Путовање кроз историју српске штампе

22. 11. 2023.

Аутор: Проф. др Владимир Баровић Извор: УНС

Нацистичка и антинацистичка пропаганда у међуратној Војводини

Лист „Дан“ глас антинацистичке пропаганде на српском језику

Иако је Адам Беренц имао критике и на рачун Културбунда, званично гласило немачке мањине „Дојче Фолксблат“ прелазило је преко њих и није желело сукоб са антинацистички настројеним католичким свештеником, јер су и једни и други имали заједничког непријатеља оличеног у обновитељском покрету.

Претходна два текста о нацистичкој и антинацистичкој пропаганди у међуратној Војводини прочитајте на линку.

Медији на српском језику пратили су сукоб унутар немачког националног корпуса, а са посебном пажњом о томе је писао новосадски лист „Дан“. Једини дневни политички лист у Новом Саду „Југословенски дневник“ угасио се због дугова марта 1935. године и на његово место долази „Дан“, чији први број излази 28. маја исте године. Његов покретач инжењер Дака Поповић (био је и први бан Дунавске бановине), оставио је записано сећање да га је покренуо баш због немачке националне заједнице. „Одлучио сам се 1935. да покренем у Новом Саду дневни лист Дан, да бих у првом реду откривао политичко и друштвено стање у Војводини и да бих скренуо пажњу меродавнима на рад Културбунда и писање новосадског немачког листа „Deutches Volksblatt“.

Лист је имао изразито југословенску оријентацију, да би постепено навикавао на југословенску идеологију још увек претерано србујућу војвођанску радикалију. Ступце сам отворио свим родољубима, без разлике на њихову партијску припадност. Лист је будно пратио хитлеризам који је јаче бујао у Војводини, кретање рајхсдојчера по Војводини, њихове говоре одштампане у листу „Deutsches Volksblatt“, па и оне неодштампане. Но нисам штедео ни мачековце и њхове излете по Бачкој, њихове деструктивне и шовинистичке великохрватске идеје. Нисам могао да не реагујем ни на писање Корошчевог „Словенца“ и на клерикализам загребачког Каптола. Тада ми се чинило а о томе ни данас нисам променио мишљење, да се све то заклело против Југославије...“.

„Дан“ је често доносио извештаје о делатности нацификованог Културбунда и међу првим листовима у Краљевини Југославији јасно је указао на сва зла која носи националсоцијалистичка идеологија и пропаганда, а нису били ретки ни уреднички коментари на ту тему.

„Било их је који су нам говорили да претерујемо, а има их (срећом мали број) који су осуђивали наш став према политичким вођама, нарочито према г. др  Крафту. Догађаји су, нажалост, нама дали за право... Ми смо већ давно тражили да се овакав „Културбунд“ распусти и да му се рад ограничи на његову првобитну намеру, јер су култура и политика две ствари“.

„Дан“ је штампао рубрику под називом „Мањински живот“ а њена најчешћа тематика је била немачка мањинска група мада је у мањој мери медијски праћена и мађарска заједница. Откада се сукоб у Културбунду интензивирао, почели су све више да се обрађују ти проблеми, а неретко су неки за новосадску чаршију важни догађаји заузимали читаве странице „Дана“ што није био чест случај са мањинским питањима у војвођанској штампи на српском језику. 

Лист Даке Поповића је преносио ипак и нека писања немачке штампе са домаће медијске сцене, али и извештаје о диктаторским мерама режима у Рајху. Тако је децембра 1935. године у оквиру „Наше рубрике“ „Дан“ објавио текст под насловом „Прогон Пољака у Немачкој“, у ком се између осталог описује голгота тог словенског народа у Рајху и наводе разни психолошки притисци за исељавање из Хитлерове државе. „Дан“ је стално упозоравао државне власти на то да морају имати на оку све озбиљнију пронацистичку делатност делова Културбунда: „Велики број чланова Културбунда који припадају разним струјама незадовољни су радом парламентарног представника г. др Крафта и његове најуже околине.

Сасвим је извесно да ни најављена реорганизација Културбунда неће нимало ублажити ово незадовољство. Сви трезвенији Немци осуђују политичку борбу у Културбунду који је сав под утицајем националсоцијализма из Трећег Рајха... И власти ће морати најзад, интервенисати као што су то већ учиниле у Дравској бановини, пошто се представницима данашњег Културбунда мора одлучно и јасно рећи да су култура и политика две ствари које се никако не могу налазити под истим кровом“. У тексту се даље истиче да је Културбунд често коришћен у приватне економске сврхе односно за богаћење Крафта и његове околине што је сметало поштеним немачким сељацима.

Понекад је „Дан“ знао и да претера у жигосању немачких пронацистичких изгреда, те је тако на чланак од 16. новембра 1935. године „Пангерманска провокација у Новом Саду“ листу одговорио председник месног одбора Културбунда за Нови Сад, Филип Корел: „Не одговара истини да је генерални секретар Културбунда г. Гиљум или неко други на тој скупштини (оснивачкој, месне групе за Нови Сад, ВБ) одржао пангермански говор, или чак, да је препоручио „нашим честитим Швабама“, да се држе резервисано према Југославији. Напротив, суштина излагања свих говора, који су тада одржани, била је пропагирање међусобног разумевања  између словенске већине и немачке мањине у нашој заједничкој отаџбини. Ова је чињеница у Вашем листу окренута баш у дијаметралну супротност“. Корел се морао правдати односно демантовати да је рекао да се Немци не морају покоравати већини и бацати под словенске ноге...већ је истакао верност Културбунда краљу и држави и додао да о свим проблемима треба отворено разговарати.

Представници Културбунда су често имали примедбе и на, по њиховом мишљењу, тенденциозне коментаре уредника „Дана“, при чему је истицано да су верност према држави и осећај припадности њој, дубоко укорењени у душе свих војвођанских односно југословенских Немаца.

 Иако је власник „Дана“ критиковао званични лист Културбунда, ипак је знао да је у борби против обновитеља најдаље отишао католички „Дунав“ („Die Donau“).

Патер Беренц је о утицају нацизма на младе писао, а „Дан“  преносио: „У том погледу је положај код извесног дела немачке омладине, у скоро  свим немачким општинама, исти. Већ четири или пет година добија омладина једино „екстра образовање“ о „Новом немачком погледу на свет“. Приликом наставе у том правцу Немце цене према томе какав су став заузели према „покрету“ (обновитељском, ВБ). Стари не пролазе том приликом добро, јер један просвећени Немац, који мирно мисли, не може никада одобрити испаде против хришћанства. Када незрела омладина увек мора да слуша – стари нас не могу разумети, они морају да буду по страни, ако то неће морају бити уклоњени – како она може да осећа поштовање и уважава старије(...) Куда то води. У школи учење не иде. Ако добију за то слабу оцену, онда се тврди: прогоне их зато што су права немачка деца. Шегрти се интересују за све, само не за свој занат. После извесног времена ми ћемо, уместо добрих занатлија, имати много „пфушера“. И по који универзитетлија не ради данас ништа друго до да улудо троши време и краде новац из очева џепа уписујући се на највише школе, односно, одлазећи у градове где постоје универзитети, уопште не полажући испите. Тако расте број  пропалих егзистенција из године у годину. У својим месним групама такви постају „фирерчићи“ и хоће друге да подучавају о части“. Баш ти фирерчићи, како их је назвао Беренц, били су  убеђени да ће њихова нова религија односно националсоцијализам збрисати католичку цркву, а сукоб у Културбунду између старог руководства и обновитеља представљао је прилку да се и други часописи и листови на немачком определе за или против нациста.

„Зов омладине“ против „Зова народа“

 Антинобновитељски настројени били су „Der Familienfreund“, који је као католички часопис излазио од 1927. у Црвенки, а затим у Новом Врбасу, и био је усмерен против обновитељског покрета, али се није упуштао у борбене полемике попут листа апатинског жупника Беренца. У корпусу католичких медија који се супротставио обновитељском националсоцијализму био је и „Југендруф“  и од свог првог броја (1. 12. 1934) излазио је у Београду да би 1938. године био премештен у Оџаке, а био је под уредништвом католичког свештенства, док је циљна група била католичка омладина.

Пошто су нацисти у обновитељском покрету свој лист назвали „Зов народа“, католичка младеж је своје новине звала „Зов омладине“.  Поменули смо да је мањи постотак војвођанских Немаца био протестантске вероисповести јер је и штампа те деноминације имала одређену улогу у сукобу обновитељи – Културбунд, али је за разлику од појединих представника католичке цркве, највећи део протестантске стао на страну националсоцијализма!

Чињеница је да је и у протестантској цркви у Немачкој било борбе између дела свештенства и нациста, али су Хитлерове присталице превладале и чак формирале протестантску цркву под називом „Немачки хришћани“ у којој је јавно са предикаонице позивано на расну хигијену, антисемитизам и апсолутну покорност вођи и партији. Српска штампа имала је информације о сукобу Хитлера и дела протестантског вођства, које је покушало да спречи нацисте да потпуно овладају црквеним организацијама протестаната.

___________________________________________________________________

Текст је настао у оквиру пројекта „Медијска пропаганда у Војводини (1918-1945)“ који је суфинансирао Град Нови Сад - Градска управа за културу
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства