Досије "Утисак недеље" (2014)
30. 09. 2014.
Утисака пуна глава
Некада се знало ко су цензори и ко сноси одговорност. Данас прљави посао обављају оглашивачи, пиплметри и (полу)анонимна пословодства (полу)анонимних власника, од којих су многи то заправо само на папиру. Не, ово није замишљено као текст о скидању емисије „Утисак недеље” са програма телевизије Б92. Иако би и тај догађај могао бити веома добра тема и још боља илустрација за оно о чему на овом месту већ дуже време говорим. Поента је да овде није на делу „класична” цензура, него нешто мање видљиво и стога много горе, перфидније и више понижавајуће.
Далеко иза нас су остали они, такорећи, романтични дани „поштене”, тј. отворене цензуре и тоталитаризма у повоју, када су неки политички комесари и комитетлије потезом пера или телефонским позивом забрањивали књиге и филмове, или скидали позоришне представе.
То је умело да буде грубо и глупо, али је жртвама чувало достојанство и чак им прибављало неку врсту херојског ореола. Некада се знало ко су цензори и ко сноси одговорност. Данас прљави посао обављају оглашивачи, пиплметри и (полу)анонимна пословодства (полу)анонимних власника, од којих су многи то заправо само на папиру.
Тако већ више од два месеца траје својеврсно „кување Оље” и постепено навикавање, то јест, одвикавање јавности од емисије и од аутора. Најпре, изненадни, превремени прелазак на „летњу шему”, иако је Бећковићева емисију са Бебом Поповићем одјавила са „видимо се следеће недеље”. Затим, продужени летњи одмор. Па онда широј јавности прилично нејасни медијски написи о преговорима са пословодством, преласку на Инфо канал, или неку другу телевизију, све са малигном сугестијом изнад и између редова како је у питању „нека свађа око пара”.
Да је емисија скинута одмах, или да се Оља одмах побунила након што су је летос пре времена послали на годишњи одмор, реакције би биле жешће, а отпор већи. Али и оваква и оволика реакција, с обиром на општу апатију, цинизам и резигнацију у свим друштвеним сферама, није за потцењивање и представља неку врсту малог чуда и личне сатисфакције за ауторку.
Ма колико ко имао примедби на концепт и садржај „Утиска”, или на пристрасност и мушичавост његове водитељке (а и сам сам се повремено тамо осећао као „прасе у Техерану”), чињеница је да је то више од деценије била убедљиво најутицајнија политичка емисија у читавом региону.
На свој специфични „дечји” начин питања и потпитања, а нарочито оним разоружавајућим: „Добро, а сад нам лепо преведите и реците шта то значи”, Оља је умела да многе политичке моћнике и фразере сведе на праву меру и прикаже у њиховој природној величини.
У сваком случају, Оља и „Утисак” нису пали због њихових мана, којих је свакако било, него због једне, изгледа, овом времену и овој власти, апсолутно неподношљиве врлине - то јест, уверења да, ипак, макар мало треба чути и ону другу страну.
„Утисак” је постао жртва процеса општег уништавања професионализма, симбола и институција, не само политичких, него уопште. Јер ништа, али ништа не сме стајати на путу и ништа се не сме испречити - ни медиј, ни институција између „вође” и „народа”.
Али ова приватизација државе је само завршни и логичан ступањ процеса приватизације читавог друштва, од привреде до културе. И када данас разни (н)унсови и новински синдикати - оправдано - протестују против скидања „Утиска недеље” требало би да се присете да ли су икада рекли неку реч против приватизације фабрика, банака, путарских предузећа, медија...
А власник, да ли, може да отпушта и слободно креира своју пословну политику? Иако још није дефинитивно потврђено, али по свим најавама, Владимир Путин долази у Србију 16. октобра и, по најавама из истих кругова, српске власти намеравају да му тим поводом уприличе велику војну параду - мање Путина, а више себе ради. Јер војна парада се обично везује и организује за неки национални празник: Дан победе, Дан ослобођења, Дан државности...
А, ако се не варам, ниједан од тих празника не пада 16. октобра. Шта хоћу да кажем?
Председник Русије је у Београду увек драг и добродошао гост и грађани Србије су увек, чак и када се то није превише допадало овдашњим властима или амбасадама, налазили начина да му то покажу, на улици, стадиону, или на неки трећи начин. А поготово је драг када долази поводом обележавања јубилеја ослобођења Београда од стране Црвене армије у Другом светском рату.
Али прилагођавање датума централне прославе, а поготово евентуалне војне параде његовом распореду, непотребно је, неукусно и недостојанствено. И представља симптом оне исте неумесне и неискрене снисходљивости која је одавде већ демонстрирана према Немачкој и Ангели Меркел. Укратко, мислим да би генерално било боље демонстрирати мало више партнерске искрености у решавању конкретних питања, а мање пуке параде, медијске помпе и приватизације. И то је, уједно, главни утисак и заједнички именитељ из ове две, наизглед, сасвим различите приче.
*Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.