Приватизација медија од 2014. године
09. 02. 2016.
Танјуг јавља: Укинут сам ал' постојим; Има ли ми спаса?
“Према ставу 8, члана 142. Закона о јавном информисању и медијима, последице неуспешне приватизације настају ‘ако запослени не прихвате пренос бесплатних акција’. Неприхватање овога подразумева да им је тај начин приватизације понуђен. Ако понуде није било, није могло бити ни њеног неприхватања. У том случају, понуда би могла уследити и после стављања ван снаге Одлуке Владе о правним последицама престанка Јавног предузећа Новинска агенција Танјуг. Ту одлуку би могла да опозове и сâма Влада”.
Према члану 142. став 1. Закона о јавном информисању и медијима (даље и медијски закон), издавач медија чији је оснивач Република, аутономна покрајина или локална самоуправа, осим јавних сервиса на националном или покрајинском нивоу, приватизује се по општим прописима о продаји капитала. Уколико до 1. јула 2015. године капитал издавача медија не буде продат, поступак продаје се, по члану 142. став 7. медијског закона, обуставља а капитал приватизује преносом акција запосленима без накнаде. Ако запослени не прихвате бесплатни пренос акција, медиј, по члану 142. став 8. медијског закона, престаје да постоји и брише се из регистра, а одлуку о промени делатности издавача медија или одлуку о укидању издавача медија доноси његов оснивач.
У раљама ових одредаба нашла се и Новинска агенција Танјуг. Она је основана још 1943. године, а садашњи статус дугује Закону о Јавном предузећу Новинска агенција Танјуг, донетом у СР Југославији, који је по распаду те државе наставио живот као закон Републике Србије, њеног правног следбеника.
Ово јавно предузеће није искористило могућност приватизације преносом акција на запослене без накнаде, у смислу члана 142. став 7. медијског закона, па је Република, преко Владе која врши њена оснивачка права, требало да донесе или одлуку о укидању Танјуга као издавача или одлуку о промени његове делатности. Влада није поступила ни на један од ових начина и тако је направила несхватљиву грешку: бркајући различите појмове, прогласила је престанак издавача медија уместо престанка медија. Издавач медија је по члану 32. медијског закона, физичко или правно лице које се бави издавањем и дистрибуцијом медијских садржаја. Медиј је, по члану 29. медијског закона, средство јавног обавештавања без својства правног лица, а чине га нарочито сервис новинске агенције, дневна или периодична новина, радијски или телевизијски програм, њихова електронска издања, интернет страница и интернет портал. Кад до приватизације издавача медија не дође ни преносом бесплатних акција (као крајњом опцијом), онда, по члану 142. став 8. медијског закона, престаје да постоји медиј а не издавач медија. Судбина издавача зависи од тога да ли је његов оснивач одлучио да га укине или да му само промени делатност. А та одлука је изостала.
Поистовећујући издавача медија са медијем, Влада је уместо да констатује престанак сервиса Новинске агенције Танјуг, констатовала престанак Јавног предузећа Танјуг! Услед мешања ова два појма није дошло ни до престанка Танјуга (јер одлука оснивача о томе није донета), ни до престанка сервиса те новинске агенције (јер нема одлуке којом се констатује његово гашење).
У Одлуци о правним последицама престанка Јавног предузећа Новинске аганције Танјуг, коју је 3. новембра 2015. године потписао премијер, Влада наводи: "Танјуг је престао са радом 31. октобра 2015. године, у складу са чланом 146. став 1. Закона о јавном информисању и медијима". Први део овог исказа је погрешан, јер Танјуг није медиј да би, по члану 142. став 7. медијског закона, престао да постоји изостајањем приватизације бесплатним преносом акцијског капитала на запослене; он је издавач медија па се не гаси на основу самог закона, већ по одлуци о укидању коју, у смислу члана 142. став 8. медијског закона, доноси Влада вршећи оснивачка права Републике. Други део исказа је погрешан, јер се у њему наведена законска одредба односи на престанак важења закона о оснивању Танјуга а не на престанак самог Танјуга.
Из реченог произлази да је Влада, најпре, морала да донесе одлуку о укидању Јавног предузећа Новинска агенција Танјуг, па тек онда да приступи уређивању правних последица њеног престанка. А и само уређивање ових последица морало је бити условљено релевантним законским оквиром, којег чине одредбе о ликвидацији садржане у чл. 524-548. Закона о привредним друштвима које се, по члану 1. став 1. Закона о јавним предузећима, примењује и на јавно предузеће о којем је овде реч. Наравно, примена је сходна, што значи прилагођена карактеру предузећа.
Да је Влада ово имала у виду, Одлука о правним последицама престанка Танјуга морала би да има другачију садржину. У уводу Одлуке требало би да пише да се заснива на акту Владе о укидању тог јавног предузећа, заснованом на члану 142. став 8. Закона о јавном информисању и медијима, који уједно представља и одлуку о покретању поступка ликвидације. Диспозитив одлуке требало би да има у виду прописе о ликвидацији привредног друштва, а нарочито оне о: регистрацији одлуке којом се покреће ликвидација, ликвидационом управнику, пријави потраживања, ликвидационим билансима, обустави ликвидације и њеном окончању. Посебан значај имају прописи о регистрацији, ликвидационом управнику, обустави и окончању ликвидације.
Даном регистрације одлуке о ликвидације, јавно предузеће наставља са радом, али фирма добија префикс – у ликвидацији. Од тада би фирма овог издавача требало да гласи: Јавно предузеће Новинска агенција Танјуг, у ликвидацији.
Ликвидациони управник постаје законски заступник фирме у ликвидацији. Њега је у овом случају требало да именује Влада одлуком о укидању Танјуга. Да је то учинила он би постао орган заступања, док би ранијем директору престао мандат. Наравно, уколико му у моменту покретања ликвидације већ није престао. Ако јесте, он то не би могао бити.
Обустава ликвидације могућа је и због настављања фирме са пословањем. У овом случају Влада би, у вршењу оснивачких права Републике, морала да донесе одлуку о промени делатности Танјуга (а не одлуку о укидању), на основу члана 142. став 8. медијског закона. То би за ово јавно предузеће била и шанса за спас применом члана 16. ст. 2. и 3. медијског закона.
Запослени би шансу за спас могли потражити и у одредбама ст. 7. и 8. члана 142. медијског закона. Према ставу 8. последице неуспешне приватизације настају "ако запослени не прихвате пренос бесплатних акција". Неприхватање овога подразумева да им је тај начин приватизације понуђен. Ако понуде није било, није могло бити ни њеног неприхватања. У том случају, понуда би могла уследити и после стављања ван снаге Одлуке Владе о правним последицама престанка Јавног предузећа Новинска агенција Танјуг. Ту одлуку би могла да опозове и сâма Влада.
Ако Влада то не учини, за испитивање законитости њене одлуке и решења Танјуга у ликвидацији којима су повређена права запослених, надлежан је привредни суд, јер је, по члану 25. став 1. тачка 4. Закона о уређивању судова, он надлежан да решава спорове "поводом стечаја и ликвидације".
Проф. др Зоран Ивошевић, редовни професор
Правног факултета универзитета Унион у пензији
Поводом нејасног статуса Новинске агенције Танјуг, а имајући у виду Одлуку Владе о њеном гашењу, УНС је замолио редовног професора Правног факултета Универзитета Унион др Зорана Ивошевића за правну анализу овог случаја.
Коментари (3)
Остави коментар11.02.
2016.
ŽIVE KAO CVET U PUSTINJI
Da li je,već jednom,okončan spisak onih kojima Tanjug,i takav kakav je,baš toliko smeta da su postali ovoliko nervozni. Nestrpljivi dušmani,u međuvremenu,mogli bi ili malo da olade ili će se od neizvesnosti i čežnje i umno poremetiti dok im naše proevroinstitucije ne ispune dato obećanje.
ОдговориAko mogu ‚‚evro",po čemu ne mogu i ‚‚pro" konačnu odluku da sačekaju?
10.02.
2016.
pitanje
Odakle poticu vesti koje potpisuje Tanjug, kad Tanjug vise ne postoji?
Одговори09.02.
2016.
Da li je servis novinske agencije medij?
Analizi prof. dr Zorana Ivoševića prkljucujem sledece misljenje (ponovljeno).
ОдговориPrema clanu 29. stav 1. Zakona o javnom informisanju i medijima, medij je sredstvo javnog obaveštavanja koje rečima, slikom, odnosno zvukom prenosi urednički oblikovane informacije, ideje i mišljenja i druge sadržaje namenjene javnoj distribuciji i neodređenom broju korisnika. Medjutim, ma koji servis (usluga, sluzba) bilo koje novinske agencije, pa tako i servis(i) JP Novinske agencije "Tanjug", ne spada u medije, zato što takav servis nije, po zakonskoj definiciji, namenjen javnoj distribuciji i neodređenom broju korisnika. Shodno tome, svaki servis novinske agenicije NIJE medij.
Po clanu 5. stav (1) tacka 1) Zakona o Javnom preduzeću Novinska agencija Tanjug,
delatnost, odnosno poslovi od javnog interesa koje obavlja Tanjug su proizvodnja, promet i emitovanje domaćim i inostranim sredstvima informisanja i drugim korisnicima informacija o zbivanjima u zemlji i svetu. Prema tome, "proizvodnja, promet i emitovanje domaćim i inostranim sredstvima informisanja (tj. medijima, odnosno medijskim organizacijama, prim. D. P.) i drugim korisnicima informacija o zbivanjima u zemlji i svetu" nije namenjena javnoj distribuciji i neodređenom broju korisnika (tj. najsiroj javnosti).
Bilo bi lepo i korisno da o predmetnom pitanji kazu koju rec i mnogobrojni medijski strucnjaci, narocito oni koji su radili na pripremanju ovog i drugih medijskih zakona.