Из историје београдске штампе
23. 12. 2021.
Чича Срећков и други листови за српску „пољску привреду“
Листови посвећени пољопривреди били су веома популарни у другој половини 19. и током 20. века, а нарочито су радо читани на селу. Пољопривредни часописи се јављају са намером да сељаке образују како да „пољску привреду“ обављају што боље, да их упуте у њихова права, а садржали су прилоге и упутства о гајењу пољопривредних култура, воћа, пчела, савете о начинима гајења културе или стоке.
Први листови за земљоделце у Србији
Први лист намењен практичној обуци сељака био је Чича Срећков лист за сербске земљоделце, који је излазио од јануара 1847. године у Београду. Лист је добио назив по свом издавачу и уреднику Атанасију Николићу, који је био познат као Чича Срећко. Николић је био професор и ректор Лицеја, прве више школе у Србији.
У листу су објављиване похвале добрим пољопривредницима и критике лошим домаћинима. Часопис је излазио једном недељно, сваког уторка. Годишња претплата за лист била је 2 талира. Имао је око 400 претплатника, али је само половина плаћала претплату. Држава је финансијски помагала часопис. Ипак, због малог броја „поштених“ претплатника и недостатка новца, лист је излазио непуне две године. Последњи број Чича Срећковог листа изашао је у децембру 1848. године.
Тежак је двомесечни илустровани лист за пољопривреду, за који су писали људи из народа. У првом броју истиче се да ће лист поучавати људе о пољопривреди, сточарству, пчеларству, домаћим уметностима и пољопривредној технологији. Излазио је два пута месечно, од 1869. до 1941. године, са паузом у току Првог светског рата.
Лист је покренуо Милан Миловук, тадашњи директор Трговачке школе у Београду. Миловук је по образовању био правник и економиста, али се бавио и компоновањем и писањем. Њега је на месту уредника убрзо заменио први српски доктор пољопривредних наука Ђорђе Радић. Издавач листа је било Друштво за пољску привреду.
Последње, 1941. године, излазио је под покровитељством Краља Петра II, а тадашњи уредник био је доцент Пољопривредног факултета у Београду Вукашин Тоскић.
Уз лист су често излазили додаци у виду брошура. Часопис је био веома популаран и радо читан на селу. Последње године излажења годишња претплата је износила 30 динара, 15 за ђаке и војнике, а 45 динара за иностранство.
У часопису су објављивана упутства шта треба радити ког месеца, како одржавати воћњак, башту, стоку, виноград, пчелињак, ливаду, како и кад коју животињу ловити, а шта тражити, скупљати или посејати у шуми.
(Тежак, број 3, страна 36, 10. март 1869, „Календар за рад у винограду“)
Текст из првог броја о „Познатом цвету“ – сунцокрету, говори о старцу из села у каменитој долини Бачве, коме су сељани дали име „отац пчела“, јер је постао најбољи газда у селу, упркос томе што је зими само градио кошнице, а лети седео међу њима и пушио.
„Никад није сејао ни кукуруза ни шенице, већ неко цвеће, што се ни у киту не веже, па не само да се одужио, већ је свој кућерак изнова градио, лепо и угодно живио, — данас је најимућнији човек у сеоцу и отац је — попин и једног испитача природе“.
Аутор текста је одлучио да га посети и види како је сељак, који не зна ни читати ни писати, тако васпитао и образовао своје синове, а остао имућан.
„После кратког поздрава и разговора о пчеларству, рекнем му, зашто сам дошао. Син се насмеши на оца и брзо одговори: „Све, што год имамо и шта смо, то морамо благодарити нашој милој, покојној мајци, а највише то, што волемо цвеће“.
Старац је испричао да је његова жена уредила башту за цвеће, како би пчеле имале богату и блиску пашу, а ту се „златно жуто сјајеће цвеће“ најбоље показало.
„Од семења дао сам исцедити уље и нађем, да у 100 ока семена има 40 ока врло доброг уља за јело. Продам то уље, а трговац ми га плати у пола скупље него ланено уље. Остатак од исцеђеног семена био је врло добра рана за краве, које су одмах давале и боље и више млека. По времену моја покојница нашла је и више којекаке употребе тог семена. Она га олушти као семе од јечма или елде, па прави колаче, чорбу и т. д. као од најбољег бадема“.
(Тежак, први број, страна 9, 10. фебруар 1869, „Познати цвет“)
Пољопривредни листови 20. века
Сељачко право је био недељни часопис који су 1934. године покренули образовани људи, а текстови су намењени образовању и правима сељака. Уредник је био Милорад Рачић.
У првом броју часописа текстом „Прва помоћ!“ уредништво је детаљније објаснило циљ покретања часописа.
„Све што домаћину треба, све што пољопривреди користи, што село подиже, може се најлакше сазнати преко школованих сељачких синова, који се окупкше око Сељачког Права. (...) Наши стручни сарадници препоручиће селу и сељаку, само оно што је најбоље, искључићемо и онемогућити све народне дерикоже! Окупили смо велики број школованих сељачких синова, који се не одричу свог села, по занимању су: лекари, инжињери, виши и нижи економи, адвокати, машински стручњаци и сви ћe они: сиромашнима бесплатно чинити услуге, а богатима уз скромну награду. (...) Молимо све народне прваке да нас обавесте о обдареној сељачкој деци, коју треба кроз школу спремити, за велику сутрашњицу, на којој желимо да читамо: срећна је она Земља, кад јој омладина напредује на свима пољима!“
Из истог броја је текст „Природне лепоте земље“ прича о капацитету наше земље за развој пољопривреде.
„Ми имамо оно, што ни један земаљски предео нема. Ко је год видео једанпут наше шуме и дубпане, цветна поља и ливаде, а уз то ако је био пријатељ нашег народа, тај је морао у себи рећи: „Видео сам оно, што сам у бајкама и причама читао!“ Наоружани знањем из највиших наука, бићемо у могућности да откријемо огромно богаство које савремена наука ствара: из планинског цвећа и меког дрвећа; из разног биљног корења, које у другим земљама даје богаство на милионе“
Пољопривредни преглед је месечни часопис, који је покренула управа фабрике хемикалија за пољопривреду „Зорка“, са намером да читаоце упозна са гледиштима и саветима пољопривредних стручњака. Излазио је у Београду од априла 1938. године.
Сељачка борба је недељни лист који је почео да излази у септембру 1945. године. На насловној страни првог броја био је текст посвећен говору маршала Тита преко београдског радија, одржаном дан раније.
Тромесечни часопис Архив за пољопривредне науке излазио је од 1951. године, а у њему су објављивани научни радови из пољопривредних наука и шумарства. Настао је као наставак часописа Архив за пољопривредне науке и технику, који је излазио четири године, од 1946. године.
Научни часопис Напредна пољопривреда излазио је од марта 1951. године и бавио се проблемима унапређивања пољопривреде у Србији. Основна идеја листа била је остваривање сарадње између стручњака и оних који се баве производњом. Излазио је месечно, током три године. Прва уредница била је Душанка Јовановић.
Научни часопис Хемизација пољопривреде излазио је од 1956. године. Бавио се фитофармацијом, дисциплином која проучава производњу и примену средстава за лечење и заштиту биљака и фертилизацијом у пољопривреди. Излазио је на српском језику, али је садржао текстове на енглеском и француском. Први уредник био је Рајко Драговић.
Природни услови за развој пољопривреде у Србији су одувек били повољни. Нажалост, друштвени услови утичу да је популација на селу све старија и све је мање младих људи који желе да се бави пољопривредом.
************************************************************************
Текст је настао у оквиру пројекта "Београдске новине и новинари"
Коментари (1)
Остави коментар27.12.
2021.
Odlična priča
Hvala autorki ovog podsetnika na brojne poljoprivredne časopise koji su u Srbiji izlazili još pre 70 pa i 100 godina.Još tada je shvaćeno da je poljoprivreda jedna kompleksna i složena privredna grana i da bez dobre stručne i javne podrške ne može ostvariti značajnije rezultate.Naravno, iz onoga što je zabelžila negdašnja štampa jasno se vidi da dobrom broju poljoprivrednika nije nedostajalo kuraži da sopstvene izume i inovacije primenjuju u proizvodnji...
Одговори