Писма УНС-у

18. 04. 2016.

Аутор: Светлана Васовић-Мекина, Драган Торлаковић

Отворено писмо новинара Политике отпуштених 2010. године: Арбитрарна судска пракса подрива правну сигурност новинара

Удружење новинара Србије је, после отказа новинарима Политике који су проглашени за "технолошки вишак" почетком 2010. године, дало и обећало даљу подршку отпуштеним новинарима у настојањима да пониште спорне одлуке управе дневног листа Политика.

Поступак "проглашавања вишка" у Политици наишао је на критике од стране стручне јавности, нарочито јер су се многи новинари жалили да су посао изгубили због притисака из политичких кругова (http://www.pressonline.rs/info/politika/90677/novinari-politike-optuzuju-bujosevica-za-cenzuru.html).

Постојање притисака из врха српске политике признала је и тада потврдила и управа немачког WАZ-а као сувласника Политике новине и магазини (ПНМ). Председница управе ПНМ у то време је била Соња Лихт, блиска сарадница Бориса Тадића, тадашњег председника Србије и Демократске странке. Светлана Васовић-Мекина је уочи отказа априла 2010. године у отвореном писму упозоравала да се "у Политици отпуштају неподобни новинари, због чега је и сама на удару због притисака из врха тадашње политике". Упозоравала је и на цензуру, као и на то да је тадашњи главни и одговорни уредник Политике Драган Бујошевић забранио уредницима да објављују њене текстове (чак и вести), што је Бујошевић признао и када је саслушан пред судом. Поменута чистка је спроведена у Политици након смењивања главне и одговорне уреднице Љиљане Смајловић 2008. године.

УНС је после отказа организовао Скуп подршке Светлани Васовић-Мекина, дописници и новинарки Политике, на коме су новинари и јавне личности, између осталих Слободан Стојићевић, Александар Мандић, Захарије Трнавчевић, Славољуб Ђукић, Оливера Ковачевић, Драгољуб Жарковић, Дејвид Бајднер, Емир Кустурица, Јово Ћурувија, Добрица Ћосић, Бошко Мијатовић - осудили праксу отпуштања новинара по диктату власти.

"Треба јасно да кажемо, ако је Светлана Васовић вишак у српском новинарству, ако је Политика постала лист у коме је она вишак, онда су лист Политика и српско новинарство у већој опасности него пре 20 година, а ако нам је то резултат после десет година демократије на власти, онда се не треба чудити што се људи питају нисмо ли 'можда џабе кречили'... Овде смо се окупили да та одлука (руководства Политике) не би прешла у мук, да као колеге изразимо неслагање са том одлуком и да је осудимо", речено је, између осталог, на Скупу одржаном 5. маја 2010. године. (Транскрипт на: http://www.uns.org.rs/sr/sta-radimo/akcije/11193/skup-podrske-svetlani-vasovic-mekina.html)

Шест година касније, резултати правне борбе новинара против незаконитих отказа у Политици, више су него забрињавајући, чак алармантни. Тако је, на пример, Први основни суд у Београду 3. јуна 2014. године у случају Светлане Васовић-Мекина пресудио да је она незаконито проглашена технолошким вишком и поништио решење о отказу које је потписала Мира Глишић Симић у име Политике новине и магазини (http://uns.org.rs/sr/desk/UNS-news/25537/politika-novine-i-magazini-nezakonito-otpustila-svetlanu-vasovic-mekina.html). Пресуда, дуга 22 стране, годину и по дана касније поништена је и преиначена од стране београдског Апелационог суда који је поступао по Политикиној жалби, у потпуности игноришући изведене доказе и исказе сведока пред првостепеним судом (у спису).

Апелациони суд је у новој пресуди, дугој ни 5,5 страна заједно са уводном, без образложења одбио тужбени захтев Светлане Васовић-Мекина. Адвокат УНС Зоран Лакићевић, који је заступа, поднео је на ту пресуду ревизију Врховном касационом суду због битних повреда материјалног права, домаћих закона и Европске конвенције о људским правима, нарочито чланова који санкционишу дискриминацију и штите слободу говора и писане речи, који су још посебно важни за заштиту новинара.

У ревизији којом напада спорну пресуду Апелационог суда, адвокат Лакићевић истиче да је она резултат погрешне примене материјалног права, а уз то је другостепени суд у побијаној пресуди изменио чињенично стање без отварања расправе, чиме је незаконито ускратио право Светлани Васовић-Мекина да расправља пред судом. Да цинизам буде потпун, другостепени суд није се одредио ни према закључку првостепеног суда да је отказ уговора Светлани Васовић-Мекина незаконит и зато јер је она била дискриминисана од стране послодавца (Политика) у односу на друге запослене, као ни у вези закључка првостепене пресуде да је отказ незаконит јер је Политика у време отказа (супротно прописима) запошљавала спољне сараднике који су обављали исте или сличне послове као - отпуштени новинари.

Слично се догодило и Драгану Торлаковићу, такође новинару и уреднику Политике, коме је после изузетно спорог првостепеног поступка, током кога је промењено чак 8 судија, на крају, после готово шест година суђења - одбијена тужба. И у његовом случају је на делу исти modus operandi у доношењу пресуде, јер је суд пренебрегао изведене доказе и изјаве сведока. Торлаковић је због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права преко адвоката Зорана Лакићевића поднео жалбу Апелационом суду у Београду. Првостепени суд је у случају Драгана Торлаковића игнорисао чињеницу да је он проглашен за вишак иако се у решењу о отказу (исто као и у случају С. В. Мекине) не наводе ни критеријуми, ни разлози али ни мере које су претходиле таквој одлуци руководства Политике. Суд није ни речју оценио бројне доказе које је током поступка суду доставио новинар, па ни доказе да је Политика у спорном периоду (као и пре и после тога) свакодневно ангажовала спољне сараднике. Драган Торлаковић је у отвореном писму пре више од шест година тражио од Лихтове да она лично не дозволи повратак праксе поделе редакције Политике на подобну и неподобну јер тиме директно наноси ненадокнадиву штету листу, како финансијску, тако и на угледу. Обавестио ју је и о трговини радним местима на тзв. листама за технолошки вишак које су биле еклатантан доказ дискриминације одобрене директно из Управног одбора у коме је тада седео и супруг Соње Лихт.

Да ствар буде гора по првостепену пресуду у случају Драгана Торлаковића, иста судија је у другом суђењу (бр. П1 10951/10), а фактички истом процесу због незаконитог отказа по тужби Стане Ристић, такође новинарке Политике, 18. фебруара 2015. године утврдила да је Политика у исто време када је отпуштала стално запослене новинаре - ангажовала спољне сараднике који су радили на пословима новинара. Адвокат Зоран Лакићевић упозорава да је суд ту чињеницу у примеру С. Ристић оценио као поступање противно одредби чл. 70. ст. 4 Колективног уговора и пресудио у корист новинарке С. Ристић, да би ни шест месеци касније, у Торлаковићевом процесу - његову тужбу иста судија одбила, иако се ради о истом незаконитом поступању Политике!

Зашто судови (првостепени, а сада и Апелациони - у примеру С. В. Мекина) у размаку од свега неколико месеци потпуно супротно суде у истој правној ствари (у питању су различити тужиоци, али докази су исти, а тужена је Политика), то је питање које буди сумњу у непристрасно, правично и праведно суђење, као и једнакост грађана пред судом.

Правну несигурност појачава чињеница да је виша судска инстанца (Апелациони суд у Београду) од недавно у истим случајевима (отпуштених новинара Политике) почела да суди - супротно својим претходним одлукама. Апелациони суд је без разлога пресуде у случају Светлане Васовић-Мекина поништио првостепену пресуду и одбацивањем њене тужбе заправо прогласио отказ њеног уговора о раду "законитим", док је у другом, истоветном случају - новинарке Политике Љиљане Милисављевић - њен отказ (свега пар месеци раније) прогласио незаконитим. Тако је другостепена судска инстанца потврдила пресуду Првог основног суда у корист новинарке Љ. Милисављевић и вратила је на посао у Политици, да би убрзо после тога уследио потпуни "преокрет" у виду поништавања одлуке првостепеног суда и необјашњиво супротне (одбијајуће) пресуде осталим новинарима који су тужили Политику. Сви наведени новинари су из групе 18 запослених који су априла 2010. године проглашени "технолошким вишком" одлуком директорке Политике Мире Глишић-Симић.

Неразумљиво је да Апелациони суд у Београду у једном случају потврди, а у следећем суштински исту пресуду Првог основног суда - одбаци. Још апсурдније и посвађано са елементарном логиком јесте сазнање да је иста судија истог основног суда у два одвојена али фактички једнака случаја донела две потпуно опречне пресуде. Алармантно је и да Виши суд у Београду у још једном примеру тужбе у коју је умешана Политика - одбацује пресуду првостепеног суда под изговором да је тај погрешио у примени ЗПП-а, иако је чињеница да провостепени суд то није урадио.

Таква необична и изненадна "усклађеност" судских инстанци у последњих пар месеци у напору да Политика, у државном власништву, не изгуби процесе које би по слову закона морала да изгуби и да сада чак две судске инстанце будно пазе да поништавају пресуде против Политике иако су оне на закону засноване - јесте поражавајућа чињеница која упозорава како на стање у домаћем правосуђу, тако и на правну несигурност новинара и неједнакост грађана пред судом. Зато смо одлучили да прекинемо шестогодишњи мук, који је обележио наше судбине, јер овде се ради о посебно осетљивом питању - губитку посла, где је због незаконитости од стране послодавца угрожена егзистенција незаконито отпуштених новинара (тужилаца). У таквим случајевима, где је поред слободе мисли и јавне речи упитна и социјална правда, судови би морали да суде још посебно брзо, што се свакако не може рећи за процесе када је тужен дневни лист Политика, а који трају већ шест година, и више!

Низ дијаметрално супротних пресуда основног и Апелационог суда у Београду доказ су неуједначене и опасне судске праксе. Тренд се и у осталим случајевима новинара који су 2010. године незаконито отпуштени и тужили Политику, нагло, тик уочи предстојећих избора и намераване продаје Политике - сада "уједначава" и окреће против новинара, иако и документи које је Политика морала да достави суду доказују да откази нису били законити. На кафкијанске судске процесе указивали смо свим релевантним институцијама и органима који су по законима ове земље за то надлежни; добили смо пар бахатих одговора који вређају основну интелигенцију, док се већина завила у мук. Све то је посредан доказ (уз бројне неправилности у самим "одбијајућим" пресудама) да серија последњих, нових судских одлука (које сустижу једна другу од почетка децембра 2015.), донесених против новинара некада запослених у Политици, није заснована на закону, већ је резултат спољног утицаја.

Драгомир Милојевић, председник Врховног касационог суда, упозорио је јула прошле године  да је највећа вредност друштва независан и ефикасан правни систем и да њега нема уколико се различито решава у споровима са истим чињеничним и правним ситуацијама, што директно утиче на правну сигурност грађана. "Мноштво међусобно неусклађених прописа и неодређених норми које захтевају тумачење пре примене, узрокује неуједначену судску праксу и правну несигурност", истакао је председник Врховног касационог суда Драгомир Милојевић на конференцији "Уједначавање судске праксе - однос правне сигурности и судијске независности", која је одржана 10. јула 2015. године у Београду (http://www.paragraf.rs/dnevne-vesti/140715/140715-vest10.html).

Пример обесправљених новинара који су тужили Политику указује на заправо још много опаснији проблем српског друштва и правосуђа, наиме да чак и у случајевима у којима судови пресуђују на основи истих закона и истих чињеница - судије (па чак и иста судија) одлучују различито, а да ствар буде гора по правду и правичност: чак дијаметрално супротно, иако се ради о истој правној ствари односно туженој (Политика), само су тужиоци различити. Застрашује сазнање да због таквог волунтаризма у правосуђу оне неправде, које је произвела управа Политике инсталирана од стране претходне власти - чак ни шест година касније нису саниране, док су они, који су одлучивали о незаконитим отказима својих колега још увек руководиоци у медијима или су чак напредовали на друга одговорна места у друштву и медијима које контролише држава.

Светлана Васовић-Мекина, Драган Торлаковић