Преписка Курира и Информера (2016)
06. 12. 2015.
Пропаганда, лажи и видео траке
Да ли се и вама учинило да је цела „Курирова” операција криминализације Александра Вучића некако траљаво и аматерски изведена? Ту се ипак ради о газдама дугогодишњег искуства и завидне вештине у ујдурмама. Погледајте само како су, без иједног уложеног динара, зарадили право богатство на само једном послу, препродаји најугледнијег и најстаријег листа на Балкану.
Ако Драгољуб Жарковић и Мирослав Богићевић не лажу, ево како Родићи тргују и зарађују. Борис Тадић 2011. године у највећој тајности даје зелено светло Александру Родићу да од Немаца узме власнички удео у потраживању ВАЦ-а од „Политике”. Родић „купује” на основу позајмице, тако сналажљиво да Немци не добијају ни евра, али зато тај фиктивни уговор врло брзо препродаје Мирославу Богићевићу за милион евра у кешу.
То је оно што о менаџерским способностима Александра Родића знамо захваљујући полиграфу, Богићевићу и Жарковићу. Али, Родић је у саопштењу јавности пре месец дана сам рекао када је и како почео његов сукоб с моћним српским премијером: било је то првих дана новембра, када је од Немаца сазнао да их је Александар Вучић обавестио како је Влада Србије против тога да своја преостала права и потраживања од „Политике” продају Родићу.
Тако почиње Родићев радикални заокрет, односно преобраћај власника приземног таблоида у борца за европске вредности и српски патриотизам. То је кључ за читање свих новијих бројева добро нам знаног старог „Курира”.
Могуће објашњење за траљавост којом је тај први подземни напад на Вучића навратнаност изведен је брзина с којом Родић од тог часа превентивно делује.
У тој је причи све и непроверено и непроверљиво, ту нема ни датума ни чињеница, ни сведока ни независних извора, ту се премијер крије у кафанском подруму како би од Александра Корница у замену за 120 евра изнудио лажне доказе против препоштеног Александра Родића. Прича је до те мере неутемељена да се заснива искључиво на исказу очито лабилног човека који је у полицији брзо променио плочу, али не пре него што нам је приказан „Куриров” видео на ком Корницу неко, рекло би се можда и из редакције „Курира”, суфлира.
Била је то нека врста домаће, направи-сам „стинг” операције, покушај српске „Жаоке” али без Пола Њумена и Роберта Редфорда, уз које би можда била забавна. Идеја је била да поверујемо да премијер учествује у „навлакушама”, не би ли се лично докопао лажних доказа против људи за које у стварном животу има мноштво индиција да су уплетени у сумњиве пореске и кривичне радње.
Курирова „жаока” колабирала је веома брзо, најавом истраге Корница због лажног пријављивања. Људи код нас иначе живе у уверењу да је подношење кривичних пријава безболна и безопасна ствар слободног судијског уверења, иако закон теоретски предвиђа санкције за оне који без икаквих доказа друге оптужују за тешке злочине. Те санкције је додуше лако избећи, што знамо из примера кривичне пријаве НУНС-а, који је 2009. Тужилаштву за ратне злочине пријавио педесетак српских новинара из „Вечерњих новости”, „Политике” и РТС-а под сумњом да су починили геноцид, односно злочин подстрекавања на геноцид.
Удружење новинара Србије безуспешно је ангажовало адвоката који је од суда тражио да поведе истрагу због лажног пријављивања. Неки од оклеветаних аутора су додуше у јулу, пуних шест година од почетка спора, ипак добили неку сатисфакцију јер је Први београдски суд пресудио да НУНС мора да им исплати по 200.000 динара одштете због повреде части и угледа. Један колега је после објављивања кривичне пријаве НУНС-а доживео инфаркт миокарда.
Но, све је то већ виђено и ако лажно пријављивање Вучића икада дође на суд, оптужени може мирно да „посуди” одбрану НУНС-а, чија је председница пред судом изјавила да јој није била намера да ниједан од педесет примера геноцидног новинарства које је навела у пријави буде оптужен или осуђен, већ је „само хтела да их достави Тужилаштву за ратне злочине како би они у оквиру својих надлежности оценили има ли одговорности и чије”.
Али шта је могло навести уреднике „Курира” да објаве приватну кривичну пријаву чију истинитост нису потврдила макар два независна извора, како налаже Кодекс новинара Србије? Шта је могло натерати главног уредника да на насловној страни оптужи премијера без доказа? Тиме је прекршио чак и обавезе из прве лекције новинарства о одговору на питања ко, шта, када, где, како и зашто. Добро је што у томе није учествовала његова заменица која седи у Комисији за жалбе Савета за штампу. Она колеге можда може да подсети на став из Кодекса новинара Србије да „економски и политички интереси издавача не смеју да утичу на уређивачку политику на начин који би имао за последицу нетачно, непотпуно и неблаговремено информисање јавности”.
Шта год да је „Курир” намеравао дс постигне, то није имало никакве везе с новинарством. Али, још мање је имало везе с „критиком власти”, како су потезе „Курира” окарактерисале две европске госпође од које за једну, Корнелију Абел из Транспаренсија, никада раније нисмо чули и не знамо за њену експертизу у новинарским или било којим другим локалним пословима. Но, зато је Дуња Мијатовић добро позната због њених ранијих незграпних интервенција у домаће политичке ствари. Кћерка једине жене чланице ратног Предсједништва Босне и Херцеговине (њена мајка била је Татјана Љујић-Мијатовић, која је у ово тело ушла када је Ненад Кецмановић из Сарајева побегао у Београд, да би већ 1993. постала амбасадорка БиХ у Бечу, где Дуња и данас живи), госпођа Мијатовић управо завршава други мандат на положају представника ОЕБС-а за слободу медија. Премијер Србије сећа је се по томе да је својевремено оптужила његову владу за нападе на независне и опозиционе сајтове, али неки овдашњи чланови Међународне федерације новинара памте како је 2012. у Москви део новинара тражио од ње да се ангажује у одбрани Џулијана Асанжа. Одговорила је да не види да је Асанжу угрожено право на слободу говора.
С истим истанчаним осећањем за финесе бира коме ће у Београду дати изјаву или интервју, па избегава „Политику”, за коју је пренатрпана састанцима, а преферира „Курир” и Данас” за које је последњих дана говорила. Госпође Мијатовић и Абел изгледа сматрају да је свака критика на њихов рачун „напад”, док је сваки напад на оне који им нису симпатични само „критика”. Не знамо како Дуња Мијатовић објашњава то што јој критика Сергеја Лаврова толико смета да је одмах проглашава „нападом”, док истовремено властима у Србији саветује да буду што трпељивији према „критици” какву кроз кривичну пријаву против премијера објављује „Курир”.
Не знам од кога на терену госпођа Мијатовић добија информације о стању слободе медија у Србији, будући да се највећем новинарском удружењу у земљи никад није обратила. Но, њена бечка канцеларија управо је објавила нови извештај о „Пропаганди и слободи медија”, у ком се наше поднебље помиње и у једном ширем, историјском контексту. Можда и читалац из једног исечка помисли да је госпођа Мијатовић у Бечу дошла до закључка како су Срби измислили и пропаганду:
„Недавна стогодишњица почетка Првог светског рата добро је подсећање како је све заправо почело. Аустроугарски ултиматум Србији, који је убрзао почетак сукоба, имао је за важан циљ заустављање националистичке пропаганде чији је ефекат на постојеће контроверзе био запаљив. Идеја је била да се казне они који су ујавним и војним службама Србије били одговорни за домаћу као и за транснационалну пропаганду против Аустроугарске монархије у Босни и Херцеговини”.
Колико је утемељен био „Куриров” напад на Вучића, толико је утемељена и оцена Мијатовићкине канцеларије о Србији као колевци пропаганде.
Коментари (1)
Остави коментар06.12.
2015.
ZA IME BOGA
Sve,sve,ali imajte makar malo milosti prema Dunji Mijatović.Dozvolite joj da na miru proživi još koji radni dan jer uskoro i ona kao tehnološki višak ide na biro rada ili u prevremenu penziju,s obzirom da će njeni poslodavci,već jednom,uspeti da počiste i to malo neposlušnih medija - periferije,a moguće i centra.
Одговори