Насловна  |  Актуелно  |  Медији и инклузија  |  Без титлова особе са оштећеним слухом емисије на српском гледају као да су на кинеском
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Медији и инклузија

14. 05. 2024.

Аутор: Слађана Димитријевић Извор: УНС

Без титлова особе са оштећеним слухом емисије на српском гледају као да су на кинеском

„Ни једна емисија, нити дневник, ни један канал, од националне фреквенције до других канала, нема титлове на српском језику за особе са оштећеним слухом или неког ко не може пажљиво да слуша“ рекао је адвокат Никола Ристовић у подкасту УНС-а

Особе са оштећеним слухом, по његовим речима, попуно су искључене из праћења телевизијских програма на српском језику.

Никола има специфично оштећење слуха јер не чује високе тонове, па му је отежана комуникација. Каже да је покушавао да на нашим каналима преко телетекста укључи титл за глуве особе, али до сада није наишао ни на једну емисију за коју такав титл постоји. Додаје да можда таква могућност постоји, али нигде није могао да пронађе обавештење за које емисије постоји титл за глуве особе.

Никола Ристовић у свакодневној комуникацији користи апликације за мобилни телефон, али на енглеском језику, које аутоматски преводе говорни у писани језик. Пита се зашто такве апликације не постоје за српски, а нарочито за телевизијске програме. Титловањем телевизјских емисија особе са оштећеним слухом биле би потпуно укључене у гледање телевизијских емисија.

Он сматра да је питање за телевизијске продукције зашто такве апликације не постоје или се не користе на нашим телевизијама. Додаје да не верује да је у питању само новац који је потребно издвојити за такве апликације, јер имајући у виду да у Србији постоји велики број особа са оштећеним слухом, такво улагање не би било велико.

„Домаће ТВ серије, Дневник, емисије, за мене који учествујем у јавном животу, су апсолутно неупотребљиви. Јер 50 одсто тога, или да кажем 60, 70 одсто, не разумем, па увек гледам са неким саговорником, који ми након тога пренесе шта кажу. Особе са оштећеним слухом могу да гледају телевизијске програме, али то је као да ја гледам на кинеском или ви, са кинеским преводом. И нико већ деценијама не покреће то питање“, каже Никола.

Не само што је телевизијски програм недоступан особама са оштећеним слухом, они не могу самостално да гледају ни домаће филмове у биоскопима нити да прате позоришне представе. Никола каже да је само једанпут као мали био у позоришту, али када је видео да је два сата потрошио гледајући људе које ништа не разуме, више не иде у позориште. Понекад оде да погледа домаћи филм, пошто ту нешто „успе да ухвати“.

Каже да се није до сада срео са титлованим домаћим филмовима нити са могућношћу телекоила (уређај преко ког се могу учитати титлови – прим.нов.) или неких апликација преко којих би могао да прати филм или представу.   

Људи су увређени када их замолим да понове шта су рекли

Никола Ристовић каже да је неразумевање нешто са чиме се глуве особе најчешће сусрећу.

„Ја имам специфично оштећење слуха и као мали нисам носио апарате. И када некоме кажете да не чујете, а не носите апарате, људи не верују да не чујем. Или почну да вичу. Није проблем, полако, поновите, кажите разумљивије. Или када некоме кажем да је проблем зато што ме не гледа док прича. Људи као да су увређени када их то замолим. Једну професорку на факултету седам пута сам молио да понови питање, јер је све време спуштала главу и гледала доле. И на крају је неки колега рекао: побогу колегинице, студент не чује, погледајте га и реците му“, прича Никола.

Радећи као адвокат каже и да у свом послу често наилази на неразумевање. Каже да у скоро сваком суду постоје монитори преко којих може да се прати записник, односно све оно што се дешава у судици. Иако је питао различите судије да се монитор упали, јер у том случају не би морао да прекида суђење када нешто не разуме, ни један судија у Београду није му изашао у сусрет. Судија којег је питао зашто се монитори не пале одговорио је „ко зна шта ће адвокати да ураде“. Ти монотори иначе немају тастатуру и адвокати им немају приступ. 

Никола каже да у Вишем суду у Сремској Митровици и у суду у Краљеву увек упале мониторе, једино у Београду то не желе да ураде.

Наводи и да сви адвокати на суђењима у Посебном одељењу специјалног суда за организовани криминал морају да оставе мобилне телефоне на пријавници. Њему је мобилни телефон повезан преко апликације са слушним апаратом и на тај начин контролише звук. Три пута је морао да пише и поступајућем судији и председнику суда, да шаље извештаје од лекара да му је телефон неопходан, да би му допустили да га користи у судници.

„Па ваљда би било довољно да кажем да ми је неопходан телефон, пошто је повезан са апаратима, да кажу - уђите. То је један од примера шта све треба да урадите да би вам неко дао да користите право које би свако нормалан требало да има“, каже Никола. 

Поражавајуће је да већина особа са инвалидитетом није укључена у друштвени живот

Никола Ристовић не зна од када има проблеме са слухом. Каже да су проблем открили када је имао око осам-девет година. Дешавало се често да му нешто кажу, а он не уради, па су сумњали у његове менталне способности. У основној школи седео је у последњој клупи, одакле ни сада са апаратима не може ништа да чује, па није био неки ђак. Каже да нико у школи није придавао превише пажње томе да он не чује. Пошто је био „оно што се каже популаран у друштву“, а свој хендикеп је мало и крио, друга деца га нису задиркивала.

„Као мали нисам носио апарат, али код нас у Србији неко ко носи апарат или нека деца која имају велике диоптрије, то већ креће задиркивање и те, да кажемо, клиначке шале. Сигуран сам да то утиче доста на ту децу“, каже Никола.

На факлутету је на свим предавањима седео у првом реду, мада додаје да Правни факултет може да заврши свако ко може да „се мало смири и чита и има логику у размишљању“. Каже да су му неки професори излазили у сусрет када каже да не чује, а неки не. Једног професора који је током предавања шетао кроз амфитеатар молио је да стоји у месту, јер када окрене леђа, он ништа не разуме. Међутим, професор је одговорио да не може на тај начин да предаје.

По завршетку факултета волонтирао је као приправник у Другом основном суду, а потом је положио правосудни испит и сам себе запослио, односно има своју адвокатску канцеларију. Иако он није имао проблем, мисли да особе са инвалидитетом наилазе на пуно препрека при запошљавању. Он је регистрован у Националној служби за запошљавање као особа са најмањим степеном инвалидитета и на основу тога има неке олакшице. Сматра да закон којим је прописано да свака фирма на одређени број запослених мора да запосли и особе са инвалидитетом или да плаћа пенале у фонд намењен особама са инвалидитетом представља помак у побољшању њиховог положаја.

Никола сматра и да осим неразумевања, особе са инвалидитетом наилазе на различите предрасуде. Често му у разговору говоре да не верују да је завршио факултет. Чак и неки лекари су му говорили да је немогуће да он уопште говори, а камоли да је завршио факултет и ради као адвокат.

Несхватливо му је да држава Србија не улаже довољно у образовање особа са инвалидитетом и да јако мали број њих завршава факултете.

„Већина њих не само да не заврши факултет, него није укључена у друштвени живот. То је поражавајуће за једно друштво. А имамо министарство које би требало тиме да се бави. Међутим, мислим да министарство које би требало тиме да се бави, више се бави неким другим стварима, него помагању особама са хендикепом“, каже Никола.

Пита се и какав је однос према особама са хендикепом када оду у полицију, у неко министарство, у Е-аграр, у органе државне управе по неки документ, где је сигурно нижи степен познавања људских права и на какво нераумевање и несхватање наилазе.

„Имате оно мало прозорче на шалтерима, неки пут нема ни микрофон. И како да чујете било шта. Треба да пишемо на цедуљи или носим знак на грудима да не чујемо, или да не видимо, или да не можемо да ходамо“, констатује Никола.

Кажу да глуви измишљају да не чују, јер не желе да чују

„Разумевање особа са хендикепом и њихових проблема у Србији је нула, апсолутна нула. Ми треба да се стидимо што имамо неки хендикеп. Па када неко треба да нам изађе у сусрет, ми морамо да питамо, да замолимо. И на све то да осећамо као да нам он нешто чини, неку велику услугу. Ето такво је код нас остваривање наших права“, каже Никола Ристовић.

Додаје да често чује како глуви измишљају да не чују, јер у ствари не желе да чују.

„Не би ме чудило да кажу људима који не могу да ходају, да могу да ходају, а да су ту само да би имали нека права“, додаје.

Сматра да је породица први степен где особе са хендикепом добијају подршку. Али да и друге људе треба едуковати што овој популацији одговара, а шта не одговоара и како једни другима могу да помогну. Међутим, држава, односно њена министарства и државна управа су ти који морају да имају свест да особе са хендикепом постоје и да не могу да учествују у друштвеном животу ако им се не изађе у сусрет.  

„За некога ће то бити записник, за некога већа слова на том записнику, за некога ће то бити рампа за улаз, помагање при устајању… За некога ће то бити пауза, јер не може да издржи дуго због неке болести. И у Уставу се то зове позитивна дискриминација. Када некоме дате већа права да би био равноправан са другим људима“, каже Никола.

Да би се побољшао однос у друштву према особама са хендикепом сматра да је потребна стална едукација, да се о томе стално говори у јавности и инсистира на поштовању права ових особа. Такође, да мора да постоји санкција ако неко крши права особа са хендикепом.

„Уколико ја пет пута нешто тражим, а нико не поступа по томе, а нема санкције, онда правило неће ни важити“, сматра Никола.

Мисли да ће разговор у јавности о проблемима особа са хендикепом охрабрити ове особе да више инсистирају на својим правима.

„Особе са хендикепом треба да буду укључене у те теме на телевизији, у емисијама, у едукацији. Да би и други људи видели да је то нешто о чему се прича, да постоји. Да људи буду свесни да неко можде и нема никакав физички хендикеп, можда има неки проблем и на који начин може да му се помогне“, сматра Никола. 

Додаје да ми имамо конвенције о забрани дискриминације особа са инвалидитетом, законе о забрани дискриминације, али ако то само стоји негде записано и нико се тиме не бави, све те конвенције и закони ничему не служе. Наводи и да ако он судији који не жели упали монитор на суђењу спомене те законе, а судја настави по старом, јасно је да тај закон не служи ничему.

„Али ако ми стално причамо и стављамо до знања да ти људи постоје и да њихова права постоје, промениће се општа клима према тим људима, мораће да се промени. Све се разговором и решава, дијалогом, укључивањем тих људи и едукацијом. И на крају те санкције које већ постоје ће бити и применљиве. Људи ће знати за њих, знаће да могу да поднесу притужбе.  И ако неко у крајњем случају не жели да пружи особама са хендикепом права која им припадају, биће санкционисан“, закључује Никола.  

___________________________________________________________________________

Рад Удружења новинара Србије (УНС) подржава Шведска у оквиру програма Београдске отворене школе „Млади и медији за демократски развој“


Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси