Изборна скупштина УНС-а 2021. године
12. 05. 2021.
Ипак се сећа
Из другог писма које ми генерални секретар шаље преко сајта УНС-а, јасно је да се веома добро, и са разумљивим огорчењем, ипак сећа одвратних оптужби за ратне злочине од којих сам годинама бранила и њега, и друге чланове Удружења новинара Србије.
Али шта онда би са његовим категоричким „Не сећам се да ме неко оптуживао за ратне злочине“ из првог писма?
Па ништа, појела маца.
Такав је човек. Четворе очи са њим мораш да отвориш. У новом писму се сећа свега чега се у првом није сећао, па и моје изјаве да га је НУНС годинама прогонио као ратног хушкача, али не зато што је био ратни хушкач, већ да би се НУНС домогао имовине УНС-а: квадратних метара у Ресавској 28 и у Дому штампе на Теразијама.
И данас тврдим то исто. А то би се можда и десило да не би Зденка Томановића, који је на моју молбу прихватио да про боно, дакле бесплатно, заступа УНС када смо изгубили судски спор са НУНС-ом. Исти је адвокат, опет про боно и опет успешно, заступао и наше колеге из Вечерњих новости које је НУНС опањкао у кривичној пријави Тужилаштву за ратне злочине.
И то овде треба поштено рећи, док има ко да се сећа.
Али је поштено рећи и да сам Нина Брајовића и друге колеге бранила од одвратних оптужби да су починили кривично дело „организовања и подстицања на извршење геноцида и ратних злочина“ из члана 145 Кривичног закона СР Југославије. Није то била подршка новинарству Милошевићевих медија деведесетих, нити њиховом професионализму. То је било моје противљење лову на вештице.
Зато себи не могу да дођем када тај исти генерални секретар УНС-а Радној групи за безбедност новинара „хитно“ јавља да је „лично председник УНС-а Владимир Радомировић покренуо кампању неистина, дехуманизације и угрожавања безбедности“ Живојина Ракочевића, „али и нас осталих“.
Човек кога су годинама јавно вукли кроз блато и оптуживали за ратне злочине из члана 145. КЗ није се због тога жалио држави, није тужио суду ни кад су то чиниле колеге из Новости. Али после двадесет година стажа на функцијама председника УНС-а, па генералног ѕекретара УНС-а, па државног секретара за медије, па опет генералног секретара УНС-а, одлучио је да некога ипак пријави државним органима, републичком тужилаштву, ОЕБС-у и Европској унији, и то под ознаком „хитно“. Оптужио је актуелног председника УНС-а, ког жели да уклони са тог положаја у корист Живојина Ракочевића. Ако га сруши, ко зна, можда обори и рекорд Мила Ђукановића.
А како је то Владимир Радомировић „дехуманизовао“ Нина, Будимира Ничића и Живојина Ракочевића? Каквим „неистинама“? Брајовић је за „неистину“ прогласио прошломесечну одлуку Управе УНС-а да одбије предлог Будимира Ничића да огранак УНС-а на Косову постане посебно правно лице. Владимир Радомировић и већина у Управи УНС-а заузели су став да би се тиме покидала веза огранка са матицом у Београду и отворио процес отцепљења косовског огранка од УНС-а.
Дакле, останеш у мањини унутар Удружења у ком си запослен. Онда узмеш одлуку Управе са којом си незадовољан, прогласиш је за лаж и „дехуманизацију“ и проследиш звучним адресама, уз тешке, недоказане и недоказиве оптужбе против човека за ког онда тврдиш да он теби ради о глави. Је ли то у опису посла генералног секретара УНС-а?
Одлука Управе УНС-а којом су Нино, Будимир и Живојин незадовољни, достављена је тако Радној групи и државним органима као крунски доказ да Радомировић угрожава, уништава и „дехуманизује“ Нина, Буда и Живојина. Прикачено је и једно анонимно писмо, те скриншотови неколико анонимних коментара са једног косовског медијског сајта са којим Владимир Радомировић ништа нема.
Какав бедан покушај преваре тела у ком је УНС остао и када су други излазили, између осталог и да би наставио битку за истину о 17 српских и албанских новинара убијених на Косову.
Сетиће се Нино да су Будимир и Живојин, јер за то има доказа, прошлог новембра покушали да спрече УНС у осуди Специјалног суда и тужилаштва Косова у Хагу. Протестовали смо што се у оптужницама против лидера ОВК ни не помињу убиства и киднаповања наших колега.
Зашто је Друштво новинара Косова и Метохије хтело да нас у томе спречи? Зашто нам је прећено да ће нас пријавити Тужилаштву за ратне злочине? Откуд и тада тврдње да им угрожавамо безбедност?
Ни данас не знам одговоре на та питања.
Али то је био први, мали, црвени знак узбуне.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.