Погледи
25. 12. 2024.
In memoriam: Стојан Тодоровић - Јуначина новинарска, величина људска
Напустио нас је заувек још један легандарни хроничар Тимока и Крајине, частан и достојанствен, великодушан и искрен, студиозан и виспрен новинар који се свом снагом борио за правду и истину, за најплеменитије људске вредности, за лепшу и поноснију Србију на истоку.
Био је до последњег даха искрени родољуб, заљубљеник у родну Азбуковицу и Подриње, нераскидиво везан за источну Србију. Стојан Столе Тодоровић. Доајен новинарски и врсни "Политикин" дописник, ратни извештач са последњих бојишта насталих распадом СФРЈ, храбар и неуморан. Јуначина новинарска, величина људска.
Тешка болест сломила га је 21. децембра ове, 2024. године.
Рођен је у горштачком селу Доња Љубовиђа код Љубовије 1947. У Зајечар је дошао 1975. и до последњег животног трена ту остао.
Одликовао се сталном трком с временом да његов рукопис благовремено стигне на странице "Политике", да се докаже у пожртвованости у професији којој је темељно служио. Јављао се из дана у дан са најзначајнијих догађаја у Тимочкој Крајини, предано се борио да његова редакција буде задовољна, а уредници срећни што имају тако оданог и савесног делатника.
Стојан је предњачио и брзином и умећем и жељом да и остале колеге не изостану или застану, да будемо тим, једна душа. Дивни су то били дани тада цењене и часне професије, дружења и пријатељтсва за сва времена. За незаборав.
Стојан је пуно причао о својим колегама из "Политике" у којој је почео да ради 1973. године, дичио се Учом Миливојевићем, легендарним "Политикиним" уредником и дописником из Варшаве, пониклим у зајечарском "Тимоку", човеком који је стигао до новинарских врхова.
Није могао а да, у свакој згодној прилици, не спомене и своју списатељску сабраћу, Рајка Чукића, песника Тому Мијовића, ТВ репортера Чеду Николића из Лубнице, Десимира Миленовића, Милутина Тијанића, Јеленка Ранђеловића и Серјожу Лајковића, те Васка Ивановића, Цојлета Стојићевића, Перу Јанковића, Павла Косина.
Стојан је после Учитељске школе у Шапцу завршио Факултет политичких наука у Београду. И тад је, као студнет, први пут крочио у "Политикину" кућу.
Разносио је новине по метрополи, после, 1973. године, стигао је до Беогардске хронике и Спортске редакције.
Када је требало да заједно са колегама остане у матичној редакцији, као и многи други, прихватио је предлог да оде у Зајечар за дописника. Рекли су му да је то изазов, да ће бити међу првим личностима у граду, биће сигурно задовољнији него да је у велеграду. И није се покајао.
Остао је на побрђима Краљевице до последњег даха. А гледао је Краљевицу као своју кућу. Шетао је зеленим крајолицима, бавио се џогингом, одлазио са друштвом "у печрурке", дружио се с природом, проводио дане и године са планинарима и извиђачима.
Стојан је посебно волео Сокобању. Написао је и изузетну књигу о боравцима Иве Андрића у Сокобањи, дуго је припремао књгу "Моји Тимочани", написао је сјајне текстове за разне публикације.
Годинама је сарађивао са часописом "Наслеђе" Историјског архива у Зајечару.
Поносио се што је дугогодишњи члан Удружења новинара Србије.
Добијао је значајна друштвена признања и никад није желео да се тиме подичи.
С љубављу је писао и говорио о борским рударима и неготинској манифестацији "Мокрањчеви дани", о људима са Старе планине, о ђердапским градитељима и дунавским аласима, о зајечарским лекарима, о крајинским виноградарима.
Умео је да каже да је у својој богатој каријери написао новинарских текстова одавде до Беча и назад. Љубоморно је чувао и своје историјски вредне записе са ратишта.У слободном времену дуго је другарима рецитовао Црњанског. Знао је напамет сваки његов стих.
Често је спомињао оца Тошу, шумара соколопланинског, горштака који је знао како децу васпитати и улити им челичну љубав родољубља, чојства и честитости. Отац Тоша био је Стојанов ослонац животни чију је мудрост и бистрину ума упорно следио.
У том смеру учио је и своју децу, своју Милицу и свог Угљешу.
Супруга Љиљана је била и остала до полследњег часа велика љубав и радост. Породица је Стојану била све благо овог света.
Стојан Столе Тодоровић, људска и новинарска величина. Заувек.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.