Писма УНС-у
28. 02. 2018.
Конкурси, комисије и медијски стручњаци у акцији
Новинарка и чланица Управе УНС-а Јованка Стефановић Станојевић послала је данас УНС-у писмо у којем говори о пројектном суфинансирању медија. Писмо преносимо у целости.
Са готово сваким новим конкурсом локалних самоуправа за пројектно суфинансирање медијских садржаја од јавног интереса, расте број самозваних медијских експерата, којима пут до тог статуса крче, зашто не рећи отворено и јасно, власници или директори за паре заинтересованих медија, али и челници у општинама у којима се комисије бирају по свиђању или искључиво партијској боји тих истих могула јавне речи.
Тешко да и постоји мала сумња у тесну спрегу експерата и ових других, који мисле да су паре грађана жељних правог и коректног информисања, њихова лична уштеђевина, илити дедовина.
Као једна од последица распродаје медија, катастрофалних закона у тој области, те другачијег уплитања државе у финансирање купљених или новооснованих, све учесталије на медијску сцену и ad hoc ступају тзв. медијски експерти. Није спорно да их у Србији има али у оволиком и оваквом броју, уз напомену да и даље остаје обавијено велом тајни на који начин неко стиче ово еснафско звање, велика је вероватноћа да је реч о још једној ујдурми међу многим, којима је новинарство изложено у деценији приватизације и престројавања медијске сцене у Србији.
Од тренутка када је понуђено, као једно од решења, да се медијима за рад обезбеде средства по одобреним пројектима, а пре ће бити за пуки опстанак, на сцену су ступили „медијски експерти“.
Они су данас могули што у популарном жаргону, нарочито у новинама и медијима, означава успешну пословну особу или магната, који је сам саградио и створио огромно богатство и монопол у смислу пословног царство.
Има ова реч и друга значења и дефиниције, али наведена је више него идеална за српске медијске експерте, који изгледа расту на грани. По потреби их уберу локални моћници или власници - директори медија (без конкуренције на одређеним географским подручјима), а неретко и сами падну у корпу у тренутку када се огласи потреба за њима.
Тада проговори пуки интерес, јер се зна да многи новинари нити раде, нити зарађују у редакцијама са минималцима (уколико им се и они исплаћују), а од обећања наручилаца посла, најчешће и привремених будућих послодаваца, нека се временом и испуне. То је сценарио по коме новинари у Србији животаре као и њихови медији, од конкурса до конкурса.
Медијски експерти, или самозвани, као тема овог писања, раде по диктату. Одликује их истанчан осећај за тимски и рад у комисијама. Да би фарса била комплетна заседањима на којима експерти и остали чланови комисија вреднују пројекте, претходи њихов избор од стране надлежних органа у јединицама локалних самоуправа. Тако се омогућава, у идеалним условима, крајње демократско одлучивање о томе коме ће и како бити расподељене паре за помоћ и пуко преживљавање. То се у Србији зове пројектно суфинансирање или финансирање медијских садржаја од јавног интереса.
Увидевши да локални моћници најчешће сами, скривајући се иза некаквих скупштинских органа и одлука, али као по правилу у сарадњи, претходног лобирања, па чак и на притисак “својих” медија, јер немојмо се правити Енглезима, зна се ко је чији и ко како ради, новинарска удружења све озбиљније приговарају због многих неправилности уочених у крхким годинама оваквог секцијског одлучивања о средствима за суфинансирање медија.
Професионална удружења организују припреме за људе од професије и предлажу их општинама за учешће у Комисијама, како би се избегле већ уочене грубе повреде од којих су најчешће самоизбор у комисије, сукоб интереса и друге.
УНС је отишао и корак даље, а верујем да се тако отприлике ради и у НУНС-у, па је крајем јануара организовао и едукацију заинтересованих чланова за учешће у комисијама, без обзира на њихову припадност професионалном удружењу, а само с једним циљем.
Да се ствари колико толико доведу у равнотежу и да се потенцијалним члановима комисија знањем помогне да се њихов лични и професионални сензибилитет за новинарство, догради и неким од правила која би требало вредновати приликом рада. Све то имајући на уму елементарна правила и осећај за занат и професију и, што је веома важно, процену о могућностима, дометима и потребама локалног становништва за информацијама које су им важне.
Опште је познато да на конкурсе стиже далеко већи број пројеката у односу на средства која локалне самоуправе буџетима опредељују за финансирање медија, тачније за пројекте у којима се налазе садржаји од јавног интереса.
Опште је познато да се упркос предлозима струковних удружења, у Комисије бирају најчешће људи познати локалним структурама власти, али не и широј јавности. Многи од тих новинара се позивају на чланство у струковним удружењима.
Због тога остаје отворено питање, зашто се исти ти чланови, поводом понуде да се нађу у комисијама, не обрате централама својих удружења. Не због некаквих нових налога, већ само због елементарног реда и пристојности. Просто, због колегијалних разлога и кодекса који би требало да важи међу професионалцима.
Нажалост, тако не бива! Све се завршава кроз унапред постигнут договор и у оперативно/радно тело улазе најчешће они који се отворено залаже за одређене медије, за које је већ предочено да “најбоље раде, да имају услове и најквалитетније садржаје” и слично.
Због тога је оправдана сумња да позивање на чланство и припадност УНС-у или НУНС-у или неком другом удружењу, колегама служи само као добар изговор за учешће у комисијама.
И на крају оно што најчешће и вређа интелигенцију јесте суфикс “медијски експерт”, који поједини чланови комисија, уз име и презиме, некада и без навођења припадности некој од професионалних организација, добијају на парчету папира у виду општинских решења, којим су именовани да могу да раде и оцењују и процењују пројекте својих колега!
Вишеструкој увреди за професију и интелигенцију доприноси чињеница да је најчешће реч о самозваним и самопрокламованим експертима.
Несумњиво је, иначе, да у Србији има медијских стручњака, да су они то звање заслужили својим радом, признањима, доприносом, али је такође познато да их, анализирајући досадашње конкурсе и имена чланова комисија на позицијама оних који су вредновали пројекте за суфинансирање медија по градовима Србије, до сада није било у запаженом броју.
Прошле године међу члановима комисија број кандидата предложених од стране репрезентативних медијских удружења био је занемарљив. Баш као и број компетентних медијских стручњака. Бојим се, тај тренд се наставља и ове године. У комисије се решењима именују људи готово непознати јавности, који долазе из повезаних кругова, о којима је било речи на почетку текста.
И завршница је невесела! С новостасалим генерација самопрокламованих медијских експерата дошло је, наиме, крајње време да се постави питање етике у српском новинарству данас и зашто нам је оно после безумне приватизације, лоших закона и вајних стратегија, на најнижим гранама икада.
Коментари (2)
Остави коментар02.03.
2018.
Истина је, али
Слажем се у потпуности са ауторком текста, али хоћу само да напоменем да ни чланови комисија које је предложило неко од струковних удружења, који је можда чак и завршио поменути курс, нису увек поуздани и не раде по савести, већ по истом принципу по којем раде и нагрђени и прозвани "медијски стручњаци".
ОдговориЈа са сигурношћу знам да један уважени колега, прави медијски стручњак, са сјајном новинарскоом каријером, који у моју општину долази већ други пут да као члан комисије дели новац пореских обвезника мога града, на предлог УНС-а, уствари долази на предлог једног заинтересованог медијског магната из Ниша. Он редовно узима велики део медијског новца са својих неколико медија, у овој сиромашној општини. А тај господин новинар, члан УНС-а, се специјализовао за дељење новца на југу Србије и био је члан комисија у многим општинама овде... И зато немојте да нападате медијске стручњаке а штитите ове "праве стручњаке", јер нико од њих (или бар већина) не чита пројекте и не интересује их шта у њима пише, већ се новац дели по принципу свој - своме, па да има за обоје.
По мени су много опасији ови стручњаци за дељење пара које предлажу струковна удружења, јер то показује да ту већ влада неки организовани криминал с обзиром да је одрђени гсоподин новинар, или његов пријатељ из одређеног медија, тражио да га удружење пошаље у одређену општину, и он је ту и предложен, и наравно, то је прихваћено од стране локалне самоуправе која бира комисију... Све по договору...
01.03.
2018.
БАШ ТАКО
Поштована колегинице, свака реченица из овог текста о самозваним "експертима" који се појављују у комисијама за доделу локалних средстава за суфинансирање медијских пројеката, ти је тачна.А најгори су они који се сами пријављују као "експерти", иако им је траг у новинарству раван писању разггледница пријатељима и теткама са мора.Са њима сам као члан комисија до сада имао озбиљне сукобе, а санкционисан сам тиме што ме неке локалне самоуправе више никада нису помишљале да именују у своје комисије. Иначе, ту су и они који одлучују о расподели пара за медије, а у директном су сукобу интереса.Понеки од таквих се, када се одлучује о пројекту њиховог медија , наводно самокритички одлучују да буду уздржани. Баш тако и баш је брука! Али та брука траје, ево и у четвртој рунди конкурса за суфинансирање медија, када за средства конкуришу и разни медији и други портали који се региструју док конкурс траје!? Па ако не добију ништа, онда воде управне спорове против локалних самоуправа.
Одговори