Фељтон о Студију Б
15. 05. 2023.
Студио Б пише историју
Посебно важна година за Студио Б јесте 1975, година када је дошао Душан Радовић. Драган Марковић се сећа да су ти преговори о преласку из Борбе, где је Душко уређивао чувени дечји лист Полетарац, баш дуго трајали.
Иако се Полетарац због финансијских тешкоћа полако гасио, Душко се колебао, није био сигуран да ли треба да промени радно место. Драган је био врло упоран и то се на крају исплатило. Душко је био освојен и свима је лакнуло када је најзад пристао да се усели на 23. спрат Београђанке.
Душко је представљао значајно појачање тима Студија Б.
У периоду прилагођавања новом медију, прво је почео да пише текстове за рекламе које су се емитовале на радију. То је било нешто сасвим ново, модерније, свеже и привлачило је нове пословне партнере. Драган Марковић је био задовољан, али осећао је да Душко може још више да пружи, неки сасвим нов садржај који би радију донео додатни квалитет. После доста разговора и убеђивања једног јулског јутра 1975. у 7 и 15 освануло је Београде, добро јутро. Било је убеђивања и око тога да он чита своје текстове, што му се није допало, сматрао је да је његов посао да пише а спикер да чита. „Не волим себе да слушам, али дозволио сам да ме убеде како је пожељније да их читам ја, лично“, признао је касније Душко.
„Ко је имао среће да се јутрос пробуди у Београду, може сматрати да је за данас довољно постигао у животу. Свако даље инсистирање на још нечему, било би нескромно“, једна је од првих реплика, коју је изговорио 24. јула 1975.
|
Слободан Глумац: „Душко је био заштитни знак Студија Б. И то што је он радио, то је био Студио Б. Његова јутарња емисија, коју је правио долазећи у освит у Београђанку, спремајући је до непосредно пред емитовање, то је био сигурно најлепши део онога сто је Студио Б укупно радио. Он је био једна изузетна личност и ако неког треба издвојити на врх, кад је реч о Студију Б, онда је то Душко Радовић.“
|
Душко, или како смо га интерно звали Тмуша, јер је увек некако деловао натмурено и мрзовољно, а у суштини добар, племенит и скроман човек, годинама је 6 дана у недељи будио слушаоце Судија Б поздрављајући их речима Београде, добро јутро уз инструментал староградске песме У рану зору. Затим би својим промуклим гласом у кратким и језгровитим реченицама преносио слушаоцима своја запажања, размишљања, досетке, опаске… „Провокација у етру, мисаона буба у уху“ – дефинисао је емисију Милован Витезовић. Мало хумора, мало збиље, ироније, шале, маште… да разбистри јутро, да насмеје, замисли, понекад и изнервира, јер све се дешава око нас и у нама, то је слика Београда и његових житеља. Емисија је увек ишла уживо, а репризирала се у 17.50.
| Милован Витезовић: „Ако је тачно оно у шта нас уверавају чувени психијатри, да је дан без смеха изгубљен дан, онда се Душан Радовић годинама старао да Београђанима ниједан дан не буде изгубљен дан. У рано јутро чинио их је насмејаним, односно креативнијим, животнијим и подстицајнијим да прихвате прво себе у огледалу, па онда све оне које ће тога дана срести.“ |
„Мање једите, мање радите, мање се замарајте, мање пијте, мање пушите, мање се проводите…У две речи: мање живите, па ћете дуже живети“.
Једном је рекао да је волео да са врха зграде која доминира градом посматра Београд и упоређивао је Београђанку са минаретом, а себе са хоџом који се сваког јутра моли да сви имају воду, струју, млеко, нафту, кафу… И кад се једном огласио више није могао да престане. „ Ја сам петао који свако јутро кукуриче“, казао је, а тако га је видео и нацртао Душан Петричић, као петла који се угнездио на самом врху Београђанке. Та карикатура отвара и прву од три књиге Београде, добро јутро са одабраним текстовима из емисије. Два Душана иначе врло су блиско сарађивали годинама. Петричић је својим карикатурама створио посебан визуелни идентитет, па је Душков лик познатији са његових цртежа него са фотографија.
„Сарадња са Душком је нешто најлепше што ми се у каријери догодило. На креативном плану се од њега много тога могло научити. Био сам студент кад сам почео да сарађујем са њим, он је нешто препознао у мени, а ја сам преко њега открио и осетио невероватну креативну слободу“, рекао је Петричић у интервјуу за недељник Време. ФОТО
| Душко Радовић за ТВ Новости: „Из искуства знам да људи воле да препознају себе, да лако разумеју оно што чују, да се ухвате за неку реплику којом онда могу да именују неке појаве у свом животу. С том идејом сам почео да пишем Београде, добро јутро и не мислим уопште да су тим текстовима потребни неки високи атрибути. Они су једноставно врло употребљиви и с тога корисни.“ |
Душку није било тешко да рано устаје јер је рано ишао на спавање. Будио се око пола четири, хватао прву „седмицу“ код Лиона у 4.05. Код цркве Светог Марка излазио је из трамваја да би се лагано прошетао до Београђанке. Већ у пола пет био је у Студију Б, у свом собичку, ставио би папир у машину и уз цигарету (кафа би стизала у 7, када се отварала кухиња коју су водиле Вука, Ката и Бранка) почео да ради, као да је укључен у струју. Док не увуче хартију у машину није имао ниједну унапред припремљену реченицу, ниједну мисао. Покушавао је да пише унапред, али није успевао. Писао је само оно што би му тог јутра пало на памет и о ономе што је могао да види са прозора 23. спрата Београђанке. За два сата искуцао би три странице „разног лупетања“, како је сам говорио, и до седам покушавао да изабере седам-осам реплика које би тог јутра изговорио.
„Нервозно је шетао кружним ходником Студија Б, идући све брже и брже, погнут напред“, сећа се Петар Марш „ и никако није ваљало да му се било ко нађе на путу јер је викао да му се сви склоне.“
Тек пристигла у Студио Б, млада водитељка Нада Петронијевић видела га је како кружи ходником, па га је брижно упитала: „Душко, да ли вам је добро?“ Он је само нешто промумлао и наставио даље а старије колеге су је прекорно погледале: „Ћути, ћути… он тако тражи инспирацију“.
Дежурна екипа јутарњег програма имала је, као и Душко, свакодневни ритуал пред емисију Београде, добро јутро. Мала нервоза, ишчекивање шта ће рећи и каквог ће расположења бити. Увек је владала нека посебна, свечарска атмосфера и сваког јутра била је премијера.
У 7.10 у тонској режији присутан је само тонац, водитељ је већ изашао из студија који је претходно распремио, сто је морао да буде чист, без папира, плоча, трака, чаша, шољица… У 7.13 „склањај му се с пута“ намргођени Душко је тромо излазио из своје собе која је десетак корака удаљена од студија. На његовој глави већ су огромне слушалице, у једној руци држи траку са шпицом емисије, у другој два листа текста, један за тонца, други за себе. Улази у студио, кратко разговара са тонцем, проверава ниво звука у слушалицама. Сем програма, ни мува се не чује. Понекад се затварају и врата студија. Душко није волео да га било чији улазак, или извиривање иза врата деконцентрише. Зато дежурни новинар и водитељ седе иза врата за столом и слушају програм преко радио-апарата као и стотине хиљада слушалаца. Тачно у 7.15 креће шпица и чује се „набурени“ глас: Београде, добро јутро!.
„Стари Београд кренуо је у нови, нови у стари, као и сваког јутра. Мостови су пуни аутомобила. И једни и други мисле да је боље на другој страни. Кад утврде да није, вратиће се тамо одакле су пошли.“
После сваке изговорене реченице, подигао би поглед и по реакцији дежурног тонца знао би да ли је рекао праву ствар. Како је започињао тако је и завршавао емисију – поздравом Београде, добро јутро. Излазио би одмах из студија, разменио коју реч са тонцем, узео траку са шпицом и даље намрштен, али олакшан за једну велику обавезу, одлазио у своју собу. Ту се најбоље осећао.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.