Приватизација медија од 2014. године

03. 07. 2015.

Извор: www.pancevac-online.rs

Приватизација „Панчевца” – за рубрику „Веровали или не”

Држава више неће финансирати медије, а „Панчевац” више неће финансирати државу

Агонија око рокова за приватизацију медија у Србији окончана је у понедељак, 29. јуна, када је Скупштина Србије у минут до дванаест усвојила Закон о изменама и допунама Закона о информисању и медијима и тиме померила рок за приватизацију 76 телевизијских, радијских и новинских кућа из портфолија Агенције за приватизацију са 1. јула на 31. октобар.

 

Изменама тог закона предвиђено је да се до 1. јула распишу јавни позиви за продају свих медија који су Агенцији доставили приватизациону документацију и процену фер тржишне вредности до 19. јуна. Агенција је стога у уторак, 30. јуна, огласила јавне позиве за продају 46 субјеката из ове категорије, међу којима су и оба панчевачка медија – РТВ Панчево и „Панчевац”.

Још мало па нестало

Почетна цена за панчевачку телевизију износи 87.142 евра, док је почетна цена „Панчевца” 54.425,68 евра. Заинтересована домаћа и страна физичка и правна лица, као и конзорцијуми правних и/или физичких лица моћи ће да поднесу своје пријаве за учешће у поступку јавног прикупљања понуда с јавним надметањем до 3. августа за РТВ Панчево, односно до 18. августа за „Панчевац”. То су, дакле, датуми када ће се одржати јавна надметања за ове две медијске куће и када ће бити познато ко су евентуални будући власници.

Да појаснимо још мало читаву процедуру на случају „Панчевца”. Поред тога што мора доставити пријаву заједно с понудом цене Агенцији за приватизацију најкасније до 14. августа у 15 сати, потенцијални купац мора откупити и продајну документацију по цени од 100.000 динара и мора потписати Уговор о чувању поверљивих података. Осим тога, сви заинтересовани морају уплатити и депозит у износу од 5.442,57 евра.

На дан отварања понуда, 18. августа у 13 сати, уједно би требало да буде одржано и јавно надметање, коме треба да присуствују сви пријављени. Комисија ће најпре прегледати пријаве и евентуално одбацити оне непотпуне, неблаговремено достављене или оне које нису у складу са законом по било ком основу.

Пара врти где бургија неће

Потом ће се приступити отварању коверата са ознаком „Понуда” за све оне чије су пријаве достављене по „пе-есу”. Понуда може бити једнака почетној цени од 54.425,68 евра или виша од ње. Највиша понуђена цена „извучена из коверте” постаје почетна цена на јавном надметању које следи одмах потом. Онај ко тада излицитира највишу суму и потпише уговор са Агенцијом, биће нови купац „Панчевца”.

Не постоје никакви посебни критеријуми за то ко може бити купац – најважније је да он има довољно новца да излицитира највишу цену. Нико га у Агенцији неће питати због чега заправо купује најстарији недељник на Балкану, зна ли колики је значај његове традиције и о каквом бренду је реч. Нико неће питати да ли му је можда интересантан новац који се свакодневно „прилива” на благајну предузећа, или пак огроман утицај на јавно мњење у Панчеву који наш недељник неспорно има. И да ли ће можда тај утицај користити, не дај боже, за какву политичку промоцију или му је, далеко било, потребан простор за бесплатну рекламу неког свог или пак пријатељског предузећа…

Не измишљамо ми ове потенцијалне разлоге. Све смо то, наиме, већ видели не тако далеке 2008. године. Нажалост.

Подсећања ради, у прошлој приватизацији почетна цена „Панчевца” износила је 13 милиона динара уз милион динара минималног инвестирања, а Цвијета Марковић је излицитирала чак 14 пута већу суму, па се цена попела на чак 181 милион динара, односно 2,2 милиона евра. Но за разлику од садашњег закона, који обавезује купца да излицитирану суму уплати одмах и одједном, тадашњи прописи су пружали могућност плаћања на шест годишњих рата. Управо та законска одредба била је јадан од узрока катастрофалних исхода продаја бројних предузећа у том периоду.

Сви знамо како су се те приватизације окончале: плаћена је прва рата, потом би се са измиривањем друге жестоко каснило, Агенција би то предуго толерисала, а затим би уговори били раскинути. У међувремену би као бајаги купци потпуно урнисали као бајаги купљена предузећа.

Ноћна мора о Марковићима

Баш такав је био и случај са чувеном породицом Марковић – Цвијета, њен (сада покојни) супруг Добросав и синови Предраг и Ненад, по истом шаблону су те 2008. године, поред „Панчевца”, купили још четири панчевачка предузећа: АД „Тамиш”, „Војводину” из Старчева, АД „Долово” и „Семе Тамиш”. У свих пет случајева Агенција је раскинула уговор збор неплаћања доспеле друге рате, али нажалост прекасно. Рецимо, уговор о приватизацији „Панчевца” раскинут је чак годину дана након истека рока за плаћање друге рате, 22. јануара 2010, када је ова новинска кућа била доведена готово на ивицу пропасти.

Позната је данашња судбина свих „Марковићевих” предузећа и чињеница је да је „Панчевац” једини који је после тог „помора” опстао и поново „оживео”, и то само захваљујући огромном залагању, труду и вештини запослених.

Ипак, важно је истаћи да је на име прве рате тадашњи назовикупац у буџет Републике Србије уплатио близу 367.000 евра (скоро седам пута више од садашње почетне цене). Држава је, дакле, 2008. године већ продала нешто што сада поново продаје. Било би сјајно када бисмо и ми, обични смртници, могли двапут да продамо исту ствар, а да нам због тога не буде суђено ни пред богом ни пред народом.

Поред тога што се Србија пре седам година фино овајдила од „Панчевца”, једнако лепо је прошла и фамилија Марковић. Они су две године имали на располагању „жив новац” с благајне нашег недељника и с њим су радили шта су хтели. Уз то, највише су волели да подижу краткорочне кредите којима су измиривали обавезе у низу својих повезаних фирми. Шаблон је увек био исти: „Панчевац” подигне кредит код неке банке, обавезно уз камату, а потом позајми добијени новац неком другом Марковићевом предузећу, али без камате. Онда се врати основни дуг „Панчевцу”, а он га са зарачунатом каматом враћа банци, трпећи губитак. И тако укруг.

Трагикомедија о светлећим рекламама

Новац нашег предузећа арчио се на све стране, а да запослени тога уопште нису били свесни. Само један од трагикомичних примера је тај да је рецимо „Панчевац” платио израду, чујте сад, светлећих реклама на аутобуској станици у Лозници. Добро сте прочитали: светлеће рекламе. На аутобуској станици. У Лозници. Цена: 379.842 динара.

Наравно, лозничко предузеће „Аутопревоз” АД било је такође „у власништву” Марковића. Погађате, и њега су Марковићи „купили” на аукцији, па уништили. Било је, јашта, и бесплатних реклама за пријатељске фирме. Уредно фактурисано и никада ненаплаћено. С временом застарело и отписано. Само једно од њих је „Милка” д. о. о из Ковина. Остао је дуг од 563.649,89 динара…

Да не бисмо наводили остале бисере који су обележили „владавину Марковића”, биће довољно да кажемо да је на крају 2009. године „Панчевац” био апсолутно презадужен: само кредити су износили 6.901.000 динара, док су неизмирене обавезе према редовним добављачима достигле суму од 6.126.000 динара.

Ревизори су установили да је у финансијским извештајима за ту годину приказан лажан позитиван резултат од 42.000 динара. Накнадним исправкама се дошло до тачног пословног резултата: губитак од чак шест милиона динара! Верујемо да се већ увелико крстите и левом и десном. Али то никако није све.

Тринаест дана блокаде

Оснивач Листа "Панчевац"

Наиме, 1. децембра 2010, у време када је уговор с Марковићима већ био раскинут, а Агенција за приватизацију за привременог заступника државног капитала (ПЗК) поставила Александра Вучковића (тада кадар ДС-а, а иначе је променио неколико партијских књижица), који је уједно био именован и за в. д. директора „Панчевца”, предузеће је као гром из ведра неба погодила – блокада рачуна. Показало се да је годину дана раније, дакле опет у време Марковића, „Панчевац” потписао Уговор о солидарном јемству којим је био гарант предузећу АД „Тамиш” за кредит од 1.200.000 евра (!!!) код „Ерсте банке”.

Веровали или не, „Панчевац” је био јемац за астрономску суму кредита иако је вредност комплетне имовине нашег предузећа према годишњем билансу из 2008. године износила свега 150.559,82 евра. Блокада је трајала 13 дана, а за то време „Панчевац” је платио „Ерсте банци” износ од 1.764.279 динара на име солидарног јемства. Наравно, покренут је судски спор против „Ерсте банке”, који је првостепеном пресудом решен у корист „Панчевца”. Тужени је уложио жалбу Апелационом суду у Београду, а исход се и даље очекује.

Ни ту није крај ове невероватне али истините сторије, али сасвим је довољно да се стекне јасна слика о томе како се држава 2008. године играла приватизације медија и због чега сви медији у Србији данас оправдано страхују од понављања истог или још горег сценарија. Онима попут нас који доживљавају дежа ви засигурно је најтеже.

Три бабице - килаво дете

Ни Александар Вучковић, заступник капитала и в. д. директора, иначе дипломирани правник, није се претерано показао у руковођењу нашим предузећем. Он је најпре, као и многи директори у Србији, запослио себи помоћнике – још два правника, па је од тада 18 запослених у овој новинској кући, њих троје радило правне послове. Занимљиво, имали смо тада три правника и четири новинара. По граду су се с правном спрдали, питајући да ли она скраћеница АД испред назива „Панчевца” значи „адвокатско друштво” или „акционарско друштво”.

Е, та три врсна правника, директор и ово двоје новоупослених, решили су након блокаде рачуна да најпре суспендују, а потом и дају отказ Зорану Спрему, који је, као што рекосмо, у време спорног „Ерсте” догађаја био директор, док је у моменту одлуке о суспензији био запослен на месту новинара-уредника. Но, три мудре правничке главе нису испоштовале најједноставнију процедуру: нису се досетиле да Спрему најпре уруче упозорење пред отказ. Не морате бити правник, довољно је само да будете писмени, па да видите да у Закону о раду заиста пише да се то мора учинити пре самог отказа.

Очекивано, уследила је тужба Зорана Спрема против „Панчевца”, а спор се, такође очекивано, отегао на две године. Наравно да је решен у Спремову корист, а Вучковићева „генијалност” је коштала „Панчевац” скоро 3,5 милиона динара, колико су износиле заостале зараде, порези, доприноси и судски трошкови.

Демократска странка је уочи избора 2012. године одлучила да свој кадар повуче с руководећег положаја у најутицајнијем панчевачком медију.

Вучковић је тако у септембру 2011. године поднео оставку на место директора и остао ПЗК, а за в. д. директора Управни одбор „Панчевца” именовао је Драгану Кожан, до тада новинарку-уредницу у овом листу. За њеног заменика је именован Александар Живковић, такође с позиције новинара-уредника. Обоје су нестраначке личности. Новине су коначно препуштене новинарима.

Од средине септембра 2011. до краја те године, дакле за само 3,5 месеца од када је ново руководство постављено, остварено је укупно 16.295.168 динара прихода, што чини 26,7% укупног прихода за целу годину. Дугови су очишћени, а „Панчевац” је напокон поново постављен на здраве ноге и тај добар тренд се наставио до данас.

Пеглали смо „грехе из прошлости”, борили се с падом куповне моћи потрошача и свеопштом кризом, штедели где год се уштедети могло и успели да одржимо ликвидност предузећа на највишем нивоу. Нас 18 запослених и десетак сарадника с поносом можемо рећи да смо „Панчевац” дигли из пепела. Зато што, опет веровали или не, волимо своје предузеће и осећамо дубоко страхопоштовање и одговорност према његовој традицији дугој 146 година.

А то не може осећати било ко. Горенаведене чињенице јасно потврђују да ово нису празне речи и самохвалисање, већ чиста истина.

Како су нас смењивали

Но, да се вратимо на Вучковића, који је, као што рекосмо, остао привремени заступник капитала илити ПЗК и након што је ослободио директорску фотељу.

Успон који је „Панчевац” доживео након његове оставке није био од значаја када је Вучковић у априлу 2013. у два наврата заказивао ванредну седницу Скупштине акционара „Панчевца”, с циљем да најпре смени неизвршне директоре Зорана Станижана и Милијану Комаревић, а потом и комплетан Одбор директора (поменуте неизвршне плус извршног директора Драгану Кожан). У изјави за локалну телевизију Вучковић је навео да је мотив за ову смену то што „предузеће стагнира откада он није директор”. Смехотресно!

Показало се да је Вучковић смену борда директора планирао из политичких разлога и у договору с појединим локалним политичарима, а с циљем да новоизабрани одбор директора смени актуелног главног и одговорног уредника листа Синишу Трајковића. Овај Вучковићев покушај утицаја на слободу новинарског изражавања жестоко су осудила сва новинарска удружења (УНС, НУНС и НДНВ), представници Канцеларије за медије Мисије ОЕБС-а у Србији, као и бројне друге локалне и државне институције, удружења и појединци. Агенција за приватизацију је детаљно обавештена о свим овим дешавањима, али се, као и обично, није оглашавала. На крају, ванредна седница Скупштине акционара није одржана, а до смене руководства није дошло.

Редовној седници Скупштине одржаној у јуну 2013, на чијем дневном реду није било никаквих смена, присуствовали су представници Канцеларије за медије при Мисији ОЕБС-а у Србији, што је вероватно преседан у историји свих медијских кућа у нашој држави.

Како су га сменили

О Вучковићу довољно, мада би се и ту имало још штошта рећи на тему тога колико је он као представник државе коштао „Панчевац” – од накнаде коју је примао као заступник капитала, преко превисоких трошкова репрезентације, до службених путовања. Због свега тога се нисмо много ни ишчуђавали над занимљивим образложењем Агенције за приватизацију да га смени у априлу ове године.

Тамо је, наиме, објашњено да се Вучковић смењује јер није испоштовао рок од шест месеци да Агенцији достави доказ да поседује лиценцу за обављање послова привременог заступника државног капитала.

Дакле, Агенција за приватизацију, која додељује те исте лиценце након положених испита, који се, опет, полажу у истој тој агенцији, и која саставља листу заступника капитала и именује заступнике, тражи од Вучковића доказ да му је доделила лиценцу, и то пет година након што га је поставила за ПЗК. Сасвим логично и смислено образложење, зар не? Ми нисмо имали много разлога да се бунимо, а од Агенције смо ионако навикли на свашта током претходних година.

Било како било, од 17. априла ове године нова заступница капитала у „Панчевцу” је Тања Татомировић. Лиценцу поседује и притом је ускоспецијализована за медије, те замерки засад немамо.

Ко је коме на грбачи

И ево нас опет у садашњости, а с парадоксима још нисмо завршили. Стижемо можда до оног најсочнијег. Не – до оног који нас највише боли. Каже наша власт како се приватизација медија мора завршити по хитном поступку како би се они напокон скинули с државне сисе. Кажу још – скупо је, кошта државу много. Ваљало би увести пројектно финансирање. Добро, можда има смисла. Можда, уколико заиста висите на тој државној сиси.

Али шта ћемо онда када то није случај, јер с „Панчевцем” и није? Питамо се то сада у овом ламенту, пошто нам само то и преостаје, будући да смо гласно и јасно, писмено и понекад, кад је било могуће, и усмено, исто то питали све редом – и премијера, и Владу, и Министарство културе и информисања, и Министарство привреде, и Агенцију за приватизацију, и све релевантне државне институције које вам падну на ум.

Питали смо, дакле, шта ће бити с „Панчевцем”, најматоријим живим недељником на Балкану, који је већ преживео Содому и Гомору једне приватизације и који ни тада није био, као што ни сада није, НИЈЕ, Н И Ј Е буџетски корисник, не добија никакве дотације, субвенције, повластице, динаре, евре, доларе… ма, апсолутно НИШТА из буџета Републике Србије или било чијег другог осим свог сопственог. „Панчевац” се деценијама финансира самостално – од продаје листа, реклама, огласа и читуља. Нула динара од Града, нула динара од државе. С које нас то онда сисе скидају новом приватизацијом?

И опет веровали или не – новом приватизацијом држава Србија саму себе скида са исхране на шведском столу „Панчевца”. Називају нас, замислите, „индиректним буџетским корисником”. Индиректним, зато што смо у надлежности Агенције за приватизацију. Та надлежност се огледа у томе што Агенција, схватили сте већ, именује привременог заступника капитала који контролише да ли „Панчевац” ваљано послује. За обављање тог посла не плаћа га држава, то јест Агенција, већ га плаћа – „Панчевац”. Ето првог у низу укусних залогаја на шведском столу.

Онда, сете се да смо индиректни буџетски корисник и онда кад се „деси” солидарни порез. Па лепо узму мало од оних пара које смо сами себи зарадили. Па се опет сете тога кад се „деси” обавезно смањење плата у јавном сектору за десет посто: не узмемо новце за плате из буџета, него из сопствених прихода, али нам држава ипак узме 10 посто и убаци себи у буџет. Опет веровали или не. Плаћамо редовно и ПДВ и порезе и доприносе на зараде и порез на шуме и на све на шта већ треба платити порез.

И сад нас држава скида са своје грбаче. Јадна ли је држава свих ових година била док јој је грозни „Панчевац” седео на грбачи, је л’ да?

Узалуд вам труд, свирачи

А ево и како се сад та приватизација дешава. Најпре буде усвојен Закон о приватизацији 2013. године, па тадашњи министар привреде Саша Радуловић нареди да се под хитно направи процена фер вредности капитала и имовине предузећа и уз то приватизациона документација.

Наравно, процену не можете радити сами, то морају овлашћени ревизори. Њих нема баш много и упадне им кашика у мед с таквим законом. Ти нешто по закону мораш, а они то по закону треба да ураде. Логично је да ће те одрати, јер им се може. И тако, спремиш документацију и чекаш да се приватизујеш до 1. јула, јер у закону о медијима пише да је то крајњи рок.

Крпиш искидане живце јер си опет на стотину адреса различитих државних институција и појединаца, од врха до дна пирамиде, послао дописе у којима преклињеш и молиш да се на приватизацију најстаријег недељника обрати посебна пажња, а ниси добио никакав одговор. Стигне само одлука из Агенције да ће се продаја вршити јавним надметањем. Дакле, по сценарију из 2008. Јухуу!

Нисам гинеколог, али могу да погледам

А у међувремену те из Агенције за приватизацију цимају за све и свашта. Изнова траже једне те исте ствари. И све мора хитно, до сутра ујутру. Свако предузеће илити „субјект приватизације” има свог руководиоца пројекта. То је особа с којом директор и заступник капитала комуницирају и којој достављају месечне финансијске извештаје и све друго што се тражи.

Занимљиво је да се руководиоци пројекта врло често мењају. Таман навикнеш на једног, кад ето ти га, јавља се неки нови. „Панчевац” их је у последњих неколико година измењао најмање пет. Углавном су то младе девојке, које када им поставиш неко смислено питање, обично одговарају са: „Ја нисам ни правник ни економиста, не могу да вам одговорим”.

А ми се све време питамо по ком основу и по којим критеријумима се бирају руководиоци пројеката који су заправо кључне фигуре у процесу приватизације медија – они контролишу месечне финансијске извештаје, приватизациону документацију, процену вредности, они састављају продајну документацију, они су у комисији која прегледа пристигле пријаве за јавно надметање… Баве се, дакле, првенствено пословима из области права и економије. А нису ни правници ни економисти.

И ово је сасвим логично и смислено, је л’ да? Исто као што је логично да ти руководиоци пројекта шаљу мејлове с назнаком „За РАДИО Панчевац”.

Ало, Пожега, Је л’ то Радио Панчевац?

Кад надлежне у Агенцији за приватизацију обавестиш да ћеш о свим проблемима које ти праве тамо запослени известити јавност и да ћеш пренети и слична искуства колега из других медија, е, онда их ухвати паника, па те позову на састанак.

Ту се појави извесни заменик или помоћник директора који много жури („изгуглаш” после да је дипломац „Сингидунума”), запрети ти да не таласаш много јер то „тамо горе” (ваљда код бога?) неће добро проћи и одбије да даље прича, изговоривши следеће: „Ја сад уопште не знам шта вама смем да кажем, јер ко зна шта ћете ви после објавити у том вашем РАДИО Панчевцу!”

Џаба си му ти у допису послао и скрин-шот спорног мејла да лепо види како неки руководиоци пројекта појма немају да се „Панчевац” не чује, већ се чита. Ех…