Из историје београдске штампе
20. 12. 2021.
Путовање кроз историју српске штампе – Борба за језик, слободу и нацију
Све до 70-их година 18. века српски језик, књижевност и просвета имали су углавном црквени карактер и били су под значајним руским културним утицајем. Културна и верска повезаност Срба у Аустроугарској са Русијом, никако није одговарала интересима Монархије. Из тих разлога дошло је, за време владавине Марије Терезије, до значајних промена у тадашњем српском друштву, као што су отварање школа, смањивања броја црквених празника и слично.
Једна од најважнијих новина је да се Бечу отвара и штампарија за Србе (1770-1796). Захваљујући повољнијој политичкој атмосфери, почиње да се интензивније развија и културни живот Срба у Аустроугарској.
Прве српске новине појавиле су се у Бечу, 1791. године. Интересантна је чињеница да оснивачи новина нису били Срби, него Грци, браћа Публије и Георгије Маркидес Пуљо. Новине су се појавиле под именом Сербскија посведневнија новини и излазиле су два пута недељно.
Међутим, издавачи су имали много проблема и тешкоћа око издавања тих новина, али и око остварења жеље да новине пишу разумљивим народним језиком. Због малог броја претплатника и конкуренције коју су добили - Србина Стефана Новаковића, прве српске новине браће Маркидес Пуљо престале су да излазе већ након годину дана, 1792. године.
Стефан Новаковић је покренуо своје новине, под именом Славеносербскија ведомости. Те су новине биле још ближе српској читалачкој публици, али су и оне, након непуне две године (1794), престале да излазе и угасиле се.
Ипак, појављивање и једних и других новина, од огромног је значаја за укупни развој српске штампе и новинарства, који ће тек током 19. века почети интензивно да се шири и развија. Оба листа су допринела и утицала на рад познатог “првог српског професионалног новинара”, Димитрија Давидовића.
Сигурно је да је Димитрије Давидовић (1789-1838) имао велику инспирацију за рад у лику Захарија Стефановића Орфелина и својих претходника у Бечу, браће Маркидес Пуљо и Стефана Новаковића.
Будући да је изучио типографски занат, Давидовићу је то омогућило да отвори сопствену штампарију. Године 1813, заједно са Димитријем Фрушићем, уз претходну помоћ и залагање Јернеја Копитара код аустријских власти и цензуре, Давидовић покреће прве новине на народном српском језику, под именом Новине сербске.
Текстови у Давидовићевим новинама били су писани видно разумљивијим српским народним језиком. Странице својих новина Давидовић је отворио за све српске књижевнике, међу којима се као главни истиче Вук Стефановић Караџић, који је био и један од најактивнијих сарадника, чинећи тиме ове новине још значајнијим за ширење напредних идеја о језику и правопису, а самим тим и за развој српске књижевности на народном језику.
Срби су имали новине пре него што су добили штампарију – Димитрије Давидовић као родоначелник српске штампе
Давидовићеве бечке Новине сербске биле су тих година (1813-1822) главно културно језгро и стециште тадашње српске културне “елите”. Давидовић је у Бечу, поред Новина сербских, од 1815. до 1821. године, издавао и алманах-зборник Забавник, са пуно разних занимљивих садржаја из свих области живота и науке. Тај алманах је претеча познатом Политикиним забавнику, која и данас излази.
Давидовић, који је био добар пријатељ са угледним протом Матијом Ненадовићем. Уз његову помоћ добио је државну службу у Србији и 1821. године дошао је у Крагујевац.
Због његовог одласка из Беча, угасиле су се Новине сербске, а тиме се завршава и њихова ''бечка фаза''. Престанком и гашењем ових новина, завршава се и једна историјска фаза у развоју културног живота српског народа.
Беч престаје да буде главни центар окупљања елитних Срба, а њихово деловање се све више премешта у Србију, која се, после два устанка против Турске, почињала културно будити и развијати.
Србија је почетком 19. века имала школе, заслугама Доситеја Обрадовића, али није имала своје штампарије - у којима би се могле штампати књиге, а још мање новине, које се у то време масовно јављају у Европи и српском окружењу.
Почетак штампања новина у Србији заслуга Димитрија Давидовића
Тек 1830. године, по Хатишерифу, Србија је добила право на оснивање своје штампарије, која је и основана у Београду 1831. и названа Књажевско-србска типографија, а касније је пресељена у Крагујевац.
Десетак година од повратка из Беча, тачније 1834. године, Димитрије Давидовић је у Србији, у Крагујевцу, поново покренуо Новине сербске, чији је он био и први уредник. Те новине су први српски информативни лист штампан на територији Србије.
Као уреднику првих новина у Србији, Давидовићу припадају и све заслуге за родоначелника српског штампаног новинарства. По узору на најбоље европске листове, Србија која се још увек ослобађала феудалне турске власти, имала је у првој половини 19. века модеран информативно-политички лист, који је још дуго служио као пример за добро уређене новине.
Почеци дневне штампе у Србији и у другим европским државама везани су за политичке прилике које су у њој владале. Први дневни листови и часописи излазили су спорадично и били су или тематски ограничени или новине тадашњих странака у Србији.
Модерна штампа креће са Пером Тодоровићем
Модерна српска штампа у којој су текстови почели да се распоређују по рубрикама, највише личећи на данашњу штампу, кренула је да се развија тек када је Пера Тодоровић почео да издаје Мале новине, дневник који је био намењен широј јавности.
Пера Тодоровић је по особинама и нарави био комплексна личност, што се да лако закључити на основу увида у оно мало доступне литературе која се бави његовим животом. Био је познат као следбеник идеја Светозара Марковића и сарадник Николе Пашића. За једне контроверзан, за друге настран и преварант. Без обзира на различито карактеризовање Тодоровићеве личности у мало литературе о њему, оно што нико не спори је то да су на његов професионални живот утицали новинарство, књижевност и политика. Којим год од ова три занимања се бавио, аутор Малих новина је у њих уносио знања и вештине из друга два. У Тодоровићевим политичким говорима и новинарским текстовима увек је долазила до изражаја његова начитаност, док су му политичко деловање и новинарски рад неретко користили као мотиви за његово књижевно стваралаштво.
Пера Тодоровић се бавио политиком и књижевношћу и интересовао се за раличита занимања, али себе је пре свега називао новинаром. Тодоровић никада није био новинар који само саопштава информације, већ је, захваљујући новинарству, промовисао и своје политичке ставове и критиковао неистомишљенике. Позната је чињеница да је у првим годинама свог новинарског рада критиковао монархију и напредну странку, али касније своје критике кроз новине је усмеравао на радикалну странку из које је иступио.
Новинарско искуство Пера Тодоровић је стекао и пре него што је почео да издаје Мале новине. Пре стварања ових новина, био је један од покретача неколико листова српских политичких странака тог доба, као што су Рад, Старо ослобођење и Самоуправа.
Осим листова политичких партија и Малих новина, Пера Тодоровић је био и један од покретача часописа Стража у коме су своја гледишта и коментаре поред политичара и других новинара износили и књижевници и научници.
Пера Тодоровић је Мале новине издавао од 1888. до 1903. године. Тираж ових новина, које су продавали колпортери, досезао је до 30 хиљада примерака. Мале новине својим критичким коментарима нису штеделе бирократију,нити владајућу радикалну странку. У текстовима су најчешће истицана одступања радикала од програма, превирања у партији на власти, а доста простора у листу одвајано је и за проблеме грађана које је власт прогонила.
И поред тога што су тежиле да буду непристрасне, Мале новине су као и савремени дневни листови једне критиковале, а друге подржавале. Тако у Малим новинама није могла да се пронађе ниједна директна критика династије Обреновић, а разлог томе вероватно је била захвалност Пере Тодоровића, јер је неколико година раније ослобођен од служења затворске казне. Али непрекидно политичко деловање и критика неистомишљеника, као и благонаклон став према династији утицали су и на нестанак Малих новина. Оне се гасе падом династије Обреновић. Иако њихов власник тежи да их поново покрене у октобру 1903. године не успева у томе и тада коначно нестају.
Херојска смрт браће Рибникар оснивача Политике
Међу херојским жртвама Првог светског рата, већ 1914. године, у само два дана, погинула су и два брата, оснивачи Политике – Владислав и Дарко Рибникар, обојица као официри у чину капетана српске војске и борци из оба Балканска рата. Политика је на насловној страни 2. и 3. септембра 1914. године објавила вест о трагичној и храброј погибији својих оснивача.
Након погибије браће Рибникар, Исидора Секулић је записала стихове:
Обадва брата
У обадва рата били
Обадва брата
У обадва рата рањени
Јел’ доста
Обадва брата
У трећи рат пошли
Обадва брата
Из трећег рата нису дошли
“Два брата Рибникара погинули су на граници Босне као официри Србије: један за другим, у два дана. Још нисмо имали времена да застанемо поред та два гроба и да кажемо шта они значе за ову Југославију и за нашу културу. За Југославију, јер су пореклом били Словенци; за нашу културу, јер су били новинари и творци једног великог националног листа. Њихов отац је Југословен из оног великог доба када су се Загреб и Љубљана такмичили са кнез Михаиловим Београдом у националним осећајима, у љубави за национално јединство које политички комедијаши стављају данас у сумњу. За оца Рибникара није било довољно потребно бити Србином да би био Југословен; требало је бити Србијанац одметник против туђе тираније; бунтовник против пропалих нарави и непријатељске културе Беча и Пеште; устаник против династије и бирократије која држи у заточењу читаве народе, борац за националну државу и сопствену културу; фанатик у вери да је геније нашег народа будући геније европског истока, демократ који свој смисао о слободи вуче из своје сјајне повести и своје невине цркве”, писао је Јован Дучић 1924. године, поводом 20 година од оснивања листа Политика.
Како би се највештије приближила слика о познатој браћи Рибникар и тадашњој Политици, издвајамо одломак из Дучићевог текста, у којем прича о свом личном искуству са два позната брата. Дучић потврђује моћ медија, чак и у ратном времену, када је штампа и даље новина, Србија није држава моћница, а опет новинари носе толику јачину и умеће да мењају свет.
“Колико је Политика браће Рибникара била већ првих дана ухватила места у нашем друштву, ево један пример. То је било 1908. године. И ја сам неочекивано постао сарадник Политике. Избачен сам био из Министарства у интересу штедње и нашао се на улици. Мој друг К. Кумануди зближио ме је тада са Рибникарима. Они радо присташе да ми одмах повере књижевну хронику. Брзо сам прешао на уводни чланак. Дошао је затим за министра спољних послова др Милован Миловановић, блажене успомене. У његовом кабинету нађосмо се утроје: Миловановић, Спалајковић и ја. Министар ми је говорио нешто што нисам потпуно разумео. Молио ме да Политика помогне његову акцију, да задобијем пријатеље Рибникаре. Говорио ми је да је јутрос проглашена независност Бугарске, а да се сутра спрема заједно комбиновано друго изненађење. Али шта? Спалајковић се реши да ми одговори. Сутра или прекосутра спрема се проглашење анексије Босне. У ваздуху кабинета министровог било је одиста нечег очајног. Нико на улици није слутио шта се спрема. Војска није била наоружана. Штампа је била недорасла за икакве услуге. Скупштина је била растројена партизанством и сељаци су се надметали у добацивању погрда. У Европи нико није знао да је Босна српска и да је 1875. Србија објавила Турској рат за ту исту српску Босну“.
„Није се сад могло прећи ћутке прећи преко споразума бугарско-аустријског. Требало је покренути дипломатску акцију. Миловановић је сад полагао сву наду у Политику, да покрене широке масе и да тај покрет омогући његов протест у Европи. После тог споразума између нас тројице вратим се и нађем Рибникаре. Они су на све пристали и на мене падне коцка да напишем на првој страни листа манифест за народ и објавим шта су спремали у Бечу са Босном. — Резултат вам је познат: Политика је изашла у нарочитом издању после ручка, а већ после подне велике гомиле света биле су бачене на улицу. Београд је одједном изменио свој изглед. Пред кнез-Михаиловим спомеником већ је урлала једна гомила против Аустрије и Бугарске. Свет је био погођен том вешћу као ножем и тад се тек видело шта је Босна за Србију. Чули су се говорници, викали су војници, и комите, гомиле су пошле пред Министарство, зовући Миловановића да говори. Затим пред Министарство војно, иштући оружје. Затим је све кренуло на аустријско посланство. Поразбијане су ограде, изваљена нека врата, пробијен кордон војске, Миловановић је говорио те вечери. Прозори двора су били сви осветљени и на завесама се видео мрачни профил краља Петра. — Оволико је било довољно за Миловановића. Европа је зачас видела да је питање Босне животно питање Србије. Миловановић је осам месеци водио дипломатску акцију против Аустрије. Умало није дошло до општег рата. Цела акција је прешла у једном моменту из руку Извољског у руке Миловановића, од ког је зависила једног момента цела ситуација Европе. Он је успео, Србија је била последња која је потписала анексију Босне”, написао је Дучић у свом тексту.
Владислав Рибникар – новинар, оснивач и уредник листа Политика, рођен је 13. новембра 1871. године у Трстенику, као најстарији син др Фрање Рибникара и Милице Срнић. Школовао се у Јагодини и Београду. Уписао је Историјско-филолошки одсек Филозофског факултета Велике школе у Београду 1888. године. По завршетку студија одлази у Француску, где на Сорбони добија "лисанс" и као државни благодејанац у Немачку, где студира на Хумболдт универзитету. У Београд се враћа после Мајског преврата 1903. године. Годину дана касније покреће лист Политику. По избијању Првог светског рата одлази на фронт и гине 1. септембра 1914. године.
Дарко Даворин Рибникар се школовао у Свилајнцу и Београду. Дипломирао је правне науке у Немачкој. После смрти оца Фрање долази у Београд да помаже брату Владиславу. Остале су трајно забележене његове репортаже из Румуније о Буни сељака 1907. године и о Фридјунговом процесу у Бечу 1909. године. Као резервни официр учествовао је у оба балканска рата. Погинуо је почетком Првог светског рата, 31. августа 1914. године, као резервни капетан српске војске.
По погибији браће Рибникар 1914. године, жена Владислава - Милица је постала стуб Политике. Распродала је чак и лични накит, како би поново покренула Политику. После Првог светског рата Александар Карађорђевић од ње купује имање породице Рибникар на Дедињу, где ће касније бити подигнуто здање Белог двора. На чело листа 1. септембра 1919. године долази једини преживели син Фрање, Слободан Рибникар.
Др Слободан Рибникар је релативно кратко био директор Политике, свега пет година. Умро је 24. септембра 1924. године, а његов најстарији син Владислав преузима власништво над листом. На овој дужности остаје све до смрти 1. септембра 1955. године.
Извори:
Алексић Д. и Л. Видић, 2014. Анализа садржаја вести у Малим новинама Пере Тодоровића. Часопис за управљање комуницирањем 9, (32): 83-106.
http://www.avantartmagazin.com/herojska-pogibija-brace-ribnikar-osnivaca-politike/
http://www.riznicasrpska.net/ponossrpstva/index.php?topic=176.0
***********************************************************************
Текст је настао у оквиру пројекта "Београдске новине и новинари"
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.