Из историје београдске штампе

15. 12. 2021.

Аутор: Софија Богосављев Извор: УНС

Дубоки корени српског и београдског новинарства

Српска штампа настала је ван територије Србије, али су историчари забележили да су Срби 18. народ на свету чија је штампа од почетка била на њиховом језику.

Историја српске периодичне штампе почиње часописом Славеносербски магазин, који је штампан у Венецији 1768. године. Оснивач и уредник часописа био је Захарије Орфелин, један од најобразованијих Срба тог времена. Изашао је само један број, али се Славеносербски магазин сматра почетком српске штампе. У његовом предговору, који је написао Орфелин, спомињу се актуелна питања културног живота Срба, идеје и програми. Овај предговор штампан је на 13 страна часописа и историчари га сматрају веома значајним тексто, у којем су први пут на српском језику изнете рационалистичке и просветитељске доктрине европског 18. века.

Прве новине на српском језику појавиле су се такође ван територије данашње Србије, у Бечу 1791. године (Сербскија новини). У престоници Хабзбуршке монархије појавио се и први српски дневник (Новине сербске, 1813. године) и први српски зборник (Забавник, 1816. године). Неколико значајних српских листова и часописа излазило је у првој половини 19. века у Пешти, први је покренут Летопис Матице српске 1825. године, који излази и данас као најстарији књижевни часопис у Европи.

На територији данашње Републике Србије новине излазе од 1834. године, у Крагујевцу, тадашњој престоници кнеза Милоша Обреновића, одмах затим у Београду, а касније и у Новом Саду, Сремским Карловцима, Земуну, Сомбору, Вршцу, Панчеву, Приштини. Новине србске (у данашњој транскрипцији Српске новине) су биле прве новине у Кнежевини Србији, а уредник је био Димитрије Давидовић, друго значајно име након Орфелина. Објављене су први пут 17. јануара 1834. године у Крагујевцу. Наставиле су излажење у Београду. Новине србске биле су службени лист Кнежевине Србије, али у току Давидовићевог уређивања имале су и политичко обележје.

Појава штампе у Кнежевини Србији у уској је вези са издвајањем грађанства као самосталне друштвене класе. Новине србске су покренуте с циљем да шире просвету и културу, али су оне по свом садржају биле пре свега политички лист. Давидовић је у њима износио и сопствено мишљење и ставове, па је због тога дошао у сукоб с кнезом Милошем Обреновићем, који је наредио да се новине цензуришу. Кнез је ставио Давидовићу до знања да се новинар у Србији не сме бавити политиком, његова је дужност да објављује службене материјале и да преноси вести из листова које му одреди Кнежева канцеларија. Због непридржавања ових заповести, Давидовић је удаљен из новинарства.

На издавању, уређивању и писању радио је велики број људи разних занимања и опредељења, новинара, политичара, просветних радника, научника, свештеника, официра, студената, ђака.

Као уреднику првих новина у Кнежевини Србији, Давидовићу припадају све заслуге које имају родоначелници националне штампе. После пада Метерниховог апсолутизма и укидања цензуре у Хабзбуршкој монархији, главна тема српске штампе постаје национално питање. Уместо стручних чланака у наставцима, у новинама доминирају политички уводници и извештаји дописника. Најбољи представник те нове периодике је лист Напредак, који је излазио у Сремским Карловцима и Земуну, под уредништвом Данила Медаковића, берлинског доктора филозофије и сарадника неколико европских листова.

Главно средиште српске штампе шездесетих година 19. века постаје Нови Сад, у којем је до краја тог века излазило 56 разних српских листова. Најзначајнији политички лист који се појавио у овом периоду је Застава Светозара Милетића, коју најбоље описује Скерлић: „Као ниједан српски лист пре ње, Застава је изашла са једним великим, потпуним и доследним програмом либералног национализма, и убрзо стекла велики политички и национални ауторитет, постала у доба око 1870. године главни орган целе српске јавности.“ Сушта супротност Српском Дневнику и Застави, у којима су изношене световне и либералне идеје, био је Србобран, конзервативни и антилиберални лист, као и поново покренути Напредак Данила Медаковића. Такође, треба споменути и “опозиционе” листове Самоуправа и Независност. Самоуправа је политички, економски и књижевни лист Радикалне странке. Објављиван је три пута недељно (1881-1883); пет пута недељно (1886) и дневно (од 1903). Током дугогодишњег излажења, променио је више уредника и власника, а првобитни уредник био је Милутин Марковић. Више пута је забрањиван и поново обнављан. Као орган радикала, оштро је осуђивао режим Милана Обреновића. Због тога је често био цензурисан. Није излазио у току Тимочке буне, а 1886. га је на кратко обновио Пера Тодоровић. Под уредништвом Николе Димитријевића покренут је 1903. године и излазио је до окупације Србије 1915. године. Крајем 1918. године обновљен је под уредништвом Стојана Протића.

Поред политичких листова, јављају се и први сатирични и хумористички листови, од којих су најславнији Комарац и Змај, које је покренуо песник Јован Јовановић Змај. Почевши од првог српског педагошког часописа намењеног учитељима Школског листа и првог дечјег часописа Пријатељ српске младежи, до почетка Првог светског рата на територији данашње Војводине излазило је седам стручних педагошких часописа: Српска народна школа, Учитељ, Нова школа, Нови васпитач, Просвета, Школски одјек, Школски гласник. Овим листовима је по Закону о штампи било забрањено да говоре о политичком положају Срба у Угарској. Листови су и поред тога одражавали политичке ставове својих уредника, што је и био један од разлога њихове краткотрајности.

Српска штампа почиње да излази и у другим војвођанским местима попут Вршца, Земуна и Панчева. У Вршцу излазе два часописа – Вршачка кула и Вршчанин, у Земуну Земунски гласник, а у Панчеву – Панчевац (1869–1876), по Скерлићу најважнији од свих листова који су излазили ван Новог Сада.

У току седамдесетих и осамдесетих година 19. века, у току великих политичких превирања, долази до појаве нових струја и идеја на пољу журналистике. Јављају се први часописи који следе идеје Светозара Марковића и социјалиста: Раденик у Београду, Једнакост и Глас занатлија у Новом Саду. Поред ових листова покренуто је неколико важнијих листова, који су заступали интересе политичких странака: радикалски Одјек и патриотски лист Велика Србија у Београду и либерални Браник у Новом Саду. Српска штампа почиње и територијално да се шири, те се појављују и први српски листови у Црној Гори, Далмацији и Загребу.

Развој политичке штампе у Србији унапређен је после усвајања првог Закона о штампи (1870. године), који је омогућио лакше издавање листова и ограничио надлежности цензуре. Међу новопокренутим листовима најзначајнији је Раденик (Београд, 1871–1872. године), први социјалистички лист не само у Србији, него и на Балкану. На даљи развој периодике утицало је формирање политичких странака у Србији 1881. године. Уместо старе поделе на либерале и конзервативце, дошло је до новог груписања – на радикале, напредњаке, либерале и социјалисте. Све странке користиле су штампу као средство политичке пропаганде, а редакције листова биле су главни центри партијског живота.

Пера Тодоровић је осамдесетих година 19. века купио Мале новине, које нису биле на страни ниједне политичке странке, већ је његова визија била да буду израз слободног мишљења.

Мале новине излазиле су у периоду од 1888. до 1903. године. Достизале су тираж од 30 хиљада примерака. То су прве новине које су у Србији продавали колпортери. Критиковале су бирократију и пратиле дешавања везана за радикалну странку која је у то доба дошла на власт у Србији. Тодоровић је текстовима објављеним у овим новинама указивао на превирања у овој странци, одступања од програма и посвећивао је текстове онима који су прогоњени од стране режима.

У другој половини 19. века српски листови јављају се у Босни и Херцеговини (1866. године), Црној Гори (1871. године), Хрватској (1874. године), а крајем тог века и српски исељеници у Северној Америци почињу да објављују своје новине.  У периоду балканских ратова 1911. године, излазила су укупно 252 листа и часописа на српском језику, од којих у Краљевини Србији 152 (само у Београду 105).

Почетак 20. столећа обележен је успоном дневне штампе. У Београду је 1904. године излазило 13 дневних листова. Најстарије су биле званичне Српске новине, а најмлађа Политика, коју су покренули браћа Владислав и Дарко Рибникар.

Лист Политика је препознао сензибилитет ондашње интелектуалне читалачке публике и за неколико година постао је најугледнији и најчитанији српски лист.

Према непотпуним библиографским подацима (објављеним 1956. године), у периоду између два светска рата на територији Србије излазило је око 2500 листова и часописа, укључујући и југословенска гласила и штампу националних мањина. Такође, према непотпуним библиографским и статистичким подацима о српској штампи од 1768. године до 1999. године објављивано је око 5000 листова и часописа на српском језику.

Од свих дневних новина које данас излазе у Србији најдужу традицију има Политика. На улицама Београда први број се појавио 25. јануара 1904. године и имао је свега четири стране. Коштао је пет пара и штампан је у 2.450 примерака. У то доба у Београду излазила су 72 новинска издања, од чега 12 дневних, а Политика је постала новинска и штампарска кућа са најдужом традицијом на Балкану.

***********************************************************************

Текст је настао у оквиру пројекта "Београдске новине и новинари"