Медији и инклузија
25. 12. 2023.
Од државе ни подршке ни новца за услугу становања уз подршку
„У малој кућној заједници живим са две девојке, Јеленом и Зоком. И ту ми је баш лепо, боље него да живим у некој институцији. Радим као спремачица у једној фирми већ две године. Учим мало да штедим, желим да ставим зубну протезу. Као мала сисала сам прст, па сам изгурала зубе напоље. Пре овога живела сам у хранитељској породици, где све нисам живела. Једна хранитељица је одгајила укупно нас 14, што беба, што одраслих.“, прича Анђа Сајевац (31), жена којој је делимично одузета пословна способност због интелектуалног инвалидитета и која већ шест година живи самостално, ван установе социјалне заштите, кроз услугу „становање уз подршку” у Панчеву, а у оквиру организације „На пола пута“.
„Овде сам са својим вршњацима, идемо у биоскоп, позориште, дружимо се. Волела бих и да моја другарица Ната, са којом сам била код хранитеља дође да живи са нама. И она би волела, али нема могућности“, каже Анђа.
Пре више од деценије пројекат познат као “Отворени загрљај”- подршка деинституционализацији и социјалној инклузији особа са менталним инвалидитетом и проблемима менталног здравља најављиван је као велики пројекат сарадње Европске Уније и Србије.
На сајту Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања наведено је да више од 150 особа са менталним проблемима изашло из установа социјалне заштите након вишегодишњег боравка, више од 200 њих је припремљено за излазак, док је више од 900 особа користило услуге покренуте ван институција.
Пише и да су изграђени објекти за самостално становање особа са менталним инвалидитетом, да је ЕУ издвојила 2,3 милиона евра за његову реализацију. Министри су поручивали да "Отворени загрљај" не сме да остане само пилот пројекат, “већ да мора постати део система и да ће за то бити одвојена средства из буџета”.
Деценију касније услуга становање уз подршку за особе са менталним и интелектуалним инвалидитетом постоји у само три града у Србији - Панчеву, Кули и Шапцу, а у програм је укључено свега неколико десетина корисника.
Велики део оних који су више година живели потпуно другачији живот у становању уз подршку, поново су враћени у домове за смештај особа са менталним и интелектуалним тешкоћама или породице.
Знају да никада неће изаћи из институције и то је велики терет
„Кажу да је ово (Дом у Великом Поповцу) кућа за смештај особа са интелектуалним тешкоћама, а ја кажем да је то кућа за све нас који нисмо имали срећу да живимо са својим породицама у, како се каже, отвореној заједници“, каже Марина Маринковић, једна од јунакиња документарног филма “Станари розе куће”.
Овај филм дочарава шта за особе које су цео живот живеле у институцији, значи промена која им омогућава да живе као сви остали и уживају права која су нама рођењем гарантована.
Међутим, о затварању кућа у којима је било организовано становање уз подршку када је ЕУ престала да финансира програм и какав је то утицај имало на њих, филм није снимљен.
Катарина Тадић, координатор услуге Становање уз подршку у удружењу “На пола пута”, која је на овој услузи радила у Београду, док је услуга постојала, каже да се тешко адаптирају на поновни живот у институцији, што код неких доводи и до недоличног понашања које нису манифестовали дак су живели ван дома.
„Када се вратиш у дом, зна се када се будиш, переш зубе, једеш. То су ритмови који нису нормални за човека. И јављају се психијатријски проблеми који се лече лековима. Неки корисници са којима сам радила 14 година у Београду, по повратку у институцију имају велике психичке проблеме. И када сам чула за једну корисницу која је била дивно створење, сјајна особа, да краде по институцији, била сам у шоку. То је инат, бунт, не желим ту да живим. Они са тежим облицима интелектуалних тешкоћа одлазе у тешку психијатрију. И знају да неће никада изаћи из институције. И то је много велики терет“, прича Катарина.
Новца има, само уместо у институцију треба да иде пружаоцима услуга
Ната, Анђина другарица са којом је била у хранитељској породици, иако би желела, не може да дође да живи у Панчеву у становању са подршком, јер нема сопствене приходе. Анђа је наследила очеву пензију и то јој омогућава да учествује у трошковима ове услуге.
„По Закону о финансијској подршци породици са децом, ако особа нема лична примања она нема законске могућности да буде у нашој услузи, јер држава, односно Центри за социјални рад немају законски основ да нама плаћају ову услугу. То може да буде локална одлука, али се тиме нико не бави. Ова услуга захтева 800-900 евра месечно, ко то има да плати“, каже Зорка Беба Поповић, председник УО и оснивач удружења „На пола пута“.
Ната живи у оближњем дому у Јабуци и Анђа је повремено посећује. Колико држава издваја за Натин живот у Јабуци нема података. Међутим, “Извештај о трансформацији пет установа за децу и младе” (М. Милановић, М. Бркић) објављен 2016. године наводи да су месечни трошкови за једног корисника Дома Бања Ковиљача 115.380 динара. Отприлике, као и услуга становања уз подршку. Међутим, иако је ратификовањем Декларације о правима особа са инвалидитетом Република Србија усвојила и план деинституализације, у пракси су промене споре, а често и ретроградне.
„Радила сам у удружењу које је пружало ову услугу у Београду и радило деинституционализацију из дома Сремчица. У становању уз подршку 23 људи је живело 14 година. Због недостатка финансијске подршке, враћени су у Сремчицу. Неки су се потом вратили у породице, а неки су успели да нађу друге опције, само да се не врате у дом. Град Београд и Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања нису успели да постигну договор везан за финансирање услуге. За свих тих 14 година новац који је одвајан за те кориснике је усмераван у Дом Сремчица. Држава је за смештај ових корисника издвајала новац, само је уместо да иде у Дом Сремчица требало да иде пружаоцу услуге“, каже Катарина Тадић, додајући да је велики посао променити цео систем социјалне заштите.
Удружење “На пола пута” од почетка је имало подршку Града Панчева за услугу становања уз подршку, каже Марина Куриљ, директорка удружења.
У почетку услугу су финансирали страни донатор, а Град Панчево се обавезао уговором да ће наставити да је финансира. Марина каже да Град поштује уговор, а сарадња се у међувремену продубила. Од 2009. до 2015. године расписиван је посебан конкурс за ову услугу. Потом, када је одлуком града услуга становања уз подршку уврштена као редовна, расписује се јавна набавка.
“Град обезбеђује средства за асистенте, координатора и одређени проценат за директора -административног радника. Корисници партиципирају и од те партиципације покривамо храну, најам стана, комуналне рачуне, њихове активности. То јесте добар и одржив модел јер имате два стране које учествују. Такође, додатно нам значи подршка различитих донатора за обезбеђивање додатних садржаја за кориснике услуге. Није све на држави, и није све само на кориснику. Ми имамо и трећу кућну заједницу за кориснике који нису Панчевци и она је самоодржива и све трошкове сносе корисници. То је мало проблематично када нема финансијског учешћа локалне самоуправе. Трудимо се да обезбедимо финансирање и те треће кућне заједнице да не буде на терет самих корисника, односно старатеља, родитеља“, каже Марина.
Беба Попадић каже да је да је ова услуга комплексна, захтева стручан кадар, а цена не може да прати примања родитеља и старатеља. Уз то, приватни сектор није заинтересован да се бави овом услугом, јер нема профита.
„Покушавали смо да направимо неке помаке да се Закон о финансијској подршци прилагоди новом Закону о социјалној заштити и да новац прати корисника. И да се држава активира у развоју ове услуге у смислу да приватницима обезбеди неке бенефите“, каже Беба Попадић.
За лиценцу је потребна пракса, за праксу новац, а конкурса нема
Анђа и њене цимерке у кући у којој живе имају 24 сата подрушку асистената. Само викендима део дана су саме. Асистенти су особе које су прошле обуку за становање уз подршку и задужене су да им у потпуности организују живот.
Организационо становање уз подршку је по наводима из удружења „На пола пута“ најкомпликованија услуга у заједници.
За свака четири корисника мора бити ангажован асистент, а за сваких десет корисника један саветник за осамостаљивање, и то је минимум прописан Правилником. Саветник мора бити стручна особа - психолог, дефектолог, социјални радник или педагог. Ту је и водитељ услуге који све надгледа, преговара са општином, са донаторима, ради стратешке ствари.
Удружење које жели да се бави овом услугом мора да има лиценцу. До пре пет година Министарство је имало конкурс за нове услуге који је помагао новим пружаоцима да обезбеде праксу од две године која им је неопходна за добијање лиценце.
Удружења могу да конкуришу за пројекте општина, покрајине, али ту су средства мала, око 100 хиљада динара, што није довољно за почетак. У општинама у којима постоји одлука о финансирању услуге становања уз подршку, удружења не могу да се пријаве на расписане јавне набавке за пружанје услуге, ако немају лиценцу. То је још један од разлога што су само три удружења лиценцирана за ову услугу.
У удружењу „На пола пута“ кажу да је и за њих процедура компликована, иако се годинама баве овом услугом.
„Процес лиценцирања је компликован, с једне стране због процедура и документације, а са друге због неусклађености законских прописа. На пример, Удружење изнајмљује станове за пружање услуге, те у случају селидбе једног стана, ми морамо да подносимо целокупну документацију за сва три стана, како бисмо обезбедили нову лиценцу. Читав процес је морао поново да се прође јер је услуга везана за објекат. Такса за издавање лиценце је око 20 хиљада динара.“, каже Марина Куриљ.
Стигматизација родитеља
„Мене су третирали као лошу мајку, јер је моје дете у овој услузи. Родитељи се такође срећу са великом стигматизацијом када желе своје дете да укључе у услугу или када отворено и искрено говоре о својим потребама. Читава породица се суочава са осећањем кривице, одговорности, бројним дилемама и притисцима. Да би се то променило, држава такође треба да ради на томе, да едукује јавност. Стручни кадар није довољно информисан па на томе такође треба радити“, каже Беба Попадић оснивач Удружења „На пола пута“ и мајка особе са инвалидитетом.
Марина Куриљ је салгласна да и даље постоји етикетирање родитеља који се одлуче да њихова деца користе ову услугу. Присутан је и осећај да док су живи морају да воде рачуна о деци које су особе са инвалидитетом. Најчешће им се јављају када родитељи премину, а на ову услугу гледају као на крајњу опцију. Каже и да Јелена, Бебина ћерка, већ 17 година користи ову услугу и да је њен живот немерљиво квалитетнији од живота неке кориснице која је у породици и живи живот својих родитеља.
Осим осуде околине, и центри за социјални рад или нису упознати да ова услуга постоји или не гледају благонаклоно на њу.
У удружењу кажу да су за Нату, Анђину другарицу покушали да нађу неки стални посао да би могла да партиципира у услузи, као и донаторе, али у Центру за социјални рад се нису сложили са тим уз образложење да је направљено место за њу у дому, а становање уз подршку није баш сигурна опција. И да је у институцији њена будућност сигурнија.
Марина додаје да они већ 17 година пружају ову услугу, а у Центру за социјални рад у Панчеву и даље се може наићи социјални радник који ће рећи да је дом трајно решење, а ово може, али и не мора да траје.
У Удружењу кажу да када се дође у Центар за социјални рад, они би требало да владају материјом, да знају све услуге у заједници, ко су пружаоци, да се направи неки план за сваког корисника. Поражавајуће је и да неки социјални радници имају по 70 и више корисника, и да је то немогуће постићи, да не могу да обиђу све кориснике.
„Република Србија се определила за деинституционализацију, али то не ради у пракси. То је процес који се развија годинама, а држава нема план кога се држи да би као друштво дошли до циља, а циљ су развијене услуге у заједници. Нема нових пружаоца ове услуге. У Удружењу се срећемо са родитељима који су спремни да промене место становања, преселе се у Панчево, како би ову услугу обезбедили свом члану породице. Замислите са чиме се сусрећу те породице које живе у неком другом граду, имају неки посао, друго дете иде у школу, вртић. И цела породица долази у Панчево зато што им је потребна услуга коју ми пружамо. Када се каже услуга у заједници, мисли се на заједницу у којој особа већ живи, а не на туђу“, каже Катарина Тадић.
|
___________________________________________________________________________
Рад Удружења новинара Србије (УНС) подржава Шведска у оквиру програма Београдске отворене школе „Млади и медији за демократски развој“
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.