Приватизација медија од 2014. године
31. 08. 2015.
Ко је покуповао српску штампу
Трговци утицаја или купци медија
Лист „Панчевац” купио је Ауто-сервис „Зоки”. Осам медијских кућа широм Србије пазарио је Крушевљанин Радоица Милосављевић, који се бави производњом пластичне амбалаже. Новосадска телевизија Аполо отишла је у власништво супруге једног фудбалера. Ово су само неки резултати актуелне приватизације медија, у коју се кренуло како би се 72 медијске куће ослободиле утицаја државе, иако је прошла рунда продаје медија погасила многе новинске и радијске куће из унутрашњости.
Агенција за приватизацију упутила је позив за куповину њих 50, а до сада 21 је добио нове власнике. Продати су углавном мејнстрим медији, а купци су дошли најчешће из других сфера привреде и до сада нису имали додира са медијским бизнисом.
Председник Извршног одбора Удружења новинара Србије (УНС) Петар Јеремић каже да је тешко објашњиво због чега неко са другачијим пословним искуством улази у медијски бизнис.
– Који су стварни разлози, видеће се врло брзо. Добро је што је, по закону, сав новац који држава да у оквиру пројектног финансирања медија или, на пример, за оглашавање јавних предузећа, држава у обавези да пријави – каже Јеремић и позива Управу за спречавање прања новца и Агенцију за борбу против корупције да до краја испитају токове новца.
Ако се приватизација посматра географски, највеће интересовање је за војвођанске медије. Отуда и није чудо да се политичка и новинарска чаршија у пола гласа пита да ли то напредњаци припремају медијску инфраструктуру за случај преузимања власти у покрајини.
Тако је међу осам телевизија које је купио Радоица Милосављевић и РТВ Панчево. У првом кругу приватизације и по пуној цени од 174.950 евра продата је и новосадска Телевизија Аполо, новобеоградском предузећу „Србија данас”. Реч је о порталу који постоји тек годину дана а на чијем је челу Александра Мартиновић, супруга фудбалера Црвене звезде Новака Мартиновића.
Најсвежија новост је да је лист „Панчевац” купио Ауто-сервис „Зоки”. Власник фирме која пружа услужне делатности у копненом саобраћају Зоран Пешевски понудио је највишу цену – 238.000 евра. У плану му је, каже, да од градског направи јужнобанатски лист.
Неки од покрајинских медија продавани су и по цени неочекивано вишој од оне коју је одредила Агенција за приватизацију. Рецимо, РТВ Бачка Паланка купљена је за 249.000 евра, што је 25 пута више од процењене вредности капитала. Мистериозни Павле Анушић је постао њен власник упркос чињеници да је четврт милиона евра издвојио за телевизију у чији опстанак не верују ни запослени, будући да су сви узели отпремнине. Има још једна „ситница” која баца сумњу на искрене намере Павла Анушића – РТВ Бачка Паланка нема никакву некретнину.
Ипак, рекордер у достигнутој цени је Радио Шид. Кабловско-дистрибутивни систем „Коперникус” купио је ову станицу за 531.000 евра, а цена по којој је била понуђена купцима износила је 6.928 евра. Запослени одлуку нових власника објашњавају чињеницом да станица има свој кабловски систем са 3.000 корисника који услуге плаћају нешто више од 1.000 динара. Овај податак није довољан да увери сумњичаве да се власници „Коперникуса” руководе искључиво економским инстинктом, јер је свима остало у памћењу да је СНС 2011. од њих закупио канал за предизборну кампању. Тада су и познаваоци медијских прилика прогнозирали да ће, после доласка напредњака на власт, „Коперникус” постати водећи медиј. Но, то се није десило.
Али нико није очекивао да ће шидски радио достићи вишу цену од Студија Б. А продат је за 1.000 евра више од култне београдске телевизије! Но, цена није једина сличност. Ове информативне куће купили су људи који у овом бизнису нису од јуче. Власници Студија Б постали су Ружица и Милош Крџић, који имају и неколико радио-станица, од којих је најпознатија ТДИ.
На „лагеру” је остао новосадски „Дневник”. Не због тога што није интересантан, већ зато што је понуђен по цени од 7,4 милиона евра. У другом кругу биће на снижењу од 50 одсто. Заинтересованих још нема ни за новинску агенцију Танјуг.
Медијска јавност с негодовањем посматра нове власнике, страхујући да је реч о људима који за туђ новац и туђ интерес улазе у медијски бизнис. Међу њима је и „Нови магазин”, који поставља питање ко и зашто купује медије. За јавност би, вероватно, било интересантно да чује и у чијем је власништву „Нови магазин”, будући да је тај податак до сада непознаница, а није вероватно да се издржава од тиража.
Међутим, испоставило се да гарант успешном пословању није ни звучно бизнисменско име. Читалац ће се сетити случаја Мирослава Мишковића и дневног листа „Прес”. Дуго се нагађало ко су власници поменутог дневника. А онда је крајем 2012. године Мирослав Мишковић објавио да се повлачи из власништва у „Пресу” и да престаје с пружањем даље финансијске подршке том београдском листу. Свој део акција Мишковић је јавно поклонио запосленима. А онда је „Прес” престао да постоји. Све се некако поклопило са позивом Александра Вучића, тада потпредседника владе, да власништва над медијима постану транспарентна. Остало је да се нагађа да ли је власник „Делта холдинга” то урадио како би се раскусурао с државом и приближио напредњацима. После промене власти Мишковић се заиста нашао у незгодној позицији – пословни партнер у „Пресу” био му је Драган Ђилас и требало је што брже да се дистанцира од сарадње са демократама.
Ова цртица из живота тајкуна и медија открива следећу филозофију: преко медија тајкун се труди да угоди онима на власти, јер читаво његово пословно царство зависи од расположења власти према њему.
Осим Ђиласа, који никада није признао своју улогу у „Пресу”, било је још политичара који су имали своје медије и никада о томе нису јавно говорили. Рецимо, када је престао да излази лист „Економист”, огорчени новинари су упутили јавности саопштење у којем су открили да се, иако формално није имао управљачка права, на свим битним састанцима појављивао Божидар Ђелић. Јавност је сазнала и да бивши министар запосленима дугује шест зарада.
Од политичара који су на власти, у медијском бизнису је и министар одбране Братислав Гашић, који је преко фирме „Сако” много година пре доласка СНС-а на власт био власник телевизије Плус из Крушевца. Његов син Владан Гашић је власник телевизије Зона из Ниша и један од власника Спортске ТВ из Крушевца.
Преко чланова породице везе с медијима има и потпредседник СПС-а Душан Бајатовић. Наиме, војвођанска регионална ТВ Мост у власништву је његових родитеља.
Међутим, ни страни власници се нису показали у бољем светлу – заједничка им је пословна тактика остварење економског интереса без замерања с онима на власти. Сличност им је и у томе што минус у пословању надокнађују отпуштањем радника. „Рингијер Аксел Шпрингер”, издавач неколико листова, од којих су најпознатији „Блиц”, НИН и „24 сата”, уручио је ове године тридесетак отказа својим радницима. Одлуци о смањењу броја запослених претходило је сазнање да имају мањак у каси.
Отпуштања још трају у медијима чији је власник грчка „Антена”. Први пут ове године ТВ Прва је забележила губитке. Уз то, „Антена” негативно послује и у родној земљи, чему су више кумовале лоше процене о успону Сиризе и сукоби с владајућом коалицијом, него грчка економска криза. Вероватноћу да дође у сукоб с владајућом партијом у Србији, Антена је свела на минимум – одрекла се информативе и њених звезда, попут Љубице Гојгић и Оље Бећковић.
Међутим, у медијским круговима све чешће се помиње да Грци са Американцима, односно ККР групом, преговарају о продаји Б92 и Прве.
Овај амерички инвестициони фонд на чијем је челу бивши директор обавештајне службе ЦИА Дејвид Петреус, преко своје ћерке фирме „Јунајтед групе” у Србији, већ поседује СББ, Тотал ТВ, „Гранд продукцију”, кабловску телевизију Н1, Спорт клуб, Синеманију и Ултра ТВ. Гласине да су Американци постали већински власници сајтова „Рингијер Аксел Шпрингера” Веселин Симоновић, директор „Блица”, у изјави за „Политику” одбацује као „апсолутно нетачне”.
ККР група, куповином Б92 и Прве, обезбедила би водећи положај на медијском тржишту, а грчка „Антена” ослободила би се баласта у пословању. Једини проблем је што Грци и Американци не могу да се договоре око цене. Наводно, ККР група нуди 50 милиона евра мање од онога што „Антена” тражи.
За сада, идеални власник српских медија није се појавио. Имамо само његов фото-робот: визионар попут Стива Џобса, негује пословну филозофију Била Гејтса, уме да се прилагоди пословним приликама попут Ричарда Бренсона, а моралан је као Кант. Подразумева се да одлично познаје медије и прво и пре свега брине о јавном интересу. Има поштен однос према запосленима.
Постоји само једна опасност – можда би се и такав у Србији покварио.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.