Све остало, чему Радомировић сада прибегава, представља покушај разводњавања те чињенице, у чему, из разлога пристојности и личне менталне хигијене, не желим да учествујем. Радомировићево посипање пепелом означило је крај наше „полемике“.

Бранко М. Жујовић

Бедна је Жујовићева манипулација да је покушао да ме заштити тиме што није објавио моје име, па се сад чуди како сам се препознао. Било је лако, чак и са мојим кратким памћењем – у време које Жујовић помиње био сам председник УНС-а.

Да бисмо прекинули низ лажи у које је Жујовић упао, објавићу преписку коју су и одговорни у УНС-у могли да му затраже пре него што су објавили још један текст пун лажи о мени ослањајући се само на Жујовићеву реч. Да су прочитали преписку која се десила више од годину дана после објављивања текста, за шта је Жујовић прво пробао да ме оптужи, јасно би им било да он лаже и манипулише. Зашто то нису урадили, може се претпоставити, али не и тврдити. Може бити да се само нису сетили да му потраже да виде мејлове којима оптужује некога, па су му поверовали на реч.

Мејлове ћу објавити јер они нису део никакве приватне преписке већ званичне комуникације њега и мене, тадашњег председника УНС-а, а о догађају који се догодио годину дана од објављивања текста о фиктивном запошљавању Бранка Радуна и који је сам Жујовић у поменутим мејловима назвао „Акција одбране јавног интереса: Где се део Бранко Радун?“.

У тој Жујовићевој „акцији“, заједно са њим учествовала су и два посланика војвођанске скупштине, један, како каже у мејловима, независни, а други члан једне странке. Решен да свом политичком активизму да неку тежину, Жујовић је одлучио да у њој учествује као новинар. Свестан да то баш и није у реду он сам пита у тим мејловима: „Значи ли то да је моје учешће у покушају да оголимо до краја ноторну чињеницу од јавног интереса, у тренуцима када болница ћути о томе као заливена, контаминирано Шарчевићевим и Половининим присуством?“.

Значи. У новинарском смислу. Оног момента када се као активиста укључио у акцију коју су организовали политичари, макар она била од јавног интереса, Жујовић више није наступао као новинар, већ као активиста и не би требало да се скрива иза новинарства. И, иако кодекс новинара Сребије сматра неетичким овакво деловање новинара, оно није законом забрањено, па Жујовић може то да ради без последица. Али не може за то да добије подршку Удружења новинара Србије. Барем док сам био на челу УНС-а, није могао. Сада изгледа може.

Ако му није било јасно пре четири године, када сам одбио да га подржимо у акцији са два политичара, могао је да пита још тада а не да ме срамно оптужује четири године касније за упад за који час каже да се догодио пре шест година, час пре четири.

Дакле, ни данас не бих пристао да у име УНС-а пружам продшку њему као учеснику некакве акције у којој је учествовао као активиста, а не као новинар. Његово манипулисање текстом који је објавио више од годину дана пре „акције“, како је сам зове, а за коју је тражио подршку Удружења новинара Србије је срамно, али како видимо, лако доказиво. Зашто то ради, само он зна. Мене више занима зашто то, шта год то било, ради заједно са УНС-ом.

Владимир Радомировић

главни и одговорни уредник Пиштаљке, председник УНС-а (2017-2021)

Ово су мејлови којима је Жујовић тражио подршку за акцију коју је спровео са два политичара а којима покушава да ме оптужи да сам његов рад на тексту који је објављен годину дана раније назвао политичком акцијом. 

чет, 20. феб 2020. у 09:22 Бранко М. Жујовић <branko.zujovic@......> је написао/ла:

Поштовани Владо, срдачан поздрав!

Обавештавам те да сам у уторак, по налогу Основног тужилаштва, саслушан у полицији, због прошлогодишњег покушаја да са пријатељима и сарадницима, који су били заинтересовани, утврдим зашто је политички аналитичар Бранко Радун фиктивно запослен у суботичкој болници у одељењу за одржавање и поправку рачунара и рачунарских система.

Не сматрам да је моје саслушање прворазредан медијски догађај, али развој догађаја даје ми повод за извесну бригу, па би ми, стога, било од великог значаја да УНС покаже да је макар формално уз мене.

Сазнали смо, наиме, да је инспектор, који ме је прошле и ове неделје ислеђивао, пре извесног времена од службеника у болници, који нас је спровео до одељења у ком је Радун фиктивно запослен, тражио да овај да изјаву у којој би навео да смо се сва траојица лажно представили као службена лица. Мени та чињеница улива нешто мало немира... Писао сам УНС-у, али нисам добио никакав одговор.

Слободна Суботица је медиј са израженим политичким ставом, али и једини медиј у граду који је широко отворен за свакога ко на пристојан начин жели да саопшти свој став. Фиктивно запослење Бранка Радуна је важно парадигматично питање за Суботицу, али и Србију. У прилогу је одлука директора суботичке болнице да радуна запосли.

Молим те да ми саопштиш став УНС-а о читавом овом догађају.


Бранко

20.02.2020, 09:30, "Vladimir Radomirović" <vladimir.radomirovic@....>:

Samo mi treba informacija da li ste vi u bolnicu ušli kao novinari

чет, 20. феб 2020. у 09:57 Бранко М. Жујовић <branko.zujovic@....> је написао/ла:

Укратко, мене је информација о Радуновом хроничном недоласку на радно место занимала као новинара, Шарчевића као самосталног посланика, а Половину као активисту и политичара. Значи ли то да је моје учешће у покушају да оголимо до краја ноторну чињеницу од јавног интереса, у тренуцима када болница о томе ћути као заливена, контаминирано Шарчевићевим и Половининим присуством? Акција се и звала "Акција одбране јавног интереса: Где се део Бранко Радун?".

20.02.2020, 10:06, "Vladimir Radomirović" <vladimir.radomirovic@....>:

Jesi li ti učestvovao u političkoj akciji ili si izveštavao o ulasku Šarčevića i Polovine u bolnicu?

čet, 20. feb 2020. 10:47 Бранко М. Жујовић <branko.zujovic@....> je napisao/la:

Акција није била политичка, већ акција заштите јавног интереса. 

20.02.2020, 11:47, "Vladimir Radomirović" <vladimir.radomirovic@....>:

Sad mi je jasnije. Ovo nije slučaj na koji udruženje novinara treba da reaguje jer nije u pitanju bilo izveštavanje 

Од: Бранко М. Жујовић <branko.zujovic@....>
Date: чет, 20. феб 2020. у 12:30
Subject: Re: Поздрав од Бранка
To: Vladimir Radomirović <vladimir.radomirovic@....>

Хвала ти Владо!

Бранко

Одговор на писмо Радомировића

У писму Удружењу новинара Србије, које сам упутио због тога што сматрам да Кодекс новинара Србије не може бити нешто мало прекршен, као што девојка не може да буде само мало трудна, покушао сам да заштитим Владимира Радомировића, не поменувши његово име и избегавајући прецизне временске одреднице у драстичном примеру који сам навео.

Владимир Радомировић се, међутим, препознао. Написао је „одговор“ и то је добро.

Чињеница да се Радомировић препознао у мом писму и да ми је „одговорио“ сведочи да његове когнитивне способности ипак функционишу, јер је очигледно да га сећање не служи баш најбоље.

Када колега Радомировић у поменутом одговору на моје писмо УНС-у наведе да је за мој „упад“ у суботичку болницу сазнао тек сада, па због тога не зна како је пре шест година могао да коментарише нешто за шта сада први пут чује, он заборавља кључну „ситницу“ која одаје његово лоше или можда селективно памћење.

Радимировић, наиме, заборавља да ме је имејлом од 20. фебруара 2020. године, примљеним у 11 часова и 47 минута, званично и у својству председника УНС-а, обавестио да случај мог упада у болницу „није случај на који УНС треба да реагује, јер није у питању било извештавање“.

Био је то његов врло директан одговор на мој захтев да УНС реагује, након што ме је полиција два дана раније била позвала на информативни разговор, због мог уласка у болницу и снимња саговорника који су били кључни за тему којом сам се бавио.

Узгред буди речено, након месеци и месеци „истраге“, кривична пријава директора суботичке болнице Основном јавном тужилаштву у Суботици, због које сам од УНС-а тражио заштиту, одбачена је као неоснована. Истини за вољу, то је био један једини пут да УНС није био стао у моју одбрану, на чему сам удружењу, али не и Радомировићу, заиста захвалан.

Сви у УНС-у са којима сам тада разговарао рекли су ми да не могу ништа да учине због ригидног Радомировићевог става.

Из предочених околности, ја имам пуно право да закључим да Владимир Радомировић има проблем са памћењем као таквим, или напросто негује селективно памћење, према датим околностима.

Исто тако, из предочених околности имам пуно право да закључим да Радимировићев став изнет у имејлу од 20. фебруара 2020. године има везе са његовим разумевањем тадашњих политичких околности.

Жао ми је што сам доведен у ситуацију да, црно на бело, указујем да колега Радомировић, пре него што било шта објави, треба да провери чињенице и да га притом памћење, из овог или оног разлога, не служи добро.

Дакле, судећи према поменутом имејлу од 20. фебруара 2020. године, Владимир Радомировић, тадашњи председник УНС-а, и те како је знао за мој „упад“ у болницу и одбио је да ми УНС пружи заштиту од кривичне пријаве којој сам неоправдано био изложен.

Ово је мој једини одговор који ћу упутити Радомировићу. Његовим непровереним тврдњама и климавим памћењем не могу да се бавим због недостатка времена за тако нешто.

Времена имам тек толико да приметим да себе једино могу да препоручим неспорним чињеницама и памћењу кључних догађаја. Не сматрам да је бити „нечији човек“ бог зна какав домет у животу, али ту материју Радомировић познаје много боље него ја.

Желим Влади Радомировићу прегршт среће и истинитих навода у будућности.

Удружењу новинара Србије, чији сам одани члан, желим доследност и јасне ставове које је немогуће симулирати бесмисленим анкетама и преношењем туђих написа.

Питање да ли деветогодишњак може у медијима да говори о политичким протестима и политици уопште је као да месар пита ветеринарску и санитарну инспекцију да ли може да прерађује и продаје непреконтролисано месо.

Надам се да ипак не може.

Бранко М. Жујовић

Мучно је било читати изјаве од неких новинарки и једног неновинара које је ауторка текста узимала и презентирала да би потврдила свој и УНС-а унапред припремљен став о томе (наводно неутрално) да ли је требало разговарати и доводити пред камере деветогодишње дете!

Толико лицемерства, двоструких стандарда ,примене  Кодекса по својој вољи, боље рећи – отвореног гажења када дотичним саговорницама није по властитим политичком опредељењу, ругање професионалној етици, моралу и одговорности, све на једном месту – показују стање и најниже страсти  које “владају” у делу новинара и медија.

Вишедеценијски сам професионални новинар, члан УНС-а од седамдесетих година прошлог века… овакво ругање професији од неких новинара и једног новинарског удружења (УНС) нисам видео за све време професионалног бављења овим часним послом. Зато није ни чудо да неким из наше бранше (а саговорнице и један саговорник који није новинар, нека покаже шта је то новинарски урадио) је идеологија ближа нега основни постулати на којима почива новинарство и поштовање Кодекса новинара.

Јавно изговорена реч је као оштрица жилета. Има снагу која покреће и подстиче ако њен тон и садржај имају такав циљ, с једне, а с друге  стране – може дубоко да посече и зареже, да остави трајни ожиљак.

Изговорене на телевизији, радију или написане у новинама, имају већу тежину, а посебно ако долазе од јавних личности без обзира да ли припадају области политике, културе, новинарства, или неким другим. Тежина је у тим случајевима – немерљива. А новинари су јавне личности.

О томе се у мноштву телевизијских канала на каблу (посебно) који ничу као после кише не води рачуна.

Језик водитеља, новинара, коментатора и других који припадају новинарству је код многих из групације “тв кабловаца” ван свих стандарда, Кодекса и других докумената којих би требало да се електронски журналисти придржавају.

Новинари- водитељи, домаћини програма, дозвољавају својим гостима (аналитичарима, страначким првацима, друштвеним ангажоваоцима) да изговарају и користе  ружне речи и увреде; да изговарају неистине и квалификације о другима, да газе све узусе  понашања ,а да их домаћини програма (новинари, водитељи) не упозоравају да то не чине.

Зато имамо оно што имамо – трку у стилу “удари што јаче”, употребу речи и квалификација које би – по њима – требало да “одјекну” , јер  се то оцењује “храброст”, ”авангардност”.

А то што тако јавно изговорене речи секу као оштрица жилете то никога у друштву не додирује. 

Зато се дога]а оно што је било (бар до сада) незамисливо - да усред великог протеста у Новом Саду који се изродио у рушилачки поход дела протестаната новинарка телевизије Н1 Жаклина Таталовић у директном укључењу доведе пред камере деветогодишњег дечака и да с њим разговара као са одраслом особом (малтене учесником протеста), без скривања његовог лиц (помиње чак и његово име) што је обавеза у заштити деце, а цео разговор завршава питањем:” “Хоћеш ли опет да долазиш на овакве протесте”(?!), да би малишан несигурно рекао – “понекад, овде је јако узбудљиво”!

Док се  цело друштво (вербално, изгледа) бори за заштиту деце од интернета, од насиља, разноразних “игрица”, утицаја разноразних “тик токова” и других, склањања телефона и окретање здравом дечијем животу и активностима, дотле са поменуте телевизије репортерка све те принципе игнорише и подстиче деветогодишњег дечака на протесте – на сузавац, на топовске ударе, на скидање и гажење српске заставе, уништавање објеката - културно историјских споменика, на довожење и просипање фекалија на улици…

И нико се од надлежних не огласи. Ни једно новинарско удружење, ни УНС ,а ни Заштитник грађана који је био обавезан да осуди злоупотребу деце у оваквим догађајима и оваквом окружењу. Уместо да је репортерка рекла дечаку да њему није место ту где се налази, да га мајчински укори и подстакне да се извуче из тог мноштва људи, чуло се подстицање.

”Објашњење” госпође Таталовић да је имала сагласност оца(!!!) је не аболира, она отворено гази Кодекс новинара, а и да је то тачно у вези са сагласношћу оца – зашто онда репортерка није имала у кадру и оца, или зашто њега није питала, а не његовог сина? Јавно изговорене речи репортерке – секу као жилет. А још више сече нереаговање оних који би требало да реагују.

Како ћемо сачувати ту младост и извести је на прави пут ако репортерка у живом (лајв) укључењу из Новог Сада приводи пред камеру и микрофон деветогодишњака у гротлу нереда и подстиче га да долази на протесте (не рекавши му да је школа најважнија) и да треба да оде кући јер су овде неки који могу да му нашкоде.

Да иронија буде већа до степена трагичности у саопштењу те телевизије (Н1) се каже,имеђу осталог, да то „дете није објекат, него људско биће које је такође члан овог друштва и које (као и одрасли) има право да изнесе свој став и мишљење“.

То нико не оспорава. Али да да ли је довођење пред камере у протесту док су витлали топовски удари, просипана боја и фекалије, где је било и сузавца (девогодишњак рече да је мало сузио због тога) нормално да деветогодишњак изнесе став и мишљење?  Зашто се онда  када се снимају деце скрива њихово лице? Али, овог пута - то није важно! Засигурно, не због овог става из саопштења.

Јавни простор је опасно загађен али, ако то чине политичари ,аналитичари пред камерама, њих би морали да обуздају новинари.

Али,када то чине и новинари, како је већ поменутио у овом тексту, онда је то лош пут. Странпутица...

Некада су новинаре учили, укључујући и аутора ових редова, правим вредностима (људским), али и професионалним -поштовању новинарске - професионалне етике и морала. А данас, доводимо пред камере – деветогодишњег дечака!!! И ником ништа. Сви ћуте. Ни УНС не сме да зуцне.

Зато саговорнице и саговорник ауторке текста на овом порталу покушавају да заобилазе као киша око Крагујевца основна питања или се понашају у стилу “може да бидне, али не мора да значи”.

Једна од саговорница  тражи да неко напише пријаву па ће као наводно одговарајућа комисија да реагује! Ево, сматрајте ово моје писмо ПРИЈАВОМ.

Али и питање: да ли је та Комисја чекала пријаве да би реаговала и у неким другим случајевима?

Или је превладала идеологија. Или, како оценити став Оливере Милошевић, представнице УНС-а у Комисији за жалбе која каже да ако се строго гледа Кодекс (?!) –а како би другачије требало – Таталовић није поступила у складу с њим, али треба имати у виду околности у којима је радила екпиа Н1!!!

Да човек не поверује шта је Милошевић рекла: поштовање Кодекса зависи од услова у којима новинар ради! Па, где то има. Лицемерју никад краја. Узгред, госпођа О. Милошевић је попредседник УНС-а ,што аутор текста не помиње.

Постаје онда и јасније зашто се УНС не оглашава. Или, када један, кога представљате као новинара, а он у животу ништа није написао сем што се пред микрофонима радија зеза (извините на изразу), окривљује таблоиде.

Човече, довољно је бити новинар и тргнути се у тренутку када се та сцена разговора у окружењу насиља водио. У моменту, доживљавате као струјни удар.

То сам са 40 година свог професионалног рада на радију и телевизији осетио – тргнуо се. И запањио. Најдаље је отишла госпођа Скроза у својој изјави. Она отворена гази Кодекс, сматра да ништа не треба поштовати, јер је – замислите по њој – јавни интерес да се чује мишљење дечака од девет година. Иста госпођа Скроза је недавно позивала на стрељање неких, а када се јавност побунила, УНС је стао на њену страну.

Драгиша Петровић, новинар Радио Београда 1 у пензији,и публициста, Крагујевац        

Одговор на допис Бранка Жујовића УНС-у

Не знам, а и не занима ме, коме се Бранко Жујовић препоручује дописом Удружењу новинара, али морам да реагујем на неистине које је написао о мени.

Каже Жујовић да му је „из УНС-а стигао озбиљан прекор“ када је на свом тадашњем сајту „Слободна Суботица“ објавио да је суботичка болница фиктивно запослила политичког аналитичара Бранка Радуна због његове блискости са влашћу, а да сам ја, у име Удружења, некакав његов (Жујовићев) „упад у болницу назвао политичком акцијом“.

Да је Жујовић тог децембра 2018, када је чланак на „Слободној Суботици“ објављен, „упао у болницу“ сазнао сам из овог дописа, па не знам како сам пре шест година могао да коментаришем нешто што сада први пут чујем. Још мање како бих истраживање злоупотребе јавних средстава, што је главни посао сајта који сам основао пре 15 година, могао да назовем „политичком акцијом“. Иако бих данас за овај Жујовићев „упад“ у измишљотине могао да посумњам да је некаква „политичка акција“.

Истина је да текст о Радуну никада нисам коментарисао, ни приватно ни јавно. Међутим, јесам јавно подржао рад „Слободне Суботице“, пар недеља пошто је текст објављен, и то на молбу самог Жујовића. Подржао сам овај сајт рекавши да је важно да постоје медији који не зависе од политичара.

Поновићу, не знам и не занима ме, чему треба да послуже ове оптужбе без икаквог доказа, мада ћемо и то брзо сазнати.

Оно што знам јесте да је неприхватљиво да се објављивањем текста са оваквим измишљотинама, овој Жујовићевој „политичкој акцији“, придружио и УНС, чији сам председник био. Апсурдно је што би од оваквог напада, који представља грубо кршење етичког кодекса, нас новинаре требало да штити управо УНС. Али, пошто то није случај, онда сам, као новинар који је објавио више од хиљаду текстова о корупцији, како ове, тако и претходне власти и кога због тога туже функционери и ове и оне власти, стављен у позицију да се браним од бесмислених напада да штитим неку власт.

Поносан сам што могу да кажем да овакав текст, пун провидних неистина и противан сваком етичком начелу, није могао да буде објављен на сајту Удружења док сам ја био на његовом челу.

Владимир Радомировић 

главни и одговорни уредник Пиштаљке, председник Удружења новинара Србије (2017-2021) 

Поштоване колеге,

Пре неколико година открио сам и објавио да је политички аналитичар Бранко Радун фиктивно запослен у суботичкој болници. Мој извор из управе поменуте установе, која је нека врста мог новинарског пацијента – посматрано са становишта јавног интереса, проследио ми је, кришом, решење о Радуновом запслењу у поменутој болници и копију његовог уговора о раду.

Позвао сам Радуна телефоном. Он није ни крио да је фиктивно запослен у суботичкој болници, али није баш био одушевљен мојом намером да вест о томе објавим.

Како политичким аналитичарима, чак и када је ствар очигледна, није у формалном смислу забрањено да буду формално запослени у болници, требало је да уђем у саму болницу и снимим сведочења Радунових „колега“ да овај никада није ни био на послу.

Успео сам да уз помоћ једног покрајинског посланика надмудрим болничко обезбеђење које је, гле чуда, било обавештено о мом науму.

Ушао сам у установу пуком срећом. Споредним ходницима стигао сам до болничког рачунарског центра, где је било Радуново радно место. Снимио сам изјаву тамошњег радника који је рекао, парафразирам, да добро зна да је Радун фиктивно запослен у болничком сектору за одржавање рачунара и рачунарског система, али да се никада на том радном месту није појавио, односно да га мој саговорник никада није ни видео.

Када сам објавио прилог, из Удружења новинара Србије (УНС) стигао ми је озбиљан прекор.

Тадашњи председник УНС-а мој упад у болницу назвао је „политичком акцијом“, иако се не бавим политиком. Очигледно, штитио је Радуна и политичку опцију коју овај персонификује. Сви остали из тадашње Управе УНС-а правили су се невешти и ћутањем су одобравали бесмислени став тадашњег председника.

Очигледно, постојао је некакав архиинтерес ком је УНС тада повлађивао. Том интересу требало је подредити неспорну чињеницу да јавна установа на једно фиктивно радно место годишње издваја више од милион динара новца из буџета наше државе.

Данас из анкете УНС-а сазнајем да у обзир, ипак, треба узимати околности, чак и када у програму који се емитује уживо, уз доста политичког подстрекивања, неко узима изјаву од деветогодишњег детета.

Не знам коме сада треба да поверујем: бившем председнику или актуелној потпредседници УНС-а коју приватно поштујем, али је не разумем када каже да је колегиница која је узела изјаву од детета извештавала у несрећним околностима.

Како би моја дилема била разрешена, мислим да би било веома добро да се УНС огласи и заузме став у вези са питањем да ли деветогодишњак, без обзира на „сагласност“ оца, може да коментарише политичка збивања којих до краја, посведочиће сваки лекар из суботичке болнице, није ни свестан, а све мимо Кодекса новинара Србије.

Ни у сну не бих помислио да је тако нешто могуће, нити могу да замислим интерес који тако нешто може да оправда.

Да ствар буде још гора, у Србији се управо рециклира једна веома опасна идеја.

Помало пратим Кину и Далеки исток, па сам, уочи прошлих избора, пратио ширење гласине која је масовно дељена по друштвеним мрежама, да кинеска компанија која управља Железаром у Смедереву не плаћа струју и да је највећи дужник за утрошену електричну енергију са дугом од преко четири милијарде динара.

Ту (дез)информацију, у мору осталих, објавила је на први поглед и једна угледна особа. Када сам тој особи, коју сам познавао површно, дискретно скренуо пажњу да је дуг који је поменут направила Железара Смедерево а. д. у стечају до 2016. године, односно до преузимања поменуте железаре од стране кинеске компаније, која ипак уредно измирује своје обавезе, та особа ми је одговорила да је подељена (дез)информација можда неистинита, али да је неће уклонити јер она „истинито одражава стање у Србији“.

Мој пријатељ и драг саговорник пре који дан ми је поручио да опозиција и те како има право да лаже, зато што власт крије информације и не доставља документацију. Повод томе била су дешавања у вези са трагедијом која се догодила у Новом Саду и чињеница да сам на интернету лако, уз помоћ познаника, пронашао документ за који се тврдило да је уклоњен.

Када кажем да се у Србији управо рециклира идеја о супремацији политичких интереса, па били он означени и као „јавни“, над Кодексом новинара Србије и самим чињеницама, мислим да то не треба узимати олако.

Молим, стога, УНС да заузме јасан став у вези са овим питањем, јер као члан УНС-а и његов бивши потпредседник не мислим да деца у медијима треба да коментаришу политичке теме.

Жао ми је што је колегиница са Н1, чији рад заиста поштујем, направила гаф. Познавајући њен рад, не могу другачије да закључим, осим да је посреди несмотрен гаф. Али, тај гаф је породио полемику о озбиљном питању у којој не треба да жртвујемо Кодекс новинара Србије, нити да се вадимо на свињарије таблоида, нити у њој УНС треба да остане по страни као сеоска млада, кријући се иза анкете чије одговоре до данас нисам могао ни да замислим, иако се феноменом двоструких стандарда подуго бавим.

Бранко М. Жујовић

Поводом текста „Формирана Радна група за израду радне верзије Нацрта закона о јавним медијским сервисима“, објављеног  18.9.2024. године на сајту УНС-а https://uns.org.rs/desk/UNS-news/163767/formirana-radna-grupa-za-izradu-radne-verzije-nacrta-zakona-o-javnim-medijskim-servisima.html у складу са одредбама члана 94. став 1. Закона о јавном информисању и медијима овим путем захтевам да се објави мој одговор на истом месту на сајту где је објављена и првобитна информација.

У тексту се наводи да је у радној групи и „Драган Трапарић из Друштва новинара Војводине“.

Из овако формулисане вести, могао би да се наметне закључак да сам ја члан Друштва новинара Војводине, што није истина. 

За члана радне групе за израду радне верзије Нацрта закона о јавним медијским сервисима, изабран сам Одлуком надлежног Министарства информисања и телекомуникација број: 002662329 2024 13460 003 001 012  002 од 16. септембра 2024. године, а у којој јасно стоји да је члан радне групе мр Драган Трапарић, представник новинара Војводине.

Са напред наведеним у вези, желим да истакнем да ја нисам члан Друштва новинара Војводине.

Поштовани,

На основу Вашег Дописа од 03. септембра 2024. године, Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама одговара Вам на питање, а које гласи:

„Задруга „Медијакулт“ је приликом пријаве на конкурс за суфинансирање медијских пројеката, који је расписао Покрајински секретаријат, у буџету сав новац наменила услугама за које ће ангажовати друга лица, чиме је, по Закону о јавном информисању и медијима (ЗЈИМ), прекршила услове учешћа на конкурсу.

„Учесник конкурса, који не располаже одговарајућим капацитетима, може ангажовати друго лице за производњу медијског садржаја чија вредност не прелази 20% од износа средстава који је орган доделио за реализацију пројекта, под условом да је то лице уписано у Евиденцију произвођача медијских садржаја“, пише у Закону.

Молим Вас да нам за сајт УНС-а одговорите да ли ћете нешто предузети по овом питању.

Ваше питање не сматрамо лошом намером, међутим, донели сте погрешан закључак у примени позитивних прописа Републике Србије.

Допис сте послали 3. септембра 2024. године. Али већ један дан касније, 4. септембра објавили сте на Вашем сајту да „покрајинска секретарка Александра Ћирић Бошковић није одговорила..."

Овим путем Вас обавештавамо да одговарамо на сва питања у прописаном року. И због Ваших ранијих саопштења, о роковима ћемо Вам дати одговор, али да Вам прво одговоримо на питање које сте поставили.

Као што сте већ објавили 4. септембра 2024. године, у чл. 23. ст. 8. Закона о јавном информисању и медијима одређено је да „Учесник конкурса, који не располаже одговарајућим капацитетима, може ангажовати друго лице за производњу медијског садржаја чија вредност не прелази 20% од износа средстава који је орган доделио за реализацију пројекта, под условом да је то лице уписано у Евиденцију произвођача медијских садржаја."

Ангажовање других правних лица у спецификацији буџета пројекта припадају Оперативним трошковима. Док предузетници, односно физичка лица нису правна лица и сврставају се у Персоналне трошкове. Предузетник се ангажује за реализацију пројекта, те заједно са носиоцем пројекта чини пројектни тим. Министарство информисања и телекомуникација издало је Смернице за дефинисање и правдање трошкова пројеката производње медијских садржаја и пројеката стручне едукације, унапређења професионалних и етичких стандарда и истраживања у области јавног информисања, где је одређено да се као Персонални трошкови признају трошкови ангажовања лица који имају регистровану предузетничку делатност и са којима је потписан уговор о сарадњи на реализацији пројекта.

У Закону о јавном информисању и медијима одређено је да произвођач медијског садржаја мора бити уписан у Евиденцију произвођача медијских садржаја у Агенцији за привредне регистре. Међутим, као што и сами знате, Агенција за привредне регистре упис ће вршити од 1. јануара 2025. године.

На основу горе наведеног, Задруга „Медијакулт“ није прекршила услове учешћа на конкурсу. Није прекршио нико од произвођача медијских садржаја ако је ангажовао предузетника, а у складу са Смерницама за дефинисање и правдање трошкова пројеката производње медијских садржаја и пројеката стручне едукације, унапређења професионалних и етичких стандарда и истраживања у области јавног информисања.

Удружење новинара Србије (УНС), односно главна и одговорна уредница сајта УНС-а Кристина Ковач Настасић, поднела је Захтеве за доступност информацијама од јавног значаја 15. и 20. августа 2024. године, а Одговори на Захтеве упућени су 27. августа. 2024. године.

На основу чл. 16. ст. 1. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја („Сл. гласник РС", бр. 120/2004, 54/2007, 104/2009, 36/2010 105/2021) орган власти је дужан да без одлагања, а најкасније у року од 15 дана од дана пријема захтева, односно уређеног захтева, тражиоца обавести о поседовању информације, стави му на увид документ који садржи потпуну и тачну тражену информацију, односно изда му или упути копију тог документа. Копија документа је упућена тражиоцу даном напуштања писарнице органа власти од кога је информација тражена односно даном упућивања електронске поште. Међутим, главна и одговорна уредница сајта УНС-а Кристина Ковач Настасић

је 26. августа 2024. године објавила текст на сајту УНС-а под називом: „Сви негде журимо, каснимо..." - како изгледа медијски пројекат којем је покрајинска комисија доделила 5 милиона динара", где је између осталог написано: „Иако је Удружење новинара Србије од Покрајинског секретаријата, по Закону о приступу информацијама од јавног значаја, затражило и бодовне листе које су при оцени пројеката попуњавали сви чланови комисије појединачно по категоријама, до данас их нисмо добили."

Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја одређује рок за одговор, а то је најкасније у року од 15 дана од дана пријема захтева. Међутим, тражилац информације, односно УНС објавио је да Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама није одговорио Захтеву, иако законски рок није истекао.

Не сумњамо да тражилац информације познаје наведени Закон, али данас треба објавити вест била тачна или не. Иако вест увек подразумева да је тачна. У супротном се говори о лажним вестима.

Прво, што смо навели у нашем одговору о роковима, а то је да сте послали допис и 3. септембра 2024. године. Али већ један дан касније, 4. септембра, новинарка сајта УНС-а Алексндра Ничић, која је и тражилац информације, објавила је на Вашем сајту текст са насловом „Покрајинска секретарка ћути, МИТ: Тражићемо информације у вези са доделом средстава „Медијакулту" и у тексту сте навели да „покрајинска секретарка Александра Ћирић Бошковић није одговорила..."

Као што смо већ напоменули, одговарамо на сва питања у прописаном року.

ЗАХТЕВ

На основу Закона о јавном информисању и медијима, тражимо од главног уредника УНС-а да објавите на Вашем медију овај одговор у целости, без одлагања, јер сматрамо да су Ваше информације неистините.

Поштована госпођо Малишић,

Сходно одредбама члана 94. Закона о јавном информисању и медијима обраћамо Вам се молбом да у првом наредном броју недељника ,,Радар“, као и на званичној интернет презентацији листа који уређујете, објавите следећу реакцију овог министарства на чланак под насловом ,,Заштитник ловаца на вештице“ ауторке госпође Сандре Петрушић.

Без намере да на било који начин утиче на уређивачку политику јавних гласила у Републици Србији, нити на право сваког новинара да потпуно самостално тумачи поступке лица која обављају највише дужности у држави, ово министарство принуђено је да реагује на више случајева кршења Закона о јавном информисању и медијима (,,Службени гласник Републике Србије“, бр. 92/2023), а посебно на вишеструка нарушавања јавног интереса у јавном информисању (члан 9. став 2. и члан 15. став 1.) садржана у претходно наведеном ауторском чланку госпође Петрушић која се односе на изношење неистина са циљем нарушавања достојанства личности министра информисања и телекомуникација господина Дејана Ристића. 

Подсећамо на то да је претходно наведеним одредбама Закона успостављена обавеза новинара и уредника да ,,преузете информације, идеје и мишљења пренесу веродостојно и потпуно“ (члан 9. став 2.), односно да ,,истинито и непристрасно“ информишу грађане (члан 15. став 1.). 

Дакле, очито је да је, за потребе писања претходно наведеног чланка, госпођа Петрушић, поред осталог, консултовала податке о министру Ристићу јавно доступне на званичној интернет презентацији Агенције за спречавање корупције, али да је том приликом пропустила да их тачно наведе.  

Наиме, у наведеном чланку ауторка тврди како министар Ристић и даље обавља дужност директора Музеја жртава геноцида што не одговара истини будући да је Влада Републике Србије, на седници одржаној 4. јула ове године, констатовала раније поднету оставку министра Ристића, разрешила га те дужности на лични захтев и именовала господина Бојана Арбутину за вршиоца дужности директора те установе културе. Подаци о томе садржани су у оквиру званичне интернет презентације Агенције за спречавање корупције коју је госпођа Петрушић очито неуспешно консултовала приликом рада на свом чланку. 

Такође, у истом чланку госпођа Петрушић наводи и податке о имовини министра Ристића и том приликом износи неистину да он располаже станом од 33 м2 иако се у подацима садржаним на званичној интернет презентацији Агенције за спречавање корупције наводи да је власник идеалне половине стана од 33 м2. И овога пута госпођи Петрушић пошло је за руком да неуспешно консултује податке о министру Ристићу садржане у оквиру званичне интернет презентације Агенције за спречавање корупције. 

Коначно, госпођа Петрушић је у закључку свог чланка изнела још једну неистину указујући на то како је, током обављања дужности управника Народне библиотеке Србије, министар Ристић ,,одлучио да историју прилагоди својим идеолошким уверењима“ тако што је наредио да се збирка под називом Документациони центар ,,Ратови 1991–1999“ расформира, а да се ,,грађа растури по општем фонду библиотеке јер је подсећање на тај период историје прогласио за велеиздају“. Зарад тачног и објективног информисања јавности важно је да укажемо на то да је управо господин Ристић, препознајући значај те збирке, у својству вршиоца дужности управника Народне библиотеке Србије одлучио да се она задржи у постојећем облику збирке, односно corpus separtum–а, и тако сачува за потоње генерације и истраживаче. 

Да закључимо, само на основу ова три примера долази се до закључка да је госпођа Петрушић успела да, само у оквирима једног ауторског текста, у више наврата саопшти потпуне неистине и тиме наруши достојанство личности особе које је било предмет њеног професионалног интересовања. Стога читаоцима недељника ,,Радар“ препуштамо да самостално извуку закључак о могућим мотивима госпође Петрушић који су резултирали вишеструким професионалним пропустима и кршењем закона у процесу рада на овом чланку. 

Имајући све претходно саопштено у виду очекујемо да у првом наредном броју недељника ,,Радар“ у целини објавите ову реакцију Министарства, као и да исто учините и на званичној интернет презентацији листа који уређујете и то непосредно уз интернет верзију чланка госпође Петрушић коју овом приликом позивамо да се у свом даљем раду суздржи од изношења неистина, кршења прописа и професионалних стандарда.  

            С поштовањем,

Министарство информисања и телекомуникација

Запањен сам да Нино Брајовић све то као генерални секретар гледа, или је можда он један од креатора таквих ставова и понашања УНС-а.

Повод за ове реченице је најновије саопштење УНС-а у случају Тамаре Скрозза.

Господо из УНС ви нападате све оне који су реаговали на отворено изговорени став да је требало да ноћ између 5.и 6. октобра 2000. буде - ноћ крвавих ножева.

Она јасно и недвосмислено каже да је требало поубијати у тој ноћи све и Србији би било боље. Ало, г. Ракочевићу, г. Нино Брајовићу, зар заиста стојите иза ове изјаве која позива на убиство, а критикујете све оне (називајући их таблоидима у најорем смислу речи, иако таблоиди постоје у истој мери и на другој страни која вам је очито милија) који осуђују такве речи Скоззе.

Г. Брајовићу били сте и тада у УНС-у, нисте се чули извесно време, гледали сте који воз да ухватите. Жао ми је Нино, лично вас знам, знам и за ваш рад у ТВ Београд, и сам сам у то време радио у ТВ БГД на хроникама региона, знам и за ваша извештавања са ратишта и за то вам скидам капу.

Али, шта се деси сада да дозволите да неки одвуку УНС у политичку странку. У време Љиље Смајловић, Радомировића тога није било, нити раније...

А сада када кормило узеше Ракочевић, О. Милошевић, сврставање уз НУНС, Друштво новинара Војводине (Грухоњић, Недимовић), па онда предлажем да се утопите и постане једно једино удружење новинара Србије. 

Ни у сну нисам сањао да ће се УНС борити за политичку опцију, а не за истину и за новинаре.

Изневерили сте све оне који су годинама и деценијама у УНС-у. Зато је боље, то је мој позив новинарима, да једноставно не буду чланови ни једног удружења , већ своји. Нека мисле својом главом.

Као и г. Ракочевић, Брајовић, Милошевић који могу да нагињу позицији или опозицији, али приватно, али у наступу као удружење и када треба извагати сваку реч.

Заиста ми је жао што после толико година морам да кажем да УНС више није моје сталешко удружење, то је политичка странка, прилепак једној политичкој опцији.

Узгред: моју реакцију на саопштење УНС-а о Т. Скроза  нисте објавили на овом порталу, па зато и ово отворено писмо за које сам сигуран да га нећете објавити, јер добро видим да искључиво објављујете изјаве који су обајвљени у неким листовима или телевизијама који су блиски вашој политичкој опцији.

Ово писмо упућујем редакцији Танјуга и неким другим новинама, дубоко разочаран у УНС и неке људе који су били сведоци једног времена за које Скроза сматра да је требало да буде окоинчано у ноћи "крвавих ножева".

С поштовањем, Драгиша Петровић,дугогодишњи  новинар Радио Крагујевца и Радио Београда 1 у пензији, Крагујевац

П. С.  Да додам. Ту логику и призивање ноћи дугих и крвавих ножева сам 2004. сам преживео као новинар Радио Београда 1 и сарадник подгоричког Дана. Без икаквог разлога и повода, без решења, без икаквог објашњења, ухапшен сам и 22 дана био у затвору, изгубио посао у РТС (решење о избацивању са посла потписао А. Црквењаков) ,изгубио здравље и никада ми није речено зашто сам ухапшен. Тужио сам државу, РТС , добио их на суду, али је то доказ како то раде они које УНС подржава кроз иоправдавање претњи Тамаре Скроза.

Писање на ову тему је увек добра идеја, јер има све елементе трилера, заплет је загарантован, може да има много наставака, а и крај може да се одлаже. Тема је узбудљива, а текстови, што би се рекло, хваљени и од публике и од жирија. Међутим, проблем је само у томе што ово није фикција, него рефлексија стварне ситуације и свака сличност са догађајима и ликовима из текстова је намерна. Жујовић је раније документовао коруптивне радње Владана Стефановића, власника неколико медија и особе која је, према подацима тих истраживачких текстова, контролисала медијске комисије у АП Војводини. Стефановић се тада није бранио од поменутих оптужби, па је у јавности остао утисак да ту нечега заиста има. Жујовић је зато сада питао синдикат СИНОС зашто је такву особу сматрао за легитимног саговорника на тему радних права медијских радника. Конкретно питање остало је без одговора, а сви ми ускраћени за расплет приче.

Заправо, Извршни одбор СИНОС-а је одговорио Жујовићу да се залаже за социјални дијалог и да жели да мотивише све послодавце да седну за сто како би се преговарало о бољим условима рада, те да се омогући запосленима да буду обухваћени правима и обавезама из гранског колективног уговора. Шта би се томе могло замерити? Тамо новинари раде и живе од те плате и свакако им треба помоћи. Међутим, како је раније спроведена лоша приватизација медија, којој се управо СИНОС противио, велике су шансе да се за тим столом нађе преговарач са којим не бисте желели да будете ни у истој просторији. Да ли се управо то се десило на ТВ Суботица? Са једне стране СИНОС, а са друге Владан Стефановић, власник поменуте медијске куће и још бар седам других, у чије се поштење, узимајући у обзир информације из Жујевићевих текстова може основано сумњати. Овај синдикат се, како сами кажу, залагао за коректније комисије за доделу средстава, а сада преговара и слика се са особом која је према многобројним наводима можда оличење корумпираних комисија. Кажу и да су се противили управо приватизацији медија и да Владан Стефановић ,,није њихов избор већ реалност проистекла на основу деловања медијских удружења којима припада и Жујовић“. Што би се рекло, обрнули су игрицу. Даље, СИНОС у одговорима каже да се залаже за формирање локалних и регионалних јавних сервиса, јер је то најбољи модел за остваривање јавног интереса на локалу, а у тексту се може наслутити и са ким ће остварити ту сарадњу. Опет уместо одговора имамо ново питање - зашто планирају преговоре са власничким структурама које су углавном корумпиране, у АП Војводини у којој је медијска ситуација потпуно девастирана, а друштво у стању социјалне аномије, са никад нижим степеном поверења у медије? И тако, уместо пред лице правде, неки нови сумњиви преговарачи ће легално и легитимно за преговарачки сто, а све у име права (углавном прекарних) радника и поштеног јавног информисања.

Поставља се питање из колико се углова може гледати на исту ствар? На пример, да ли је у питању владавина права или су посреди Владанова права? Легитимно или легално? Преговарати или не, у овом случају није питање памети, него желуца. Претпоствљам да ће и наставци ове приче бити узбудљиви, јер има ту у најави још контраверзних преговарача, али на такав садржај ипак треба упозорити оне читаоце са слабијим новинарским срцем.

Колега из СИНОС-а у покушају да одговори приложио је сет општих начела која немају пуно везе са мојим текстом, а не нуде ни одговор на моје питање: води ли пут до колективног уговора кроз колаборацију са компромитованим власницима медија?

На страну то што уопште не верујем у било који синдикат, формиран у топлој сарадњи са власницима медија.

Гостовање СИНОС-а у ТВ Суботица разумео сам као покушај правдања пројекта и покушај зближавања са Владаном Стефановићем.

Појешћу шешир насред Теразија када СИНОС формира подружницу у ТВ Суботица која ће потом да ступи у било какав синдикални клинч са власником Владаном Стефановићем.

Јуче је Удружење новинара Србије (УНС) пренело вест СИНОС-а о посети руководства те синдикалне организације Телевизији Суботица. Руководство је, како је наведено у вести, разговарало са директором те телевизијске куће Владаном Стефановићем.

Стефановић је руководство СИНОС-а обавестио да поседује укупно осам медија – четири телевизије, две радио станице, магазин и новине, и да сваки од ових медија има свој портал.

Штавише, СИНОС наводи да је у тих осам плус осам Стефановићевих медија запослено 35 људи чије се зараде крећу од 55.000 динара до “двоструко виших”.

Руководство СИНОС-а као да није обавештено да су фирме Владана Стефановића међу највећим корисницима новца на медијским конкурсима, као и да удружење “ComNet”, које СИНОС такође помиње у својој вести – позивајући Стефановића да се придружи социјалном дијалогу, до сада није контриолисало рад свих медијских комисија на подручју Бачке, па и шире са својим сателитским организацијама.

Све ове године, организације окупљене око “ComNet”-а регрутовале су често једне те исте људе за чланове комисија и додељивале енормне износе Стефановићевим фирмама, али и медијима чланова комисија.

Притом, медији у власништву Владана Стефановића не извештавају у потпуности своје читаоце, слушаоце и гледаоце.

На ту тему могао бих да напишем есеј.

Поменућу само афреу ”Стартер” (куповину уређаја јавним новцем по вишеструко увећаној цени) која је пре годину дана добро протресала Суботицу, именовање директора у високопшколској установи против ког је вођен кривични поступак, фиктивно запослење политичког аналитичара у овдашњој болници, туристички центар који је у суседној држави подигао бивши граоначелник и још доста тога.

Набрајање свега што Стефановић поседује у вести СИНОС-а подсетило ме је на Ђенку из филма “Маратонци трче почасни круг” који Мирку и Кристини набраја шта све Хеди Ламар поседује, док их убеђује да се обнаже пред камерама.

Позивам руководство СИНОС-а, које више од двадесет година говори о колективном уговору за новинаре, да прочита натпис у заглављу властитог сајта, а затим и моје скромно новинарско истраживање о медијским конкурсима и комисијама, које сам спровео и објавио током 2022. године, па да новинарској јавности одговори да ли је здрав колективни уговор могуће градити и изградити у сарадњи са власницима медија чије су организације све време контролисале медијске комисије и додељивале њиховим фирмама енормна финансијска средства, или треба баш сви да се скину, задовољени оним што Ђенка прича о имовини Хеди Ламар?

Тужба Mineco Ltd. против КРИК не може се ни по једном критеријуму сматрати СЛАПП тужбом, како КРИК нетачно обавештава јавност, јер ће износ накнаде штете, како је и у самој тужби наведено, бити опредељен тек по завршетку доказног поступка на основу налаза и мишљења вештака економско финансијске струке, тако да информација о износу тужбеног захтева од 55 милиона динара не одговара чињеничном стању.

Напомињемо да је Mineco Ltd. један од највећих инвеститора у региону Западног Балкана од 2003. године, поднео тужбу за утврђивање повреде права на пословни углед, забрану поновног објављивања информације, уклањање текста и накнаду штете још 22. марта  2021. године, против истраживачког портала КРИК.

Mineco Ltd. је поднео тужбу, пре свега, јер је КРИК одбио да поступи по одлуци Савета за штампу којом је утврђено да је портал КРИК прекршио Кодекс новинара Србије.

Наиме, након што је компанија Mineco Ltd. одговорила на питања новинарима КРИКА, објављен је текст 22. септембра 2020. године у коме је изнето низ оптужби на рачун Mineco Ltd. којима се грубо нарушава углед компаније, искључиво конструисањем и измишљањем „веза и доказа“.

Mineco Ltd. је у складу са Законом прво упутио одговор/исправку исконструисане и злонамерне приче о његовом пословању, коју КРИК није објавио. Потом је поднета Жалба Савету за штампу, чија је Комисија за жалбе донела једногласну одлуку да је КРИК прекршио тачку 6 Одељка ИВ (Одговорност новинара) Кодекса новинара Србије, о обавези новинара да негује културу и етику јавне речи, поштује право на одговор, извињење и исправку и дужности да благовремено објави одговарајућу исправку, као и тачку 1 Одељка В (Новинарска пажња), по којој је новинар обавезан да приступа послу са дужном професионалном пажњом.

КРИК је, међутим, иако пуноправан члан Савета, одбацио обавезу да поступи по одлуци Комисије за жалбе Савета за штампу.

Из свега наведеног види се да тужба Mineco Ltd. против КРИК није била због неке вести, како се генерализујући наводи у тексту објављеном на вашем порталу, већ због наводног истраживачког текста објављеног о нашој компанији, а који је пун неистина и полуинформација.

Наглашавамо да Mineco Ltd. потпуно подржава отворено и тачно новинарство од јавног интереса, те намерава да и даље у свакој ситуацији сарађује са медијима који раде у складу са највишим међународним стандардима новинарства. У складу са тим, бранићемо наше интересе када је у питању злонамерно и неистинито информисање јавности о пословању наше компаније или помињање наше компаније у текстовима у којима КРИК говори о другим тужбама које има, а са којима компанија Mineco Ltd. нема никакве директне или индиректне везе. То сматрамо потпуно непрофесионалним од стране портала КРИК.

Поштовани,

Захваљујемо се за исказано интересовање за овај очигледно системски проблем везан за медијски третман особа са инвалидитетом.

Музичка радионица је потпуно некомерцијални пројекат и ми до сада нисмо имали потребе за публицитетом мада би нам то вероватно помогло код обезбеђивање средстава за несметано фунционисање и рад.

У току ових 10 година нисмо имали велике потребе за медијским експонирањем и зато се нисмо сретали са овом врстом проблема.

Прошле године смо имали неке значајније наступе као што су били учешће на најзначајнијем европском инклузивном фестивалу "Europa in Takt" одржаном у Дортмунду, Немачка и неколико наступа у оквиру званичног програма Нови Сад ЕПК 2022 са великим оркестром Филхармоније младих из Новог Сада и са гостујућим инклузивним оркестрима из Португала и Аустрије. Сви ти наступи су оцењени  врло добро од публике и професионалаца.

Ми смо слали информације већини медија о томе али нико није објавио ниједну вест о томе.

Ове године смо добили престижну годишњу награду у области инклузије  "Zero Project Awards 2023" за приступачан музички програмкоју организују ESSL Фондација из Аустрије у партнерству са Канцеларијом УН у Бечу. Било је пријављено преко 320 пројеката из 80 земаља света.

Оркестар "Добри људи" који делује у оквиру радионице је том пригодом одржао запажен наступ 22.02.2023 у згради УН у Бечу у оквиру "Зиро проџект - свет без баријера" конференције.

Послали смо информације о овом догађају већини водећих медија у Србији. Сматрамо да је награда вредна пажње и поносимо се њом и сматрамо да је у рангу близу успеха наших спортиста на великим такмичењима, успеха наших уметника у иностранству, успеха ђака и студената из опште популације на такмичењима из знања итд.

На жалост ниједан медиј није објавио ову вест осим Нова.рс интернет портала и телевизије РТВ. До телевизије РТВ смо допрли приватним везама а до Нова.рс после другог или трећег мејла.

На основу ових чињеница смо дошли до закључка о катастрофалном стању у нашим медијима у вези извештавања о особама са инвалидитетом. Ми смо из Новог Сада па смо некако успели да се ,,пробијемо" до неких канала приватним познанствима али претпостављамо са каквим се проблемима суочавају особе из мањих средина.

Ако неко из Пачира или Белог потока има неку значајну информацију која би помогла унапређивању и третману ОСИ потпуно је немогуће допрети до медија и поделити је јер су све медијске адресе у Србији потпуно "људски бесконтактне" и не можете остварити комуникацији ни са уредницима ни са новинарима.

Ми знамо да телевизијски јавни сервиси имају посебне емисије намењене ОСИ али ми их уз дужно поштовање и захвалност новинарима који их стварају зовемо "алиби емисије" које се емитују у неадекватним и неодговарајућим терминима и које већина ОСИ не гледа јер и они гледају највише најударније и најкомерцијалније програме као и људи из опште популације али у тим програмима нема пуно садржаја и информација који су посвећени њима што можемо видети из овог случаја.

Ту долазимо до једне врсте дискриминације која ОСИ који се на тај начин смештају у неку врсту "медијског гета" и изолација и на тај начин  уместо инклузије долази до њиховог искључивања из јавног живота друштвене заједнице.

По Закону о спречавању дискриминације ОСИ, Закону о јавном информисању и по Конвенцији УН о људским правима ОСИ имају своја права у погледу јавног информисања.

Ми ћемо предузети неке мере везано за овај случај и пријавићемо неке медије у првом реду Јавни сервис РТС РЕМ-у и Поверенику за равноправност а зависно од одговора видећемо да ли ћемо потражити помоћ и изван граница наше земље.

Ово све говорим у име детектовања и решавања проблема око јавног информисања ОСИ у РС.

Мислим да ова тема захтева опширнију и озбиљнију јавну дебату.

Срдачан поздрав,

Жарко Себић

ШОСО "Милан Петровић"/ Центар за социјалну инклузију

Нови Сад

Једина смо медијска кућа која је непрекидно извештавала са свих места током пандемије, а наши новинари једини који су у најтежим моментима у Крагујевцу били у црвеним зонама, на лицу места, јер за телевизију једноставно није довољно да вам са лица места проследе фотографију и податке, а ви из топле и безбедне редакције, уз дигитални маркетинг, направите вест -морало се тамо, у ковид зону. Тада смо добили значајно признање за извештавање током ковид пандемије, а награде су наставиле да стижу у нашу редакцију и након тога -за допринос унапређењу безбедности у саобраћају, подршку удружењима особа са инвалитетом, помоћ волонтерима -од оних који препознају наш рад и ниједно признање, као што видите, нема везе ни са политиком, ни са влашћу, већ са реалним животом грађана. Први смо и једини у Србији, поред Јавног медијског сервиса, који централну информативну емисију сваког радног дана емитују са тумачем на знаковни језик.

О кадру који ради на Радио телевизији Крагујевац можда најбоље говори податак да је у фази реализације уговор са крагујевачким Филолошко-уметничким факултетом да студенти мастер академских студија Српског језика и књижевности обављају стручну праксу у нашој медијској кући. Прошле године смо, у част наше прерано преминуле колегинице, такође добитнице бројних награда и признања, установили и први пут доделили награду за новинарство која носи њено име, а која је намењена младим ученицима и студентима.

Дакле, ниједан наш радијски или телевизијски садржај није нарушавао или вређао нечији углед, или обављање посла. Са друге стране, пар некадашњих новинара Радио телевизије Крагујевац у јавности износи неистине да су били „прогоњени“, а уствари су из наше медијске куће отишли својевољно са исплаћеним отпремнинама и одмах по подизању новца, рачунајући на издашно донаторство, измишљали приче о нашем програму. Добили су новац и узели више него што им припада, уверени да ће се ова медијска кућа угасити након њиховог одласка. Међутим, када им се жеље нису оствариле, почињу са јавним понижавањем колега ипокушавају да девастирају кућу у којој су неки од њих стекли своја прва новинарска знања, а неки радили дуг временски период. Ипак, професионализам запослених и објективно новинарство које негујемо осујетили су све њихове покушаје.

При том се заклињу дасу једини прави новинари и извештачи, а скоро деценију их нико никада није видео ни на једном терену. Већина медија у граду, данас преузима наше вести и то без навођења извора, пошто смо једина медијска кућа која прати све догађаје у граду, а неретко, истине ради, и једина екипа на догађајима у Крагујевцу.

Зато сматрамо да би озбиљни медији, али и сви који реемитују емисију у којој су сви запослени на РТК названи „медијском депонијом“, ако се већ говори о новинарској солидарности, требало да заштите колеге које не користе ни говор мржње, ни речник увреда, док од новинарских и медијских удружења очекујемо да реагују и ове непримерене и увредљиве наводе јавно осуде. На крају, подсећамо да са компанијом Јунајтед Медија, у оквиру које послује СББ, имамо успешну пословну сарадњу. Из наше продукције је у етар „отишло“ шест емисија о компанији СББ. Сигурни смо да се приликом склапања пословних договора једна међународна компанија и Ви детаљно информишете и да никада не бисте за пословног сарадника изабрали „медијску депонију“, зар не?

Уређивачки колегијум Радио телевизије Крагујевац

Нисмо ни слутили да се можемо обрадовати доласку полиције на РТС јер смо добили прилику да бар некоме у овој злонамерној медијској кампањи пружимо доказе, предамо сву документацију, уговоре, фактуре, из којих се јасно може видети да  на РТС нема никаквих злоупотреба, нити кршења Закона, како тврди председник Управног одбора РТС.

Што се тиче дневне емисије у припреми Забавног програма под називом „Један добар дан“, она је требало да почне с емитовањем 2020. године. Нажалост, тада нас је корона зауставила. У међувремену смо, упоредо са свим осталим пословима, припремили све што је неопходно да би емисија стартовала, као што су сценографија, реновирање студија, реквизита, шпице, графика, снимљени материјали и слично. То је коштало 13 милиона динара и све се налази на РТС. Не у мом стану или џепу мог капута, како је устврдио председник Управног одбора РТС. Иначе, то није моја емисија, нити ћу је ја водити, већ ће је радити више уредника и водитеља Забавне редакције. У буџетској линији за ову годину планирано је 200.000 евра за предвиђених 260 емисија (750 евра по емисији, плус трошкови плата, дневница, рада студија и осталог) и та средства нису потрошена, већ планирана. Као уредник Забавног програма по правилнику РТС могу да потпишем само трошак до 80.000 динара, што је далеко од 13 милиона које је, иначе, одобрио његов Управни одбор.

Нечувено је да се на челу Управног одбора РТС налази човек , који је ту само са циљем да води хајку против РТС, његових аутора и ТВ лица који су сваки свој динар зарадили својим знањем и својим радом. Сви они заједно су легално зарадили од поменутих емисија мање, него што је подносилац ове пријаве добио од РТС за његов приватни фестивал Београдско пролеће - 50.000 евра за два сата неквалитетног програма. Поред тога, председник УО месечно прима од РТС више него што су плате већине тих водитеља које је прозвао.

Наравно, увек ћемо поздравити контролу онога што радимо и како радимо. Проблем је што онај ко је постављен да нас контролише и ко седи на челу УО не разуме оно што чита и не зна то што ради. Незнање ће уништити сваку институцију, нажалост.

Оливера Ковачевић, главна и одговорна уредница Забавног програма РТС

Обавештавамо вас да опскурдни сајтови који себе називају медијима настављају кампању блаћења и таргетирања независних редакција у Војводини.

Наиме, портал Читај гари је 8. фебруара објавио текст под насловом “Откривамо: Ево ко стоји иза новосадског портала ЛУФТИКА”, у ком је наведено да наш портал финансира Небојша Стефановић. Циљ, је како кажу, да се обрачуна са партијским колегама и да кроз наш портал раскрчи себи пут у Нови Сад.

Не можемо довољно нагласити колико је све то нетачно, малициозно и бљутаво!

Портал Луфтика.рс је независтан медиј који јесте критички настројен према власти. Међутим, наша редакција има очигледно чудан став  - Медиј мора бити критички настројен према власти. У супротном је његово гласило.

Изгледа да смо баш због тога постали опасан трн у, сада већ, инфицираним очима владалаца, који на овај начин покушавају да дискредитују наш независан рад.

Портал Луфтика.рс се финансира искључиво изнајмљивањем огласног простора на сајту и ПР текстовима, које, поштујући Закон о јавном информисању и медијима, транспарентно обележавамо као промотивне.

Ми смо искрено забринути за будућност нашег портала, јер се тренутно суочавамо са још једним нападом, о ком смо вас већ известили (више ОВДЕ). Реч је о организованом масовном пријављивању нашег садржаја Фејсбуку и Гугл Адсенсу, због чега су нам те две мреже ограничиле видљивост.

Све је резултирало драстичним падом у заради и отпуштањем седам од 14 наших новинара.

Подсећамо да ово није први пут да је Луфтика.рс таргетирана у медијма. Портал НС Уживо нас је, заједно са порталима Воице и 021, означио као медије који се финансирају “искључиво од сумњивих донација Рокфелера, НЕД-а и других спонзора обојених револуција”. Још једном понављамо – то је лаж.

С обзиром на све поменуто, закључујемо да наша брига није безразложна.

Молимо новинарска удружења да известе колеге и јавност о ситуацији с којом се сусреће најчитанији онлине медиј из Војводине и један од ретких независних медија у Србији - Луфтика.рс.

С поштовањем,

Редакција Луфтике

Неистинита је тврдња наведена у тексту од 01.02.2023. године под насловом ,,Корупција у српском новинарству: У којој мери организовани криминал управља медијима?" да је користећи Скај апликацију на телефону оптужени Дарко Шарић преко свог адвоката и кума, наручивао текстова и ТВ прилоге, мењао наслове, исправљао ,,грешке" у Куриру.

Наведена информација поред тога што је неистинита, ни на који начин не произилази ни из оптужнице поднете против Дарка Шарића и садржине ,,Скај" преписке која се у предметном кривичном поступку користи.

Такође су неистините информације које имплицирате у свом тексту да су новинари медија које помињете, а у које је укључен и Курир сарадници мафије, да су за послушност према шефу организоване криминалне групе плаћани поклонима и слично.

Курир, његови уредници и новинари на професионалан и частан начин обављају свој посао у циљу потпуног и јасног извештавања грађана о свим темама које су од интереса за јавност.

Курир као професионални медиј и неприкосновени лидер када је у питању област црне хронике извештава о свим судским поступцима за које постоји интерес јавности, нарочито када су у питању окривљени за кривична дела из области организованог криминала, у складу са највишим стандардима новинарске професије, кодексом и законом, а све тврдње о наводним утицајима и мешањима у уређивачку политику од стране оптуженог Дарка Шарића и његових наводних сарадника, као и од стране било којих других лица су груба неистина.

О наведеном сведочи и део саме ,,Скај" комуникације наводно вођене између оптуженог Дарка Шарића и његових сарадника, а који део преписке нисте пренели у свом тексту, која гласи:,,А она плава из Курира како нас сјеба за онај наслов" (цитат из оптужнице).

Дакле, јасно је да Курир не да није дозволио да буде злоупотребљен, већ је изазвао незадовољство оптужених својим професионалним извештавањем.

Обраћамо вам се у име чланова редакције дневног листа „Објектив“ како бисмо вас и целокупну јавност обавестили о дешавањима у нашем предузећу у другој половини октобра и почетком новембра. Последњи број штампаног издања дневног листа „Објектив“ изашао је 14. октобра 2022. и од тада, иако смо ми у наредна два дана уредно испуњавали своје радне обавезе и „правили“ садржај као да је све у реду, новине од тада нису штампане.

После неколико неуспешних покушаја запослених да са менаџментом нађу заједнички језик, а пре свега да бисмо добили валидну информацију у вези са нашим статусом и даљим функционисањем, одлучили смо да предузмемо одређене кораке.

Наиме, свим запосленима дугује се зарада за септембар и октобар, а појединим колегама и за август.

Као одговор на наше захтеве за исплату заосталих зарада добили смо предлог анекса уговора о раду, по којем би сви запослени, највероватније од 1. новембра, с обзиром на то да није наведен тачан датум ступања на снагу поменутог документа, требало да прихвате минималну зараду у неодређеном трајању.

Напомињемо да, осим овог акутног проблема, постоји и дугорочан проблем неуплаћивања пореза и доприноса, и то од новембра 2021. године. Последица таквог понашања менаџмента је то да су поједине колеге оболеле од најтежих болести биле принуђене да раскину радни однос како би остварили право на адекватно лечење. О томе немамо прецизне податке будући да се ситуација разликује од запосленог до запосленог.

Молимо вас за правну помоћ и савет како да се понашамо у конкретној ситуацији и препоруку у вези с тим да ли је упутно да о свему упознајемо ширу јавност. Стојимо вам на располагању за свако додатно појашњење ове комплексне ситуације у којој смо се нашли и којом је угрожена гола егзистенција нас и наших породица.

С поштовањем,

Чланови редакције дневног листа „Објектив“