ДНКиМ
14. 11. 2017.
Медији: Притисци, финансирање, напади, аутоцензура. Све мање оних који желе да студирају новинарство
Да ли постоји истраживачко новинарство на КиМ-у и у централној Србији? Да ли је опасност бити новинар или и мислити другачије и постављати питања? Шта је узрок новинарске аутоцензуре? - само су нека од питања на која су вечерас одговарали - уредница платформе Црно-бели свет Сања Соврлић, професорица са Филозофског факултета у Новом Саду, Јелена Клеут и председник Друштва новинара Косова и Метохије, Будимир Ничић.
У једночасовној дебати у Митровичком друштвеном клубу говорило се и о проблемима медија, притисцима и будућности новинарске професије.
За истраживачко новинарство нема ни људских ни финансијских ресурса
Истраживачко новинарство у српским медијима на Косову свело се на извештавање о свакодневним догађајима, каже Сања Соврлић.
"Они који имају капацитета и људских и финансијских не баве се истраживачким новинарством, јер то има везе са општим стањем у медијима, а јавни сервиси се најмање баве, док су независни медији и сувише мали - немају ни људских, ни финансијских ресурса да се баве истраживачким новинарством," додаје.
Проблем је, објашњава, и то што мали, локални медији због фондова спроводе активности које су више својствене невладиној организацији, него медију.
Они који су вољни да се баве истраживачким новинарством у тешком су материјалном положају
Ничић се слаже и додаје да они медији који имају „вољу, жељу и слободу“ да се баве истраживачким новинарством, односно приватни медији који, како каже, не зависе ни од српског, ни од косовског система - у тешком су материјалном положају.
„Немају ни новца, а ни кадрове. Ти наши приватни медији броје од 5-оро до 15-ак људи, од којих су, на пример, шесторо новинари, који се баве свим темама. Немамо специјализоване људе за истраживачко новинарство, а немамо ни луксуз да неког пошаљемо на усавршавање,“ додаје.
Истраживачко новинарство постоји али не у мејнстрим медијима
Истраживачко новинарство у централној Србији постоји, али не постоји у мејнстрим медијима који игноришу оно што раде истраживачки новинари, каже, са друге стране, Јелена Клеут.
"Практикује се у малим авенијама, близу непрофитног сектора" објашњава и додаје да постоји врло "жива сцена" у медијима као што су Крик, Цинс, Бирн.
Напади на новинаре - некажњавање починилаца порука да су напади дозвољени
Говорећи о нападима на новинаре и колико они утичу на то да ли ће се медији и бавити истраживачким новинарством, учесници дебате истичу да је највећи проблем некажњавање починилаца напада на новинаре.
Систем не кажњава нападаче и тиме се шаље порука да су напади на новинаре дозвољени, истакао је Ничић, подсећајући на 14 случајева несталих и убијених новинара на КиМ-у, од којих ниједан није решен.
Када је безбедност новинара у питању, каже да је новинарство "опасно занимање, као и сваки јавни посао који је опасан на неки начин":
"Овде је специфична ситуација што се (новинари) третирају као обични грађани. Не постоје специфични акти који регулишу да напад на новинара има приоритет у решавању, да су строжије казне."
"Данас је опасност уопште мислити другачије, или поставити питање, а не бити новинар и покушавати на професионални начин обављати свој посао" каже, са друге стране, Соврлићева, наводећи да је интересантно да се данас храбрим новинарима називају они који "извештавају по принципу баланса и објаве другу страну".
Клеут истиче да је ситуација идентична у централној Србији.
Вишеструки проблем је што ниједна надлежна институција не решава случајеве напада и убистава новинара, каже.
Истиче и да би део новинарске солидарности био да се те теме покрећу у јавности, јер сама јавност не реагује:
"Друга ствар, када гледамо Србију - ствара се клима у којој је у реду напасти новинара," додаје.
Због саопштавања информација новинари жигосани као непријатељи
Новинари или они који истражују нешто и самим саопштавањем једног податка жигосани су као државни непријатељи, издајници, додаје она, подсећајући на најскорији случај Рајских папира у Србији.
О аутоцензури: Противна кодексу, новинарство неизвесна професија
Клеут, говорећи о аутоцензури - наводи и да се сами новинари не могу у потпуности окривити за овај вид цензуре и објашњава да живе у "немогућим условима" - са нередовним платама, зависећи од хонорара и са често неограниченим радним временом:
"Новинарство је врло неизвесна професија и онда оно мало што имају труде се да сачувају," додаје, наводећи да је страх посебно видљив код оних новинара који се не баве истинским истраживачким новинарством.
"Аутоцензура је противна кодексу новинара, донекле могу да је разумем, али не могу да је оправдам" каже Ничић.
„Ако колега мора да бира да ли ће да купи млеко или хлеб сутра, или да не објави информацију - дошли смо у такву ситуацију због разноразних притисака и уцена да мора да бира између тога и наравно да ће да изабере своју егзистенцију,“ додаје.
Говорећи о аутоцензури подсећа и на случај општине Партеш и снимка о куповини гласова једног од, како се тврди - кандидата за градоначелника, наводећи да то, како каже - локални медији на српском језику нису објавили.
О унутрашњем дијалогу
На крају дебате новинари су одговарали на питање да ли их треба позвати да дају своје мишљење у унутрашњем дијалогу о Косову?
"Треба их позвати да учествују, не нужно да дају своје мишљење, зато што мислим да би прави новинар требало да буде неко ко ће отворити простор за мишљења и у толико имам малу бојазан - о једном доста затвореном медијском простору у којем мишљења друге стране врло тешко допиру - да ће тај дијалог заиста испунити своју улогу. За дијалог потребни су равноправни партнери, отворена јавна сфера и ту би новинари били фасилитатори једног таквог процеса," казала је Клеут.
Нико није против дијалога и подржаће га из које год друштвене сфере да долази, каже Соврлић и додаје да је проблем то што "многи нису позвани":
"И најинтересантније је да људи са Косова изостају," што је, каже - случај и са Бриселским споразумом.
Недостављање позива - нови вид отежавања рада медија
Недостављање позива редакцијама за догађаје је нешто што отежава нормалан рад медија и новинара на Косову, оцењује Ничић, наводећи конкретан пример Српске листе чији су представници, наводи - то пресликали од Београда, односно, како каже - Канцеларије за КиМ, што је нова пракса на Косову:
"Они су први почели са тим - да једноставно медије, који им се, из њима знаних разлога, не свиђају или објаве нешто критички о њима - уклоне са мејлинг листе, не позивају их на догађаје, игноришу их, не јављају им се на телефон, неће да им дају изјаве, неће да гостују у емисијама. Зато што имају своје медије и овде и у централној Србији."
"То игнорисање је нови приступ," додаје Соврлићева.
Наводи и сопствени пример током предизборне кампање за косовске локалне изборе када, како наводи - није успела да обави разговор ни са једним кандидатом Српске листе за градоначелника, осим из општине Ново Брдо.
"Била сам принуђена да радим са осталим кандидатима, а да просто из Српске никог нисам добила, али такав је случај и са другим колегама. Нисам усамљена у томе - дакле, све колеге које су ишта покушале да ураде, па чак и најобичнију дебату са питањима о њиховом програму," објашњава.
Све мање оних који желе да студирају новинарство
"Студената који желе да студирају новинарство све је мање. У овој години најмање је пријављених кандидата, гледајући уназад десет година. Један део - људи су устрашени, виде да новинарство не значи пуно - иако се објаве значајне приче, те приче не доведу до неког исхода, нико не буде истражен, не добију свој коначни епилог, новинари су слабо плаћени и то студенте демотивише," каже проф. Клеут говорећи о медијском одсеку на новосадском факултету.
"Међу 70-оро студената њих 10 желе да буду новинари, јер имају снажан осећај шта су јавне теме, о чему новинари треба да извештавају. Са друге стране, имамо један број оних будућих новинара које је Теофил Панчић једном назвао држачима микрофона," додаје, наводећи и да је све теже пронаћи медије које би требало препоручити студентима да прате.
Опозициони новинари и они који раде свој посао
"Новинари који раде свој посао професионално третирају се као опозициони новинари, што је врло погрешна категоризација. Они нису опозициони, него просто власт позивају на одговорност," оценила је Соврлић:
"Треба направити разлику између новинара који су блиски некој политичкој партији и оних који раде свој посао и који не припадају ниједној политичкој опцији."
Коментари (1)
Остави коментар14.11.
2017.
Hm...
Novinarstvo su urušili sami novinari. Sve je počelo 1993. godine osnivanjem "N"UNS-a i uvođenjem "demokratije" i"sloboda". Ovo su posledice i biće još gore.
Одговори