Писма УНС-у
05. 08. 2016.
Писмо Синдиката запослених у Спорту: Спорт и Мирковић
Синдикат запослених у дневном листу „Спорт“ упутио је данас јавности писмо у којем описује проблеме које новинари ове редакције од фебруара ове године имају са власником Сашом Мирковићем. Писмо преносимо у целости.
Саша Мирковић никад није крив. Увек је жртва. Кад се 25. фебруара 2016. обратио запосленима у дневном спортском листу Спорт поводом незадовољства због неисплаћених зарада и доприноса, био је "тотално неупућен у ситуацију". Управо се вратио са 45-одневног одмора. На који је отишао 6. децембра 2015. То што постоји рупа од месец и нешто дана у изговору, нема везе. Шта је 30-ак дана за месеце које касни у извршавању својих обавеза према држави и запосленима.
Осим што је био неупућен у ситуацију у Спорту, Мирковић је био и љут на партнере Жугића и Вуксановића који су све радили ван његовог знања и на његову штету. Бар тако је рекао запосленима. Уз обећање да ће да се реши партнера.
И неким чудом, испунио је Мирковић то обећање. Ти партнери више се нису појављивали и обмањивали запослене у Спорту.
Како се финансијска ситуација није поправљала, него се погоршавала, Мирковић је убрзо нашао нове кривце. Овог пута за нестручно вођење и настале губитке Спорта оптужио је сараднике које је он довео и представио као велике професионалце и мајсторе медијског заната: Краљевића и Вуковића.
Нема везе што су они неколико месеци пре тог обраћања сами напустили Спорт.
Важно је да је Мирковић показао жељу и вољу да саслуша захтеве и апеле запослених и да је неко други крив.
Као вид добре воље Саша Мирковић је решио да поново он буде главни уредник. У импресуму. Нигде више. АПР није толико значајан да би се Мирковић деранжирао да ту промену и региструје.
Није нашао за сходно да одржи ни један једини колегијум. Месецима, Спорт је излазио само захваљујући залагању преосталих запослених. Истих оних „џабалебароша и бунџија“, како он назива оне који су издавали Спорт, нису крали туђе материјале са сајтова, а још мање „мушког голмана проглашавали“ за женско(?!), како стоји црно-на бело у садашњем „Мирковићевом Спорту“.
Мирковића ни од корова. Једино је број новинара пао на 12. Да, на новинe којe имају 24 странице.
То што се није залагао у новинама и за новине, не значи да Мирковић није био упућен у дешавања. Неки верни сарадници који су учествовали у гашењу зајечарских медија, наставили су са својим задацима и у Спорту.
Тако је Мирковић на сваки наговештај вапаја да се запосленима плати, одговарао новим уценама, притисцима и претњама.
Можда он то сматра подстицајем и отрежењењем ленчуга, али закон каже да је то мобинг. Стални и сурови.
Пошто више није имао кога од својих бивших сарадника да оптужи да роваре и раде му иза леђа, Мирковић се окренуо партијској хајци. Његове бивше колеге. По његовој тврдњи, из незнаног разлога кренули су да подбуњују запослене, не би ли окаљали Мирковићев лик и дело у јавности.
И Спорт је, упркос уговорној обавези да не мења намену, почео да се бави оживљавањем Мирковићевих политичких амбиција. Пошто већ није успео да сакупи довољно потписа за кандидатуру за премијера (наравно да су и то тадашњи сарадници радили без његовог знања!), Мирковић је објавио да ће да почисти свакога ко му изађе на црту на предстојећим председничким изборима.
Док чекамо 2017. Мирковић брани слободу новинарства, правду и наравно своју истину на начин да окупља ту и тамо по неког „штрајбрехера“ (нажалост), али и захваљујући невероватној толерантности званичних органа, а посебно Инспекције рада, која на „Случају Спорт“ ради од фебруара и досад није донела ниједно решење?!
Кад објави да се читава техничка редакција вратила на посао, Мирковић говори истину. Ко се не врати биће отпуштен, што значи да више и није члан техничке. Исто важи и за новинаре.
Чланови синдиката Спорта знају колико их има. Зато се и не крију иза саопштења, већ се сваког дана окупљају испред Дома синдиката. Као професионалци, знају да сем части имају само истину на својој страни.
А Мирковић и његови сарадници могу да зову, обећавају и прете. И да штампају новину која вређа интелигенцију читалаца.
Ако је право на рад, право на слободу говора уставно право, онда је невероватно да Саша Јанковић, независни орган за одбрану људских права, макар не упита било кога од запослених, ако смо још запослени, шта се то догађа на Тргу Николе Пашића. Или, министар у техничкој Влади Александар Вулин, јер је министар за рад, зар не?
У Београду 5. 8. 2016. Синдикат запослених у Спорту
Коментари (1)
Остави коментар06.08.
2016.
Hm...
Gospoda novinari umesto spočitavanja neka kupe "Sport" ili osnuju svoj list i na delu se pokažu. Ovako gube vreme, energiju, živce i zdravlje.
Одговори