Медији и инклузија
14. 03. 2024.
Бошковић: Трудим се да сваки мој извештај о особама са инвалидитетом буде у знаку социјалне инклузије, јер се новинари према мени нису увек опходили како би требало
„Због трке за кликовима, лајковима и шеровима, новинари често долазе у искушење да приликом извештавања о особама са инвалидитетом користе сажаљив призвук, тужну музику, истицање дијагнозе, а управо овакав приступ увредљив је за ове особе“, каже Живко Бошковић, који је након УНС-ове школе новинарства намењене особама са инвалидитетом, покренуо сопствени блог „Жилетове приче“.
Приликом извештавања о особама са инвалидитетом, Живко Бошковић настоји да укаже на важност социјалне инклузије, јер се, како наводи, као слабовида особа и сам суочавао са дискриминацијом и неадекватним опхођењем новинара када им је био саговорник.
Када је, како каже, пре неколико година сарађивао са једном фирмом, контактирала га је новинарка која је за Дан особа са инвалидитетом желела да сними прилог о његовом животу.
„Неколико дана раније, договорили смо се како би то требало да изгледа, али када је дошло до самог интервјуа, она је од мене захтевала да телефоном направим снимак који би приказао како ми је тешко на радном месту. У том тренутку био сам задовољан послом и нисам имао потешкоћа. Могао сам да одговорим на све захтеве послодавца. Међутим, новинарка је тражила да причам о негативној страни запошљавања особа са хендикепом и да истичем негативне аспекте свог посла“, рекао је Бошковић за УНС.
Покушао је, каже, да јој објасни да није одговарајући пример за такву причу, али она није била задовољна.
„Нисам се плашио да изнесем негативне ствари, јер сам кроз свој каријерни развој имао много случајева дискриминације, али ми је било неетички да говорим нешто што није истина, и то само да би нека редакција имала већи број прегледа или лајкова“, истакао је.
Ово, како наводи, није једини пример неадекватног опхођења колега са којим се суочавао. Дискриминацију је, каже, искусио и као фоторепортер.
Пре неколико година учествовао је у пројекту у оквиру кога су креиране фоторепортаже на тему приступачности места у Београду за особе са инвалидитетом. Тада је новинарка особе које су учествовале питала да јој буду саговорници, а из њихових изјава је, додаје Бошковић, извукла само ствари које би донеле већу гледаност телевизији за коју је радила.
„Из моје изјаве, од свега што сам рекао, издвојили су само део у коме говорим да ми степенице нису приступачне, а рекао сам много кориснијих информација. То је трајало неколико секунди и не верујем да ме је ико препознао на том видеу, али сам се заиста лоше осећао јер мислим да такав прилог није на месту“, истакао је он.
Сензационалистички приступ и непрестано писање о томе како је особама са хендикепом тешко чак и онда када то није тема, заиста може, како наводи, некада бити непријатно.
Да би новинари извештавали о особама са инвалидитетом на одговарајући начин, неопходно је, додаје Бошковић, да се информишу о томе које су праксе пожељне, а које не.
„Мислим да је суштински проблем непознавање материје. Често новинари и новинарке не познају неку особу са хендикепом. Живи смо људи и када се са нечим не суочавамо довољно, често можемо имати предрасуде“, каже Бошковић за УНС.
Новинари се, додаје Бошковић, свакодневно суочавају са притиском да произведу што више прилога и текстова, који ће постати вирални и донети што више интеракције. Још један од изазова за новинаре приликом извештавања о особама са инвалидитетом је одговарајућа терминологија.
„За сваког новинара и новинарку је изазовно то што готово свако удружење и сваки савез има своју реторику коју заступа. Зашто је то тако? Вероватно због тога што се, као и за свако друго питање у Србији, ставови мимоилазе“, навео је он.
Ипак, рекао је да је, због чланства у Академској инклузивној асоцијацији, њему ближи термин хендикеп од термина инвалидитет. Истакао је да термини слепа и слабововида особа, као ни термин особа оштећеног вида за њега нису увредљиви.
„Ишао сам у школу за ученике оштећеног вида Вељко Рамадановић, у којој је прихваћен термин био ‘особе оштећеног вида’. Исто тако, нико се неће наљутити ако кажете ‘слепи’ и ‘слабовиди’. Неко ће пак рећи ‘особе са визуелним хендикепом’. Све су то, ако мене питате, синоними који само могу да улепшају текст“, објаснио је.
Према бонтону је, каже, пожељно да новинар, обраћајући се слепој особи, користи изразе попут „види“ и „погледај“.
„Када сам био у школи за слепе, увек када би моји другари направили фигуре од пластелина, једни другима смо говорили ‘хеј, дођи да видиш шта сам урадио’. То је због тога што особе слепе особе такође виде – само не очима, већ рукама“, навео је.
Живко Бошковић инклузију перципира у односу на то шта друштво чини да особама са хендикепом буде боље и шта они сами чине. О оба аспекта је, како наводи, важно извештавати.
„Претерана доза инертности са којом се сусрећем, а о којој се не говори у медијима је нешто што сам својим блогом желео да променим. Хтео сам да што више мојих пријатеља и познаника са хендикепом превазиђе проблеме“, навео је он.
На блогу „Жилетове приче“ Бошковић обрађује теме које се односе на проактивност особа са хендикепом.
„Међу слепим особама имамо само једну перипатолошкињу која врши обуку самосталног кретања слепих и слабовидих, а имамо велики број људи који су током школовања избегли да науче да се самостално крећу и самим тим су себи затворили врата која су могла да им буду отворена као слепим људима – да се самостално крећу, долазе до посла, иду у позориште и сл. Управо сам о томе писао“, навео је он.
Цели видео:
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.