Приватизација медија од 2014. године
23. 11. 2015.
Танјуг ни на небу ни на земљи
Шта ће бити са Танјугом — једначина је са више непознатих. Поставља се питање ко је одговоран за ситуацију у којој се нашла до скоро највећа новинска агенција на Балкану.
Танјуг ради иако је угашен, део запослених се изјашњава о отпремнинама иако нису добили отказ, а из Пинка смо обавештени да информација о преузимању Танјуга није тачна.
„Није нам у плану таква трансакција. Чак није ни постојала као идеја“, званично је саопштено Спутњику из Пинка.
У међувремену, део запослених, који су усмено, у глуво доба ноћи, обавештени да се на њих више не рачуна и даље се окупљају испред зграде Танјуга.
Годишњи одмори
Истовремено, они који раде надају се да ће наставити да раде у новој фирми, иако нико није рекао да ће бити неке нове фирме, али директорка Бранка Ђукић „шаље сигнале“ да ће је бити, и да ће људи, које је она одабрала, наставити да раде.
Осим Пинка, нови момент у причи је да се и директорка коначно огласила, објаснивши да нико није добио отказ а да су они који су наставили да раде у (угашеној) фирми изабрани по критеријуму што нису користили годишњи одмор?!
Део запослених који се свакодневно окупљају испред зграде Танјуга обратио се Инспекцији рада, а у петак их очекује и састанак са представницима ОЕБС-а у Београду.
Будући да ништа што се у последње две недеље дешава са Танјугом нит је легално, нит је легитимно, и пркоси не само позитивним, већ и законима логике, поставља се питање каква судбина чека свих 188 људи у угашеној фирми.
Држава
Пошто на то питање тренутно нико не може дати иоле сувисли одговор, следеће које се намеће је — ко је крив за ситуацију у којој се нашла агенција основана у вихору Другог светског рата на слободној територији у Јајцу.
Дугогодишња новинарка и уредница Танјуга Мира Срећковић каже за Спутњик да су држава и Министарство културе и информисања најодговорнији за ситуацију у којој се Танјуг нашао.
„Држава и Министарство су одговорни за именовање директора Танјуга, а нису годину и по дана по истеку мандата директора изабрали и поставили новог, тако да нисмо имали регуларни менаџмент који би могао да ради на неком моделу приватизације, да тражи стратешког партнера, бави се поделом бесплатних акција… Нису ни чланове Управног одбора именовали тако да је цео процес одлучивања о Танјугу био у нелегалним рукама“, каже она.
Директорка је, будући да је руководила фирмом више од године по истеку мандата, на неким решењима избегавала да се потпише, каже Мира Срећковић.
Новинари
„На другом месту су запослени у Танјугу који годинама ћуте и трпе, а представљају се као новинари који би требало да се боре за правду и истину и исправљају криве Дрине. Зато ме и не чуди да нико није љут или потресен што се Танјуг угасио“, додаје она.
С њом се слаже и њена колегиница Мира Канкараш Тркља, једна од ретких који се свакодневно окупљају испред зграде Танјуга. Према њеним речима, од близу 200 запослених само њих петнаестак покушавају да бар сазнају нешто о својој судбинини.
„Свако ко би дигао глас у Танјугу добијао би отказ, тако су и мене отпустили средином ′90-их да би ме наврат-нанос вратили после 5. октобра исти ти који су ме отпустили, али се у фирми ништа није мењало“, каже она.
Руководство
Наше саговорнице не изненађује судбина Танјуга, јер је, према њиховим речима, све што се данас дешава било је јасно пре неколико месеци.
Још од усвајања Медијске стратегије било је јасно шта се Танјугу спрема, али руководство не само да није бранило интересе фирме током усвајања Стратегије и Закона о информисању, него је закључком колегијума обавестило све запослене да им је забрањено да се на било који начин баве питањем приватизације.
„Кад кажем менаџмент Танјуга, мислим на Бранку Ђукић. Она је све у Танјугу — и директор, и главни и одговорни уредник, и финансијски директор, и новинар, и дежурни у деску“, објашњава Мира Срећковић.
Синдикат
Посебна прича о „случају Танјуг“ је репрезентативни синдикат. Неколико дана пошто се државна новинска агенција званично угасила, са „малих екрана“ се није скидао председник репрезентативног синдиката Мирко Драгишић, који је наједном нестао из јавности оног дана кад су новинари почели да добијају „усмене отказе“.
Мира Срећковић каже да је председник синдиката Мирко Драгишић врло брзо постао најоданији сарадник директорке Бранке Ђукић и да је, уместо да се бави правима радника, преносио ставове директорке запосленима.
Мира Канкараш Тркља каже да је Синдикат био продужена рука Бранке Ђукић.
„Директорка нам се први пут обратила после обраћања премијера Вучића о Танјугу и том приликом се захвалила Драгишићу јер је у њено име гостовао на телевизијама“, каже она.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.