Писма УНС-у

07. 12. 2018.

Бошко Ломовић: Како сам постао persona non grata

Донедавни дописник "Политике" из Горњег Милановца Бошко Ломовић послао је Удружењу новинара Србије (УНС) писмо у ком наводи да је вршилац дужности главног и одговорног уредника "Политике" Жарко Ракић, након што га је упитао о кашњењу хонорара, наредио уредницима да не објављују његове текстове. Писмо преносимо у целости.

Чекам да истекне „вршилаштво дужности“, да дође уредник каквог „Политика“ заслужује, па да се, можда, поново латим пера и наставим сарадњу

Не бих о томе ни слова, да ме читаоци „Политике“ и колеге дописници, телефоном и путем фејсбука, не питају зашто сам перо „о клин окачио“. А „окачио“ сам га летос, у августу – не што сам хтео, него што нисам био вољан да уживам у мазохизму: ја пишем, а „Политика“ не објављује. Рецимо, репортажу о двема нашим снахама из Сибира које су довеле у Коштуниће под Сувобором децу из Москве и организовале им часове у природи, уредница „Магазина“ похваљује, каже „објављујем је у идућу недељу“, а онда ми се, у петак, извињава, јер „колегијум није прихватио текст“ (а колегијум то сам ја, Жарко Ракић – знам то, а знају и подређени му уредници). Или, уредница „Политике за децу“ ми, око у око, каже да ће, наредног четвртка, објавити моју песму „Неће деда да буде ин“, а пролази 15 четвртака и – ништа. И тако, ниједан од уредника у „Политици“ не сме да објави ништа моје на страницама које уређује, јер им уредничка столица зависи од једног човека, од главног и одговорног уредника.

У ствари, не од главног и одговорног уредника, већ од вршиоца дужности главног и одговорног уредника Жарка Ракића (у даљем тексту: в. д. ЖР). Узгред буди речено, управо се навршило две године како је споменута особа вршилац дужности (шта на то кажу, на пример, Управни одбор и Статут ове издавачке куће?).

Чиме се то љуто замерих в. д. ЖР кога сам у животу видео два пута: први пут у ходнику на IV спрату „Политике“, други пут на тротоару Булевара деспота Стефана? Оба пута прошлога лета, а читав разговор између нас беше: добар дан – добар дан.

Истина, два или три месеца пре ових сусрета, написао сам в. д. ЖР једно писмо. Као дописник „Политике“ из Горњег Милановца, после пензионисања као хонорарни дописник, предочио сам, бираним речима, в. д. ЖР да се, његовим доласком на чело Редакције, нешто променило. Док су хонорарни дописници, деценијама, све до децембра 2016. године, око десетог у месецу редовно добијали накнаде за сарадњу за претходни месец, од доласка в. д. ЖР је то постало нередовно, прескакало се по два-три месеца, па сам све чешће морао да позовем уредницу Дописничке и „камчим“ макар део свог хонорара. Некад успем, чешће не успем, па ми и дан-данас „Политика“ дугује накнаду за сарадњу у висини две моје месечне пензије, а без икакве шансе да ћу је добити. Написао сам в. д. ЖР да ако десетак хонорараца треба да „спасу кућу“, у реду је – одрећи ћемо се, али је „људски и колегијално да дописнике обавестите о престанку исплате хонорара, па ко хоће о свом трошку да пише, нека пише“. Ја бих сигурно наставио да сарађујем и „гратис“, јер „Политика“ је за мене овде недужна, а ја сам њен читалац 67 година (слова сам из ње научио), а њен сарадник дуже од три деценије, што у радном односу, што као хонорарац.

Љубав и поштовање према најстариим дневним новинама на Балкану сам изражавао и као читалац и као новинар. Лако се може проверити да сам и кад сам користио годишњи одмор (јул, август), увек испуњавао новинарску норму. Има ли у новинарству још који такав случај? Кад сам путовао у иностранство, углавном приватно, од мене су стизали извештаји, репортаже, путописи за „Политику“ и „Магазин“. Тако из Јужне Африке, Намибије, Анголе, Москве, Грчке, Шпаније... За серију репортажа из Африке сам, 2006. године, добио годишњу награду „Лаза Костић“ Удружења новинара Србије. Сви претходни главни уредници и уредници било које области у „Политици“ били су задовољни мојом сарадњом и то нису крили.

Али, што је давно речено: таштина, таштина и све је таштина. Како сам се усудио да в. д. ЖР пишем и тражим да ме обавести да хонорара више бити неће! Ко сам, бре, па ја! Уместо одговора на моје писмо, објашњења, извињења, људске речи поштовања за колегу или било чега сличног, в. д. ЖР самовољно одлучује да ме казни. Сви уредници добијају наређење да је Бошко Ломовић persona non grata, те ниједно његово словце не сме се наћи на страницама листа, иначе... Подређени уредници наређење поштују као календарско црвено слово. Шта ће друго! И тако то траје протекле пола године и трајаће докле је в. д. ЖР вршилац дужности одговорног уредника. Више, дакле, не могу да објавим ни наивну песмицу за децу, ни причицу у „Политици за децу“, ни текст читаоца у рубрици „Међу нама“. Срећом, није ми забрањено да, свако јутро, и даље купујем и читам „Политику“ и чекам да истекне „вршилаштво дужности“, да дође уредник каквог „Политика“ заслужује, па да се, можда, поново латим пера и наставим сарадњу. И без хонорара, зашто не!

Бошко Ломовић, донедавни дописник „Политике“из Горњег Милановца

Secamo se dobro tekstova iz Angole i promocije Jovana Cekovica na sve moguce nacine... Mozda je on i trebalo da isplati te honorare, red bi bio. Sigurno Cekovic nije ostao duzan.
Postoji li neki propis po kome neko mora da pise za Politiku dok je ziv?
Uzivajte u penziji.

Одговори

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Надимак:

наслов:

Коментар:

Саопштења Акције Конкурси