Из историје београдске штампе
28. 12. 2021.
Најпознатија гласила политичких странака 19. века у Србији
Прва страначка гласила у Србији појавила су се седамдесетих година 19. века. Међу пионирима је напредњачки лист Видело, основан 1880. године. Бржем развоју политичке штампе допринело је усвајање првог Закона о штампи из 1870. године, који је ограничао моћ цензуре и омогућио лакше издавање листова.
Према Закону о штампи из 1870. године се не траже посебни услови за уредника новина, кауција за издавање листа, управне власти не могу утицати на издавање новина или им правити некакве сметње. Једино је у члану 48 предвиђен додир управне власти са новинарством, а то је уништење свих примерака новина по судској пресуди.
Јован Ристић из Либералне странке овом приликом је у писму Филипу Христићу изразио задовољство што је усвојен овај закон. „На Скупштини, хвала богу, све добро прође. Изиђе и закон о печатњи. У целом пројекту само је једна реч измењена. Није ли то succes complet?“
Као орган Народне либералне странке 1881. године покренут је лист Српска независност. Уредништво листа је често мењано, а кратко је на месту уредника био Лаза Костић. Поред политичких питања у земљи и политичких односа на Балкану, лист је опширно извештавао о раду Народне скупштине.
(Не)званична гласила династије Обреновић
Новосађанин Милош Поповић 1844. године покренуо је лист Српске новине. Са прекидом од годину дана, Поповић је био на месту уредника до гашења листа 1859. године, када су од августа у часопису почели да се објављују „дукатовачки чланци“. У овим текстовима су нападани либерали. Текстове је тајно одобравао кнез Михаило, а углавном их је писао Матија Бан. Либерали су се због чланака жалили кнезу Милошу, а тадашњи министар просвете Димитрије Матић је 5. новембра 1859. године забранио новине. Поповићу је одређен кућни притвор, док се не сазна ко је учествовао у писању текстова о либералима, али зато што није одавао изворе кнез Милош га је ослободио.
Поповић је 1861. године покренуо лист Видов дан, незванични орган владе кнеза Михаила, који је био оштар према Српској народној слободоумној странци Светозара Милетића. Лист је излазио три пута недељно, а од половине 1866. године сваког дана. Најпознатији сарадници листа били су Поповићев рођени брат Ђура Даничић, Матија Бан, Вук Караџић и Стојан Новаковић.
Поповића су 1876. године ударила кола руског официра. У тој незгоди је тешко повређен и изгубио је памћење и то је био крај излажења листа Видов дан.
Социјалистички листови
Због текста Српске обмане, објављеног у новосадској Застави у ком је критиковао цео државни систем у Србији, Светозар Марковић је изгубио стипендију и био је приморан да се врати у Србију, где је 1871. године покренуо лист Раденик. Био је то први социјалистички лист на Балкану, који је после годину дана променио наслов у Радник. Званични издавач и уредник листа био је Ђура Љочић.
Лист Борба настао је 1882. године, као наставак Радника, који је угашен годину дана раније. Први главни уредник Борбе био је Мита Ценић. Мото листа био је социјалистички слоган: „Сваки по способности, сваком по потреби“.
Први социјалистички лист који је излазио као гласило радничког удружења био је Типографски весник. Покренут је 1893. године и излазио је годину дана. У уводној речи у првом броју истакнуто је да ће гласник “бранити интересе свију типографских радника у маленој краљевини Србији“.
Листови радикалне странке
Адвокат и политичар Милутин Марковић 1881. године покренуо је радикални лист Самоуправа, у којем је оштро осуђивао режим Милана Обреновића. Због текстова је често цензурисан. Део тиража је, због забрана, 1882. године излазио под насловима Слобода и Братство. Већ следеће године је био угашен, али га је 1886. године обновио Пера Тодоровић.
Један од оснивача Народне радикалне странке Стојан Протић био је власник и уредник листа Одјек. Он се у листу, који је основао 1884. године, залагао за промену устава, преводећи модерне европске устане на српски језик. Само годину дана од покретања часописа му је стављено на терет „проблематично и увредљиво“ писање. Ухапшен је због преступа, као одговорни уредник и провео је десет месеци у затвору.
Писао је текстове и за месечни часопис Дело, који је основан 1894. године, а чији је издавач био Аца Станојевић. Протић је своје текстове у овом часопису често потписивао псеудонимом Јанус. После пет година излажења, када је за Ивањдански атентат била оптужена Радиклна странка, часопис је угашен. Обновљен је 1902. године. Међутим, друго обустваљање је уследило због Првог светског рата, када је у потпуности престао да излази.
Највише текстова било је из књижевности, историје и других друштвених наука. Иако га је издавала Радикална странка, сарадници су били и заговорници других политичких ставова, као што су Симо Матавуљ, Бранислав Нушић, Богдан Поповић, Недељко Дивац, Радоје Домановић, Владислав Петковић Дис и други.
************************************************************************
Tekst je nastao u okviru projekta "Beogradske novine i novinari"
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.