Приватизација медија од 2014. године
09. 06. 2016.
Навика једна мука, а одвика сто мука
Иако је процес приватизације медија у Србији почео пре годину дана, а о томе се говорило и годинама уназад, чини се да грађани, медијски радници, а све више се показује и сами политичари, нису схватили шта тај процес доноси и колико ће се начин рада медијских кућа променити.
Дојучерашњи јавни медијски сервиси, локалне и регионалне телевизијске и радијске станице, које су увек имале обавезу и дужност да сваки догађај испрате, јер су их плаћали грађани, сада су постале приватне медијске куће које послују по тржишним принципима.
Нема више општинских субвенција, нема више пара грађана који када нешто плаћају могу и да буду незадовољни. Шта сада?
Приватизовани, комерцијални медији раде у складу са јавним интересом, поштују професионалне стандарде, али морају да брину и о свом финансирању. Правила се мењају.
Јавни интерес није доведен у питање, али се поставља питање опстанка тих медија који се, као и плата, обезбеђује борбом на тржишту. А оно је мало. Економска ситуација лоша, привреда у кризи, нема великих оглашивача. Пројектно суфинансирање медијских садржаја иде веома отежано, са много мука и перипетија, предуслова и услова. Квалитет није на цени, о јавном интересу ретко ко брине. Али зато сви говоре о слободи медија, цензури и аутоцензури, о независности, о притисцима на новинаре и уреднике.
А да ли притисак долази само од политичара и државног или локалног врха? Могу ли притисак на медије да врше и грађани, појединци? Зар није притисак када константно критикујемо медије зашто нешто раде, објављују или необјављују? Није ли притисак када се опомињу па и вређају уредници и новинари зашто не раде баш то што је неком појединцу у тренутку интресантно или по његовој процени битно?
Улога медија јесте да брине о јавном интересу, а задатак уредника и новинара је да процене шта је у интересу шире заједнице, шта није, а у новим околностима и шта им доноси зараду а шта представља трошење ресурса, људских и техничких, на сопствену штету.
Изрека каже: „Навика једна мука, а одвика сто мука“. Све се чешће негодује и пита: Како наша локална или регионална телевизија сада не долази на састанке савета месних заједница? Како је могуће да телевизија не прати све догађаје из области културе? Зашто тв екипа не снима семинаре који се организују за наставнике и учитеље? Због чега није снимљена свака школска приредба? Зашто се више бесплатно не рекламирају спортски клубови и удружења? Зашто нема бесплатних најава догађаја?
Нема, јер то више није медијски јавни сервис, радиодифузна установа који се финансира парама грађана. Да би култура била више заступљена у медијима, културни посленици би, на пример, могли да пишу пројекте, да конкуришу код европских и државних фондова, да предвиде средства за медијску промоцију програма које реализују и тако утичу на већу заступљеност тих садржаја. Исто важи и за невладине организације и удржења грађана.
Прошло је време када је ШРИФ годишње донирао по шест милиона динара, пружајући медијску подршку и промоцију бројним манифестацијама у организацији локалне самоуправе, јавних установа, удружења грађана, школа; када су се спортски клубови бесплатно промовисали и рекламирали. ШРИФ је на то поносан и за то је добио награду Привредне коморе Србије за друштвено одговорно пословање. Али, на жалост, више није у могућности да се тако понаша. Сада, након приватизације, као комерцијални медиј, одговорни морамо да будемо и према себи.
Предузеће ШРИФ Д.О.О. тренутно запошљава 34 радника која, за разлику од других медијских кућа, које су такође промениле статус у процесу приватизације медија, и даље редовно примају плате упркос томе што је тек недавно почела реализација појединих пројеката које суфинансирају поједине локалне самоуправе. И поред свих потешкоћа постигнути ниво продукције се одржава а сачуван је и програм на језицима националних мањина без икакве финансијске подршке Националних савета и других организација које се залажу за права националних мањина.
Иако од оснивања ради у интересу грађана и доприноси да се глас Борана, али и целе Тимочке Крајине чује шире, Телевизија Бор увек је на удару критика. Свако има право на мишљење и слободу говора, али је то право и најчешће злоупотребљавано у различите сврхе. А уколико постоји незадовољство тв програмом, то је бар лако решити. 1950. године измишљена је врло корисна справа - даљински управљач који помаже да се у тренутку промени канал.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.