Медији и инклузија
30. 04. 2024.
Постоји ли неометано кретање за све у Србији?
Кретање кроз град, вожња јавним превозом и дружење без претходног размишљања о теренској приступачности требало би да буде доступно сваком. Међутим, осврнувши се на функционисање особа са хендикепом можемо видети много пропуста на архитектонском и саобраћајном нивоу.
Софија Драшковић, студенткиња андрагогије на Филозофском факултету Универзитета у Београду и корисница колица говорила је о одражавању ових проблема на њен живот.
Архитектонски проблем
Кориснима колица потребна је подршка. Она мора бити појачана када окружење не омогућава њихово неометано кретање. Постоји посебан изазов приликом приступа установама јер им је, уколико нису опремљене адекватном рампом или немају раван улаз, немогуће приступити. Непостојање лифтова у зградама такође доприноси њиховој неприступачности.
„С обзиром на то да сам из Смедеревске Паланке, тамо постоји много установа које би требало да буду опремљене на тај начин али нису. Примери су Народни музеј и зграда општине. У Београду ми дружење омета недовољна приступачност кафића особама са хендикепом. Углавном морам унапред да зовем одређени локал не бих ли проверила да ли је доступан за моја колица.”
(Не)приступачност саобраћајних возила
Пут до факултета и других локација у граду није олакшан. Софија је корисница комби превоза у оквиру Универзитетског центра за студенте са хендикепом и превоза под покровитељством ГСП-а намењеног за особе с хендикепом чију вожњу је неопходно унапред заказати. Уколико комби касни или чак вожња буде одбијена, што се неретко дешава, она али и други корисници приморани су да путују градским превозом.
Посебно је изазовно користити јавни превоз јер возачи углавном не желе да спусте рампе или за исте немају одговарајућ алат. У тим ситуацијама пратилац мора бити спреман да подигне и спусти колица приликом уласка и изласка из возила. Уколико особа са хендикепом нема пратиоца у том тренутку крај себе, приморана је на чекање или самостално путовање електричним колицима. Њих, додуше, не поседује сваки корисник колица.
„Никада нисам живела тамо где ми је све архитектонски приступачно. Нажалост, уколико желим негде да изађем прво морам да се распитам да ли ми је доступно. Између осталог, због те распрострањене приступачности бих волела да живим у Финској.“
Решења
Ова тема је присутна у медијима, а о њој говоре представници покрета за једнаке услове за све и запослени у званичним институцијама. Према Софијиним речима, њихове акције боље звуче у теорији него у пракси. Кроз медије би требало да се сугеришу решења за бољи живот особа са хендикепом. Није довољно што само постоји свест о овим проблемима”, каже наглашавајући да се донесени услови изградње који се тичу инклузије особа са хендикепом често не поштују.
Приликом изградње нових стамбених и пословних објеката постоје јасни прописи који омогућавају општу доступност. Ипак, „дешава се и данас да у неким зградама недостаје лифт или је рампа толико стрма да је небезбедно прећи преко ње“, истиче Софија.
Како би ови проблеми били решени, предлаже пооштравање мера провере приликом изградње установа, институција и локала али и адаптација већ постојећих. Такође, неопходно је обезбедити што већи број нископодних возила јавног превоза и обуку возача за спуштање рампи у аутобусима.
Ауторка Сара Панић учесница је тренинга који је реализован у оквиру пројекта “Млади и новинари заг бољи медијски приступ инклузији особа са хендикепом”.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.