Писма УНС-у
28. 06. 2013.
Писмо Ивана Нинића председници УНС-а
Новинар листа "Ало!" и портала "Пиштаљка" Иван Нинић упутио је председници УНС-а Љиљани Смајловић писмо у којем тражи заштиту новинарског позива и новинарске професије. Нинић је заштиту затражио због реаговања директорке Института за трансфузију крви Србије др Снежане Јовановић Срзентић упућеног листу "Ало!" на његов текст "Исисали 133,5 милиона динара из џепова".
Писмо преносимо у целости.
Удружењу новинара Србије
-председници Лиљани Смајловић-
Поштована Лиљо,
Нисам до сада практиковао да тражим личну сатисфакцију или заштиту од било које организације или појединца, али овог пута сам принуђен да то учиним, јер за тако нешто постоји претежнији интерес, као што је објективна потреба за заштитом новинарског позива и новинарске професије.
Наиме, као што можете да прочитате у данашњем листу „Ало!“ објављен је текст (У ПРИЛОГУ) и факсимил (У ПРИЛОГУ) реаговања директорке Института за трансфузију крви Србије. Иако је др Снежана Јовановић Срзентић цитирала Иву Андрића, почетак и цео контекст реченице се односи на мене као новинара листа „АЛО!“. Као што и сами можете да видите, у истој реченици у којој је споменуто моје име следе речи „...у нас чест тип човека који мисли (...) да се тзв. животна борба састоји од непрестаног и наизменичног лавежа и режања“!
Уколико се квалификацијом “лајање и режање“ веродостојно, односно аутентично одржава ниво културе комуникације који према медијским радницима негују или пак треба да негују јавни функционери са повереним државним овлашћењима, обавезама и ресурсима, онда не могу, а да Удружењу чији сам члан и Вама као председнику, на такву квалификацију благовремено не укажем и затражим јавну реакцију.
Истовремено сматрам својом обавезом да Вас обавестим да разлог због кога ме је дотична јавна функционерка апострофирала као новинара који „непрестано и наизменично лаје и режи“ лежи у чињеници да сам тој институцији перманентно у минулом периоду постављао шкакљива питања и да сам предано објављивао ауторске текстове о раду Института. У питању су аргументовани и чињеницама поткрепљени текстови следеће садржине:
1. Институт за трансфузију крви наместио тендер?
http://pistaljka.rs/home/read/288
2. Сумњива набавка Института за трансфузију крви
http://pistaljka.rs/home/read/312
3. „Убризгали” 180 милиона фаворизованим приватницима!
http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/ubrizgali-180-miliona-favorizovanim-privatnicima/13100
4. Исисали 133,5 милиона динара из наших џепова!
http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/isisali-133-5-miliona-dinara-iz-nasih-dzepova/22859
Због писања о Институту, као што Вам је већ познато, марта месеца сам по захтеву Првог основног јавног тужилаштва саслушаван у полицији, за шта је била повод кривична пријава исте директорке Института, а не би ли се сазнало ко ми је извор од запослених у Институту (http://pistaljka.rs/home/read/339). Истовремено, пред Агенцијом за борбу против корупције иницирао сам поступак истраге поводом сумње на злоупотребе руководства Института, те је Агенција окончала поступак о чему сам обавештен да је извештај маја месеца достављен Републичком јавном тужилаштву на даље поступање.
Користећи право на приступ информацијама, а сходно обавези из Закона о јавним информисању да консултујем другу страну пре објављивања текстова, прошле године Институту за трансфузију крви Србије сам упутио више од седам појединачних захтева са више од 40 конкретних и недвосмислених питања. Уместо одговора - сви захтеви су одбијени, уз шкрто образложење да злоупотребљавам право зајемчено законом. Када сам тражио одређену документацију (записнике са седница органа на којима је одобравано кредитно задужење Института) захтев је такође одбијен уз изговор да тражена документа представљају службену тајну.
Када сам питао колики је конкретно дуг (новчано исказано) Института према добљачима, а који је пријављен Министарству здравља, из Института ми је између осталог писмено одговорено: „Пријављена су дуговања закључно са 30.9.2012. године, тј. стање са 31.12. 2012., у складу са Правилником о достављању података о преузимању обавеза здравствених установа о претварању у јавни дуг Републике Србије.”
На изнетим примерима потпуно је евидентно да сам због оваквог поступања, односно непоступања Института у континуитету био онемогућаван у вршењу новинарског позива и не само то, већ се од јавност свесно и намерно ускраћују информације о раду једне репрезентативне институције од виталног значаја за здравље и животе целе нације. Међутим, осим нетранспарентности и игнорисања оправдане потребе јавности да зна, директорка Института др Јовановић Срзентић је прибегла и методама вређана и застрашивања најављивањем нових судских процеса. Све ово ваљда треба да буде у функцији сејања страха и мог неписања о Институту?! Уколико је тако, тај филм ипак неће гледати.
Дакле, уважена г-ђо Смајловић, уколико новинарска професија данас прећути и преспава квалификовање новинарског рада као “лајање и режање”, шта у том случају од исте функционерке сутра можемо да очекујемо, како на личном, тако и на професионалном плану? Где је граница фундаменталне пристојности између јавног наступа и вршења јавних овлашћења у име и за рачун државе? Ако притисци у полицији и личне увредне не уроде плодом, чему од дотичне функционерке могу да се надам? Питао бих докторку Јовановић Срзентић, али страхујем да неће одговорити, па Вас молим да је са позиције ауторитета који имате Ви у моје име упитате, што својевремено упита и Александар Тијанић: “Шта да кажем Ћурувији?”.
Срдачно,
Иван Нинић, новинар и члан Удружења новинара Србије
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.