Из историје београдске штампе
24. 12. 2021.
Богата традиција цензуре у београдској и српској штампи
Са првим штампаним примерцима београдске и српске штампе цензура је постала њен обавезан део. Без одобрења цензора званично именованих, као и оних неименованих, није било могуће било шта публиковати, посебно штампу.
Цензура и цензори су се разликовали у зависности од краја где су живели Срби. За Србе из прека, који су живели на територији Аустроугарске монархије, новине које су они штампали су углавном биле на удару цензора из Беча или Пеште. Али, исто тако и моћне Српске православне цркве или самих митрополита у Аустругарској, којима се није свиђало како пишу њихови сународници. Посебно су на удару Беча били патриотски чланци који су на различите начине позивали на уједињење нашег народа са матицом Србијом.
Пример таквог листа био је Велика Србија, чији је уредник, песник Стеван Каћански, провео шест месеци у затвору због исмевања Тајне конвенције у листу. Часопис је основан 1888. године и званично није имао никакву политичку организацију или странку иза себе.
С друге стране, цензура у Србији се углавном бавила династичким наређењима о забранама, спречавајући да било шта критички изађе о Карађорђевићима или Обреновићима. Уз подршку династије, странке које су тада биле на власти су се трудиле да спрече опозицију да износи своје критике, а најважније је било да сам народ никако не сазна шта се у стварности збива.
Лист Самоуправа осуђивао је режим Милана Обреновића и због тога је био често цензурисан. Излазио је од 1881. године, а први уредник био је Милутин Марковић. Један део тиража је 1882. године, због забрана, излазио под насловима Слобода и Братство. Већ следеће године је био угашен.
Затвором гушена слобода штампе
Радикали су 1884. године покренули лист Одјек, а власник и уредник Стојан Протић залагао се за идеју о промени устава, преводећи модерне европске уставе на српски језик. Протић је само годину дана после покретања листа био ухапшен због „преступа“ као одговорни уредник и провео је десет месеци у затвору.
Ипак, и поред огромне цензуре која је покушавала у разним временима да угуши сваку помисао о слободи штампе, од тог сна и поред казни и огромних тешкоћа српски и београдски новинари никада нису одустали.
Хумористички лист Брка је, са прекидима због забрана, излазио скоро 50 година. Заступао је програм Српске либералне странке и оштро је нападао своје политичке противнике.
Не постоје ниједне новине које су излазиле међ Србима или на простору на којем су они живели, а да нису биле изложебе цензури, почев од Новина сербских па надаље. Проблем цензуре није био у њеном спровођењу, које је увек било исто, већ у казнама које су уз цензуру обавезно ишле. Практично су се подразумевале. То је заплена комплетног тиража, забрана даљег штампања и излажења новине, затворска казна за новинаре и уреднике и новчана глоба која се тешко могла платити.
Одговорни уредник листа Сеља Исидор Риђачки био је кажњен два пута затворском казном, због својих текстова у бројевима 10 и 36.
Један од ретких листова који се одржао током целе владе Александра Обреновића био је дневни лист Мале новине, у власништву Пере Тодоровића. Ипак, овај први модерни дневник и први српски таблоид имао је више судских забрана.
Тодоровић је касније основао и лист Мали журнал, који је требало да буде без страначког обележја, али су убрзо власници постали радикали браћа Савић, тако да се прочуо као радикласко-декмократски лист. Нови власници су често били изложени гоњењу, када су њихови противници били на власти.
Власници Малог журнала су 1902. године као подлистак покренули Др Ћосу, хумористички лист који је био против напредњачко-радикалског програма. Због текстова и карикатура о Николи Пашићу, тадашњем министру финансија Вукашину Петровићу и краљу Александру често је био забрањиван.
Казне су често подразумевале и невољно вишегодишње изгнанство. Постојање цензуре додатно је отежавало ионако тежак положај, у којем су се налазили новинари и новине. Тежак материјални статус новинара и уредника, недовољан број претплатника уз стално гушење слободе штампе често су доводили гашења листова. Разна довијања, па чак и наменски бракови са добростојећим миражџијкама, су били само један од начина како да новине преживе и не буду угашене.
Можда најбоље о томе говори Пера Тодоровић, чији су живот и рад пратиле бројне контроверзе, али који се и поред тога изборио да буде нека врста родоначелника модерног српског журнализма.
У текстовима за лист Огледало, сводећи своје животне рачуне и објашњавајући шта то значи бити новинар, забележио је и ово: „У тој страшној борби ја сам пет година провео у изгнанству. Више од 20 пута сам био затваран и хапшен. Био сам осуђен на 27 година затвора. У казаматима и хапсанама сам провео пет година, седам месеци и девет дана. Платио сам 11 хиљада разних глоба и такса. Вукао сам тешке окове, од којих ми и сада зјапе ране на ногама. Био сам осуђен на смрт, један пут јавно и знано, а четири пута је висило о концу да изгубим главу потајно и мучки...“
************************************************************************
Tekst je nastao u okviru projekta "Beogradske novine i novinari"
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.