама немачке војске и обавештавале о њиховим наредбама и обавештењима.

„Фузијом највећих београдских новинских предузећа „Политике“, „Времена“ и „Правде“ створено је ново предузеће – „Српско издавачко предузеће“ – које је објављивало главне српске листове за време окупације: дневнике Ново време и Обнову и недељне листове Дом и свет, Коло и Српско село. Осим поменутих политичких листова, које је издавало „Српско издавачко предузеће“, излазила су још и два недељна политичка листа: Љотића Наша борба и Недићев Српски народ“.

После напада немачке авијације на Београд престала је свака активност Београдске секције ЈНУ. Наредбом шефа Штаба Војног заповедника у Србији 1941. године постављен је комесар над ЈНУ. Доношењем Уредбе о штампи и формално је престала да постоји Београдска секција. Уместо ње предвиђено је оснивање Српског новинарског удружења.

Почетком септембра 1941. године основано је ново „окупационо“ Српско новинарско удружење. Председник је био уредник Новог времена Раденко Томић. У време оснивања имало је 98 чланова.

„Сви запослени новинари били су у обавези да се учлане у Српско новинарско удружење. У ствари, чланство је било услов за зспослење, а оно се стицало уписом у сталешку листу која се водила под надзором Пропагандног одељења С“, пише Бјелица и описује да се за Српско новинарско удружење за време окупације може рећи да је „само животарило“, јер се и само налазило у тешкој материјалној ситуацији. То потврђују и копије молби управе Удружења упућене тадашњој српској влади у којима моле за материјалну помоћ.

********************************************************************

Текст је настао у оквиру пројекта "Београдске новине и новинари"