УНС :: Преписка о укидању ПДВ-а на ћирилична издања (2015) http://uns.org.rs/desk/Cirilica/rss.html ci http://uns.org.rs/img/logo.png УНС :: Преписка о укидању ПДВ-а на ћирилична издања (2015) http://uns.org.rs/desk/Cirilica/rss.html Штићеници народа http://uns.org.rs/desk/Cirilica/32699/sticenici-naroda.html Џаба смо кречили, Пановићу! Залуд смо Фамозно данима штампали ћирилицом, ПДВ нам остаде исти. ]]> Мани, море, ПДВ-а, добро је док нас не глобе.

Настављамо, дакле, са латиницом, а наставља се и летња школа сељачке политичке филозофије и праксе.

Сељачки филозоф који је намерачио да успе у животу никада, ништа и нипошто неће рећи у своје име; увек ће у прави план поставити кобну заменици МИ то јест српски народ и сенат а сам ће остати у дубокој позадини, „у комори“, како се говорило у „златном добу српске демократије“.

Иако се на први поглед чак и искусном оку чини да су сељачки филозофи заклети бранитељи српског народа и сената, мало ли пажљивије погледамо, схватићемо да је у ствари народ тај који штити сопствене бранитеље.

Антологијски доказ је (овде вишекратно цитирана) изјава бившег шефа Коштуничиног Гестапоа, Јочића, који је упитан а да је ли истина да је у младости обијао трафике, онако, с висине, одбрусио новинџијама: „Хиландар гори, а ви ме питате јесам ли обијао трафике?“

И шта? Новинџије подавиле репиће! Заћутале!

Није, брате, ред да се постављају будаласта питања у тренутку док гори Хиландар.

Не мање антологијска је и изјава неког Вељовог ђутурума из Атенице кога су новинџије због неких марифетлука сатерале у ћошак, а који је на непријатно питање одговорио овако: „То ћу вам рећи кад Косово поново буде српско“.

Не верујем да ће вам ово доћи из дупета у главу, али ми се јавља да је Косово а и много штошта друго престало да буде српско управо због бесрамне злоупотребе, ако не баш светиња, а оно врло важних ствари и појмова, у личне, најчешће ниске, патриотске сврхе.

Народи знамо то из несељачке политичке филозофије никада стварно не учествују у историјским догађајима, него их ти догађаји бацају тамо амо, то смо, дакле, апсолвирали, али народни заштитници мотивисани ниским побудама често умеју да брижним ласкањем народ заведу на погрешну страну.

(За сада) последњи пут то се српском народу и сенату догодило крајем осамдесетих и почетком деведесетих.

И шта?

Српски се народ и сенат ни лук јео, ни лук мирисао  радосно упустио у погибељну авантуру, од чијих ће последица и праунуцима трнути зуби.

И опет шта?

Када је Рогоња дошао да наплати, хушкачи на крвопролиће и извођачи крвавопроливачких радова су се сакрили иза леђа српског народа и сената.

Видите ли ви, народе торжествено су узвикивали хушкачи и извођачи да вас, небески народ, по Европи, а и шире, зову злочиначким.

И ваистину је тако и било.

А можда не би било тако да је српски народ и сенат био довољно разборит да се огради од хушкача и извођача, што је пропустио да уради.

 

]]>
Mon, 31 Aug 2015 08:42:00 +0100 Преписка о укидању ПДВ-а на ћирилична издања (2015) http://uns.org.rs/desk/Cirilica/32699/sticenici-naroda.html
Ђолетова влада http://uns.org.rs/desk/Cirilica/32213/djoletova-vlada.html Једнога дана који уопште не мора бити далеко у времену када Ђоле Вукадиновић заседне у пустолину у Немањиној као премијер, топло ћу му препоручити да на положај попечитеља културе постави Андреја др Фајгеља, бившег директора новосадског Културног центра који је недавно раздиректорисан и који у томе, очигледно, види прсте антисрпске завере. ]]>

Шта још Фајгеља препоручује за високу функцију у влади бившег посланичког кандидата Странке Влаха?

Како шта?

Прекјучерашњи чланак у Смајловићкином таблоиду катастрофично насловљен “Етничко чишћење у српској култури “.

Чудесна је Фајгељов чланак папазјанија, честнејшичтеци, сјајна илустрација конфузије која пустоши главе дилбера који своје тричаве идентитете (и још тричавије каријере) граде на идолу нације.

Да не дужим, да видимо ми шта збори Фајгељ.

Каже, укратко, Фајгељ да је непринципијелна коалиција СНС ДС са функција директора установа културе етнички почистила све Србе, а на упражњена места довела кога?

Такође Србе, са изузетком Фајгељевог брвна у оку, Ласла Блашковића. Невоља је што ти Срби нису по Фајгељевом укусу.

А зашто нису? Зато што не деле његове “политичке идеје “ (тешке ли речи) и што нису довољно забринути за ћирилицу, српство и српствову културу.

И не само глагољи Фајгељ да нису забринути, него систематски раде на уништењу српства и његове културе.

Тако је, рецимо, наставља бивши директор, Сретен Угричић, такође бивши директор, тенденциозно уништио 200.000 књига из фонда Народне библиотеке Србије, а за тај посао је надахнуће нашао у Латинки Перовић, која је, вактиле, такође “уништавала “ књиге.

По мени је сасвим логично да Ђоле, када се докопа власти, Фајгељу додели “ресор “ културе, не само због идеолошке блискости, него и због чињенице да обојица неопевано булазне са страница Смајловићкине “Политике “ , то јест “националног простора “.

Но, добро, будући да кадрови решавају све, једно кадровско решење смо апсолвирали.

Шта, међутим, да радимо са остатком владе? Требаће ту још људи.

Јесте Вукадиновић “агилан “, али ипак неће бити у стању све да постигне.

Имам ја идеју.

На место министра војног Ђоле би, белћим, морао поставити Лазанског, још једног брата по “Политици “.

Шта пак Лазанског квалификује за тај посао?

Какво је то питање? Како шта?

Ако ништа друго, довољан је чланак из истог броја “Политике “ у коме је Фајгељ разоткрио културно етничко чишћење.

Лазански је у том надахнутом штиву (започетом на насловној страни) извршио минуциозну инспекцију хрватских парадних оружаних снага и као круну свега открио чињеницу која је, гарантујем, промакла свим војним аташеима, чињеницу, наиме, да хрватски војници беретке не носе као “ми “, него некако перверзно, као божемепрости тањираче.

Имам ли још предлога?

Имам, али понестаје карактера.

За крај, држим да би било мудро да Ђоле на место саветника постави Жику Обретковића.

Био би добар и Аца Фора.

Али је нажалост преметнуо светом

]]>
Fri, 7 Aug 2015 08:44:00 +0100 Преписка о укидању ПДВ-а на ћирилична издања (2015) http://uns.org.rs/desk/Cirilica/32213/djoletova-vlada.html
У борби против ћирилице http://uns.org.rs/desk/Cirilica/32095/u-borbi-protiv-cirilice.html Бејах намерачио да како се то стручно каже пустим у штампу други наставак Летње школе сељачке политичке филозофије, кад у “Данасовој“ рубрици “Питања и одговори“ угледах анкету на тему, а да како коментаришете то што је Басара почео да пише своју колумну на ћирилици. ]]> Беше то must read. А последично и must write.

Наставак Летње школе следи у сутрашњем броју. Ако изађе.

Уби нас латинични ПДВ.

Шта, дакле, кажу, како ћирилизацију “Фамозног “ коментаришу угледне личности из “свих области нашег јавног, политичког и културног живота“?

Е, сад, како ко.

Иван, рецимо, Стратимировић по занимању председник Удружења грађана Култура ћирилице овако глаголи: “Није да могу да се похвалим да сам своју писменост нарочито трошио читајући оно што Басара пише. “

“Али “ наставља Стратимировић, дибидус у духу госпође Непрцовић  “у неколико наврата јесам, само се том приликом нисам најбоље осећао и увек сам се љутио на себе. “

Није да доводим у сумњу писменост господина Стратимировића и проблематику њене “потрошње, “ ама не могу а да се не запитам: због ког Црвеног Бана госн Стратимировић држи да је моја маленкост у било каквој обавези да своје текстове усклађује са критеријумима његових “осећања “ .

Уместо Стратимировића ја ћу да вам одговорим на то питање.

Зато што Стратимировић, а и мноштво других Стратимировића сматрају да када се  самозвано, неовлашћено, у политичком (и сваком другом) смислу нелегитимно самопоставе на браник српства, ћирилице, традиције и прочих идеолошких трица и кучина, сваки грађанин Србије мора да се уклопи у њихово виђење ствари.

Чисто зато да се “добри Срби и заштитници ћирилице “ не би љутили на себе.

Каже, надаље, Стратимировић да моју маленкост виђи сад врага “доживљава као борца против ћирилице“!

Ту председник ћириличног удружења са поетике госпође Непрцовић прелази на политику Маринка М. Вучинића.

Као што Маринко М. кад год оплајпичим неко тупоумно и покварењачко српско име и презиме јавност уверава да ја у ствари плајпичим и понижавам Србију, тако је и Стратимировић самоуверено уверен да се ја кад год оплајпичим неког користољубивог и поквареног ћириличара у ствари борим против ћирилице.

Несреће и белаји бар већина њих произилазе из такозване несрећне свести, свести која сопствено зло пројектује у спољашњи свет, па се искрено узибрети кад јој се зло утростручено врати.

А шта је то несрећна свет, то питајте дипл. филозофа, Ђолета Вукадиновића, такође једног од учесника у анкети.

Који каже да је ћирилизација “Фамозног “ баш “добар штос “ .

Али да мени, као мени по себи и за себе, неће помоћи ни да почнем писати на старословенском.

Факат! Ђолету би, међутим, ихаха помогло када би могао сувисло прописати на српском.

 

 

]]>
Wed, 29 Jul 2015 08:47:00 +0100 Преписка о укидању ПДВ-а на ћирилична издања (2015) http://uns.org.rs/desk/Cirilica/32095/u-borbi-protiv-cirilice.html
Како коментаришете то што је Басара почео да пише своју колумну на ћирилици? http://uns.org.rs/desk/Cirilica/32085/kako-komentarisete-to-sto-je-basara-poceo-da-pise-svoju-kolumnu-na-cirilici.html Иван Стратимировић, председник Удружења грађана „Култура ћирилице“ Није да могу да се похвалим да сам своју писменост нарочито трошио читајући оно што Басара пише. У неколико наврата јесам, али се том приликом нисам најбоље осећао и увек сам се љутио на себе. ]]> Басара је прави мангуп са београдским шмеком, и када то кажем, мислим у најпозитивнијем смислу, да је то писац са „кликером“.

Ипак, смета ми када се неко толико спрда са сопственим народом... а искрено, није умесно ни непријатељски народ толико извртати руглу.

Таква полемика је одличан улични фазон, онај који се чује до наредног ћошка, али лист Данас има већи одјек од тога, а ја Басару доживљавам као некога ко је борац против ћирилице.

Зато сматрам да је ово изузетно похвалан и позитиван потез.

Американци кажу да није важно какав је публицитет, важно је да се о томе говори.

Зато поздрављам овакву одлуку.

Свенка Савић, лингвисткиња

Мислим да је то део Басарине полемике, дијалога са директорком Политике због њеног става да би све новине у Србији требало да буду на ћириличном писму те да би такав потез повећао тираж и листу Данас.

Очекујем да ће ускоро да јој постави и питање да ли је Данасу порасла продаја новина на неку енормну цифру и тиме „препишкио“ и Политику.

Ђорђе Вукадиновић,  политички аналитичар

Симпатичан штос поводом полемике о ћирилици у српским медијима.

Иако сам сагласан да треба ћирилицу чувати, мислим да је важније шта се пише, а не којим писмом.

Не верујем да ће овај Басарин експеримент потрајати, а аутору би тешко помогло и да пропише на славеносербском.

]]>
Tue, 28 Jul 2015 11:28:00 +0100 Преписка о укидању ПДВ-а на ћирилична издања (2015) http://uns.org.rs/desk/Cirilica/32085/kako-komentarisete-to-sto-je-basara-poceo-da-pise-svoju-kolumnu-na-cirilici.html
Ћирилизација и бабасерство http://uns.org.rs/desk/Cirilica/32053/cirilizacija-i-babaserstvo.html Јесте ли приметили, честнејши публикуме, да ове године у новинчинама нема ниједног дрекавца, ниједне проплакале иконе и ниједног телета са три главе? ]]> Али ставите прст на чело, можда их ипак има, само што овога лета наступају под лажним именима. Ко ће га знати?

Јавише ми јутрос телефоном да ме је вечно уплакана икона која се представила као Смајловићка оговарала на неком јутарњем програму.

А шта је причала?

Моји „обично добро обавештени извори“ кажу да је Љиља  у небитно ком контексту  помињала ћирилично „Фамозно“ и да ми је опет спочитавала „клозетске метафоре“.

Ја јој пре неки дан  писменим путем  лепо објасних разлику између клозетског метафорства и политикантског бабасерества. Али сам  по обичају  џаба кречио.

Ама Смајловићка није тема наше данашње колумне. Није то прича за ову врућину.

Доћи ће „млада“ дама, иначе најстарија уредница на Балкану, поново на ред, само да захлади.И само да се поново нешто просере у писаној форми.

Телевизори ме, како у више наврата рекох, ич не интересују. Наша данашња тема је напрасна, а за многе и шокантна ћирилизација „Фамозног“.

Следи питање! Зашто смо се, дакле, Пановић и моја маленкост одлучили на тако радикалан, а у „патриотском“ поимању ствари, и антисрпски потез?

Бабасерске параноје вероватно страхују да смо Пановић и ја намеравали да им увалимо дубару, да их бацимо у сумње веће од наде (Мацуре), да им узмемо хлеб из уста и да аплицирамо за ослобађање од ПДВа (колико само ПДВ изгледа лепше на ћирилици), али уверавам вас да ствар стоји сасвим другачије.

Пре, наиме, неко вече седим у оној мојој кафаници и по савету др Наде „узимам пуно течности“ у друштву једног добричине, иначе заклетог поборника ћирилице.

Каже ми кафански пајташ у једном моменту да је  због којекаквих завера, наравно  апсолутно НЕМОГУЋЕ да се у „Данасу“ појави било какав текст на ћирилици.

Ја му лепо одговорим да то уопште није немогуће и да је у „Данасу“ већ бивало којекаквих додатака и чланака на ћирилици.

Ама неће човек ни да чује. Немогуће па немогуће.

Не будем ја лењ, моментално позовем Пановића и кажем му: Пановићу, „Фамозно“ од сутра  па до даљег  иде на ћирилици.

Пановић  такође сморен стравичним температурством и (вероватним, не чује се то преко телефона) узимањем „што већих количина течности“  каже: У реду!

И шта? Ето ти га сутрадан „Фамозног“ на ћирилици.

Е, у том грму лежи зец разлика између „Данаса“ и Љиљиног сеоскополитикантског „националног простора“.

А ви сад, ђутуруми, памет у главу, па доконајте каква је то разлика.

А сад, уместо др Наде, послушајте др Баса.

„Узимања течности“ што се тиче, наши древни косци су по оваквом времену преферирали „меку“ шљивовицу.

Пошто „меке“ више нема, неколико пива ће завршити посао.

 

 

]]>
Fri, 24 Jul 2015 09:59:00 +0100 Преписка о укидању ПДВ-а на ћирилична издања (2015) http://uns.org.rs/desk/Cirilica/32053/cirilizacija-i-babaserstvo.html
1.500 бизона http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31910/1500-bizona-.html Чим сам јуче у цик сабаха видео на сајту НИНа да је Оливера Бећковић урадила интервју са „пријатељицом и неистомишљеницом“, Љиљом Смајловић, моментално сам подигао дискусхернично дупе и одјурио до трафике. ]]> То је, штоно се каже, must read! Ударила јунакиња на јунака! Летеће, помислих у магновенију, перје! Севаће муње и громови! И прочаја. И  какав ми је утисак након чтенија тог надасве душекорисног штива? Не знам шта да вам кажем! Можда ћу сазнати током писања текста. Видећемо на шта ће све изаћи.

За почетак, чини ми се да је Оливера своју „пријатељицу и неистомишљеницу“ непријатношћу постављених питања турила на жестоку жеравицу. Ама ни Смајловићка није мачији кашаљ. Погрешио сам ономад написавши да је најстарија глодурка на Балкану погрешила професију и да је уместо новинарством требала да се бави политиком! Не! Уопште не! Боље би била поступила  и вероватно би боље прошла и у животу да се бавила адвокатуром.

Оливера, дакле, пита, Смајловићка одговара и на свако питање има спреман одговор. Како се оно каже ко из рукава. Воли жена да буде у праву и њеној решености да буде у праву нико не може стати на пут. Па ни пословично цинична Оливера.

Пита, рецимо, Оливера Љиљу а да зашто је у полемици о ћириличном ПДВу Жарковићу набила на нос Мишковића, а Љиља моментално подастире једно екстремно логично објашњење чија је једина мана што чили из памћења истог тренутка кад се прочита.

Нису, међутим, сви глодуркини одговори такви. Има их и за незаборав. Како питам ја вас заборавити следеће образложење оправданости изузимања ћириличних новинчина од ПДВ. Ето овако отприлике глагољи Смајловићка ћирилица је угрожена, ја сам „само“ хтела да учиним услугу српском народу и српској држави, а тамо неки злонамерници (уздржала се, за дивно чудо, од речи „издајници“) осули паљбу по недужној мени. Угледајмо се на Пољску наставља глодурка земљу у којој је у некој шуми пронађено 1.500 бизона, а пољска држава чувши за то моментално донела одлуку да их заштити.

Е сад ви, честнејши публикуме ако икако можете повежите ПДВ, ћирилицу и пољске бизоне, а ми идемо даље.

Оливера од пре извесног времена кивна на моју маленкост због основане сумње на саучесништво у злочиначком подухвату укидања „Утиска недеље“  испотиха уваљује дубару и мени и Љиљи.

„Коме треба полемика са Басаром“, пита Оља, а Љиља ће као из топа: „Басара је човек клозетске метафоре. Не треба то ником.“

И то је једина ствар у интервјуу у којој је глодурка у праву. Учинило ми се на тренутак а можда се и варам да је Смајловићка (кришом и од саме себе) прочитала Yугоносталгхиу, штиво у коме се, факат, помињу и клозети и „Политика“  али да је, по обичају, побркала појмове. Једна је, наиме, ствар бити писац „клозетских метафора“, а сасвим је друга  у ствари бескрајно друга бити баба Сера.

]]>
Fri, 17 Jul 2015 09:27:00 +0100 Преписка о укидању ПДВ-а на ћирилична издања (2015) http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31910/1500-bizona-.html
Зашто толико стидљиво користимо своје писмо http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31702/zasto-toliko-stidljivo-koristimo-svoje-pismo.html У "Новостима" од 1. јула 2015, у рубрици "Ставови, полемике, писма" огласио се и Ђоко Стојчић, у писму под насловом "Спасимо нашу ћирилицу и српски језик". ]]> Поред Стојчића и раније су се оглашавали у нашој штампи истакнути појединци, најчешће из области просвете и културе. Но, то су ипак појединачна мишљења без масовније подршке и акције, па личе на вапаје у пустињи. Као и огромна већина грађана у Србији, прихватам његово мишљење, као и остала слична мишљења.

У Уставу Републике Србије члан 10 гласи: "У Републици Србији у службеној употреби је српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава".

Нисам сигуран да је то све регулисано како желимо, мада, ако је и регули сано, сви знамо да се не поштује. А зашто?

Погледајмо прво српски језик који је данас мешавина са бројним кованицама из страних језика, чак и онда када за поједине изразе имамо сасвим адекватне и разумљиве речи.

Обично те нове кованице одударају од норми и правила нашег језика, што обично јавне говорнике не брине. Они махом желе да покажу своје знање и памет.

Велики број грађана не познаје енглески ни друге језике, па су им те накарадне туђице нејасне и треба им преводилац.

Што се тиче писма свима је јасно да огроман већина грађана Србије жели да сачува своју ћирилицу у широј употреби.

Међутим, чињеница је да латиница доминира. Наши људи, за разлику од неких грађана суседне Хрватске, немају ништа против "туђег" писма.

Без латинице се данас не може комуницирати са западним земљама. Она је неопходна у науци, техници и привреди. Нико нам је није силом наметнуо.

Латинично писмо је наметнуо општи напредак човечанства и ми је прихватамо као такву, али то не значи да треба да дозволимо умирање ћирилице. Ми желимо да та два писма буду равноправна у свакодневној употреби да не заборавимо своје порекло и национални идентитет.

Познато је да је Немања на самрти своме сину Сави упутио темељну мисао, ако желе општи напредак земље, да чувају свој језик и писмо, па ће тако  сачувати и своју државу, веру, нацију.

Мислим да ту велику мисао морамо следити, ако смо његови потомци. Ево неколико примера да то не чинимо колико треба: Зачуђујуће је да се само "Политика" и "Вечерње новости" штампају ћирилицом.

Све мањи број књига се штампа ћирилицом. Ретке су радње и установе чије су табле написане ћирилицом. Ретки су чак и службени дописи ћирилицом.

Ни регистарске таблице на колима нису написане ћирилицом, осим стидљиво неким малим словима? Било би пожељно да се ми као слободан народ национално одредимо, хоћемо ли да чувамо своје писмо и језик. На том плану сада влада неко затишје. Питамо нашу власт да објасни зашто је то тако?

Познато је да је наш народ вековима, чак и у најтежем ропству, очувао све националне особености. Зато верујем да ћемо то и даље успешно чинити ако будемо сложни и вољни.

 

]]>
Wed, 8 Jul 2015 09:12:00 +0100 Преписка о укидању ПДВ-а на ћирилична издања (2015) http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31702/zasto-toliko-stidljivo-koristimo-svoje-pismo.html
Гребање државе http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31688/grebanje-drzave.html Као што пре неки дан написах, национализам није нужно нешто лоше, напротив уме да буде врло користан. ]]> Људским заједницама је неопходан неки лепак, неко заједничко осећање да би уопште могла да функционишу, а осећање припадности истом народу је једно од употребљивијих туткала.

Сад ће дркаџије да гракну: Јесте, а нацизам! Да, па шта?

Шта је, рецимо, лоше у социјализму као идеји, а шта је добро у севернокорејском социјализму? Људски род је  гледамо то ових дана уживо, по ко зна који пут  у стању да поквари камен за купус, а камоли сопствене добре замисли. Свет је такав. А зашто је такав, о томе објашњење потражите у Библији, а не интернет сајтовима.

Будући да сам већ поматора и врло искусна девојка, одавно немам илузија о могућности идеалних друштава на отоцима среће, мада и даље верујем да се међуљудски послови и дани могу довести у стање пристојне подношљивости.

Лично сматрам да су наднационалне монархије биле боља решења, али таквих државних заједница напросто више нема.

Данас сви живимо у националним државама, а оне су  опсетите се, ђутуруми  поникле из национализма, тачније из националног егоизма, како је то поставио један теоретичар чијег имена тренутно не могу да се сетим. Национални егоизами су поникли из личних егоизама а да одакле би друго  а егоизми су врло мрачна област, писали смо овде о томе стотинама пута.

Ту долазимо до проблема контроле егоизама, како личних, тако и националних. Кад то измакне контроли, е онда, бато, настаје тежак пичвајз.

Почео је тај пичвајз деветсто четрнаесте и још траје, само се мечка сели од једних до других врата. Свратимо до наших врата.

Српски национализам није ни бољи ни гори од било ког другог национализма, невоља са њим је у томе што он, да кажемо, нема мере, не уме да засвира и да за појас задене, што не зна кад је рат, а кад мир, што у ствари уопште и не жели мир. И зато у Србији мира суштински никад и нема.

У кризним и ратним ситуацијама све националне реторике падају у амок, па  кад белаји прођу из амока излазе, само наша ратна реторика никада не јењава. Овде је увек неки амок.

Добро де, не баш увек ратни, али сви остали су ту. Ако неким случајем за амок повода нема, ако ситуација случајно запрети да постане редовна и коликотолико нормална, српски национализам се моментално упусти у производњу хистерије.

Узмимо скорашњу „аферу ћирилица“. Уместо да се све овдашње новинчине без обзира којим се писмом штампају удруже и избоксују не само смањивање, него потпуно ослобађање посустале штампе од ПДВа, национални ћириличари се издвајају и траже повластице, да би после неколико дана активисти удружења „Ћирилица“ гребали латинична слова са Културног центра Београд, да би на крају државна полиција мирно гледала како „активисти“ уништавају државну имовину.

Државно је, Оверлорде, државно, без обзира да ли је написано латиницом или ћирилицом.

 

]]>
Tue, 7 Jul 2015 09:29:00 +0100 Преписка о укидању ПДВ-а на ћирилична издања (2015) http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31688/grebanje-drzave.html
Неки би ћирилицу пред стрељачки вод http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31670/neki-bi-cirilicu-pred-streljacki-vod.html Ћирилицу би неки пред стрељачки вод. Острвили су се на њу појединци који себе називају новинарима, књижевницима, аналитичарима... ]]> Мучно је већ и читати њихове "колумне", или "ставове" о националном писму.

Неразумљиве реченице склепане "збрда, здола", па је тешко докучити шта је "писац хтео да каже"...

Вероватно и зато у њима нема ничег осим вређања оних који се залажу за ћирилицу и у новинама и који подржавају иницијативу да се смањењем пореза подстиче очување националног писма и преко медија.

Нема ничег осим изругивања иницијативи и онима који је подржавају.

Разгоропадио се један књижевник који је покушао да се бави и дипломатијом, али му изгледа кипарске таверне нису биле довољне да свој "дипломатски" шлиф потпуно искаже.

Расрдио се и један, како себе назива новинар, који овај занат и новинарско знање посебно истиче у хумористичким емисијама али тај текст је тако написао да га је немогуће разумети.

Шегачити се са творцима словенске писмености, Ћирилом и Методијем, па главним уредницима "Политике" и "Новости" који се залажу за очување ћирилице и на страницама новина, за сваку је осуду! Мучно и тегобно.

Али, то говори  о њима, као и новинама које уступају простор за обрачунавање са ћирилицом, али и онима који заступају тезу да она треба да буде очувана.

Уз помоћ домаћих новинара и неки инострани електронски медији укључили су се у стрељање ћирилице и обрачун са свим заступницима значаја националног писма, уз став да је залагање за ћирилицу "дизање главе конзервативних снага"!?

Ове књижевнике, новинаре, аналитичаре, који тако јако нападају ћирилицу треба подсетити да та хајка на српски национални идентитет није ништа ново: присетимо се да је чак и Медлин Олбрајт, добро позната по много чему овом народу, тражила потпуну денацификацију.

То је постала крилатица одмах после 2000. Од тада сви који се залажу за очување културе, традиције, историје су "реметилачки фактор".

Они су "затуцани", "глупи", "необразовани", "руралци" и, врхунац тога, кочничари нашег европског пута! Зато питање за ове из првог стрељачког строја  зашто је Француска донела посебан закон о заштити свог језика и писма?  Или, зашто се у Немачкој посебна пажња поклања управо очувању језика и писма. Е, код њих то може.

]]>
Mon, 6 Jul 2015 09:21:00 +0100 Преписка о укидању ПДВ-а на ћирилична издања (2015) http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31670/neki-bi-cirilicu-pred-streljacki-vod.html
Црно-бели свет http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31662/crno-beli-svet.html Панично „залагање“ за једнописменост (или бар повлашћеност ћирилице) није никаква племенита жеља за очувањем идентитета, него једва прикривени позив на тоталитаризам ]]> Оно што је за већину популације субота, то је за мене четвртак, дан када излазе „Време” и „НИН”.

Купим, дакле, речене магазине, заседнем у кафаницу, па се од раног јутра одам чтенију, у случају „Времена“ на латиници, у случају „НИНа“ на ћирилици.

Схватате ли поенту?

Ако не схватате, обавезно прочитајте повелики (и одлични) текст Теофила Панчића посвећен прошлонедељној латиничноћириличној полемици. Каже, отприлике, Теофил да је стопроцентна ћириличност - тај влажни сан српских националиста - била могућа и логична у време када је Србија била успавана балканска кнежевина на граници са Руританијом.

После - када се Србија проширила и почела се све чвршће повезивати са Европом - по сили ствари је дошла у тешњи додир са латиницом. Ћирилица, међутим, без обзира на то што су је Срби почели читати и писати, ни у једном тренутку није била суштински угрожена, никада јој није претило изумирање, чак ни у фамозна либерална, бајаги антисрпска, времена.

Парадоксално! Тад јој је, чини ми се, много боље ишло. Ево, рецимо, ја сам латиницу у такозваној јавној употреби у Србији први пут видео у својој осамнаестој години, хиљаду деветсто седамдесет прве године, ако се не варам, када је у Бајиној Башти отворен ИНЕX ХОТЕЛ ДРИНА. С тим што је само ИНЕX био на латиници, дочим је ХОТЕЛ ДРИНА остао ћириличан.

Прочитајте ви пажљиво Теофилов текст, а ја да пређем на ствар. Панично „залагање“ за једнописменост (или бар повлашћеност ћирилице) није никаква племенита жеља за очувањем идентитета, него једва прикривени позив на тоталитаризам, на живот у поједностављеном црнобелом свету. Невоља је што више нема ни црнобелих филмова, камоли таквог света. Никада га није ни било. Све је у том гуравом свету помешано! Све смуљано. Све у преливима и нијансама.

Немогуће је, рецимо - подржите ме лингвисти у овој ствари - одредити где „с ове стране“ престаје српски, а где „с оне стране” завршава бугарски, а почиње руски. Сећате ли се, ђутуруми, оне давне колумне о индијској доктрини званој ахамкара која научава да сва зла овог света проистичу из концепта „ја“ и концепта „моје“. Која пак - виђи врага - своје погубно дејство најучинковитије остварују прикривена иза идеологема „ми“ и „наше“.

Сад ћу вам показати како то функционише у пракси. Намерно написавши реч „учинковито“ - и то на латиници - дао сам неком овдашњем језикочистунцу аргумент да ме оптужи за „кроатизацију“ српског, али ако ја на оптужбу узвратим ЊЕГОВИМ аргументом - да хрватски заправо не постоји, да је украден од „нас“, па да следствено говорим и пишем матерњим, српским, ипак се нећу опрати од оптужбе за „кроатизацију”. Тако је то. „Ја” не види ништа друго осим себе, а заправо ни оно не постоји.

Басара & коментар

Кики

Слажем се са колумнистом да нам се отегло то национално (пре)порађање. Време је за царски рез. Цале Није чудо што Кецмановић, за разлику од Басаре, преферира „ентер“. Па, млађи је. Ентер мутно дунаво Правилно колумниста каже, ђаво га је натерао да се бави српском историјом. Историја је опште узевши ђавоља работа. Српска исто, ништа особито. Покушај да се опљачка Цариград. Робовање истом под другим именом.

Ослобођење од истог и излазак из велике историје у бесконачност ауто и тоталне деструкције вечите свакодневице. Светислав Јанковић Овај рат књижевника, који диринче по новинама, за сићу, не презајући да газе и сопствену личност, даје праву слику друштвене беде у коју срљамо у континуитету више од две деценије. Дубоко сам убеђен, да они могу пристојно, боемски, да живе од својег књижевног пискарања, да овај рат не би имао почетак, а њихово пријатељство не би имало крај!

]]>
Sat, 4 Jul 2015 20:48:00 +0100 Преписка о укидању ПДВ-а на ћирилична издања (2015) http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31662/crno-beli-svet.html
Ћирилична повест квалитетног лагања http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31772/cirilicna-povest-kvalitetnog-laganja.html "Угроженост ћирилице" била је ономад лажни и лажљиви повод за "буђење народа", баш као што је и сада из прста исисани повод за полемику "ћириличних" и "латиничних" новина(ра). ]]>

Био је донедавно, а можда је и даље тамо, неки чова који је ординирао на свим књижевним промоцијама и трибинама у Културном центру Београда: сео би обично у први или други ред и помало одсутно одслушао шта говорници имају за рећи, а кад би дошао ред на питања из публике, чова би се јавио и строго прекорним гласом приупитао да зашто је предметна књига штампана на латиници, јер да је то противно Уставу који дефинише ћирилицу као писмо у службеној употреби (чова не разликује службену и јавну употребу, али хајде сад).

Више пута сам говорио тамо, о својим и туђим књигама, и не памтим да је чова икада изостао: по жези или по леду, вазда би пркосно стао на браник светих ћирилских слова, упоран и бесловесан попут муве која стално изнова кидише на стакло затвореног прозора (јер не конта концепт прозирних ствари, што би рек’о Набоков).

Није њега било бригеша ни каква је књига ни шта има у њој, него смо зашто није ћирилична, ако није. Ако пак јесте, ако је на ћирилици печатана, чова би се некако смежурао, утањио би на оној столичици и ћутке отрпео до краја, пошто није имао шта за рећи.

Као епизодни глумац којег редитељев хир пред саму премијеру остави без једине реплике. Гледаш га онако покуњеног и просто ти га буде жао, дође ти да му приђеш, ставиш му сућутно руку на раме и обећаш му да ће следећи пут, и то врло брзо, поново бити промоција неког латиничног издања, па ће моћи изнова да заблиста, да се истакне, да испуни своју животну тегобу драгоценим зрнцем смисла.

Непознатом грађанину, и где чуо и где не чуо, желим свако добро, и да у здрављу и весељу постави још много пута своје исто питање, јер није у њему проблем; као биће лишено друштвене моћи и "јавног значаја", он дејствује на једини доступан му начин, то јест, на трибинама се понаша по принципу већ споменуте кућне муве: јесте досадан и бесмислен, али није опасан. Он само пресликава научени модел, он је (споредна) последица, а не узрок било чему.

Узрок је негде другде, подалеко; узрок је у једној (социо)патологији којој је ћирилица само релативно случајан и апсолутно недужан медијум. Па добро, у чему је онда ствар с том ћирилицом?

То питање ме наводи на неке реминисценције. Неко је три пута видео Тита Маршала, неко се три пута ожени, други се три пута прекрсти кад прође поред цркве, а ја сам, ето, три пута учио ћирилицу.

Први пут онако, од своје воље: имао сам пет година, и хтео сам да знам шта сва та слова која сам виђао око себе – на уличним фирмама, на аутобусима, у очевим новинама – значе и шта ми поручују. Тада сам научио и ћирилицу и латиницу о истом трошку, и од тада ми се нијесу раздвајале.

Други пут сам ћирилицу учио кад сам кренуо у школу. У Социјалистичкој републици Србији, а богме и у мојој САП Војводини, ћирилица се учила у првом разреду, а латиница у трећем.

Мада сам је, рекох, већ добро знао, две године сам је изнова дељао по буквару: Мама има Мому, Мима има маму, мама има мене, и све већ по реду. Кад знаш да одгонетнеш и напишеш "Чизма главу чува, шубара је квари", то је то, апсолвирао си ћирилицу. Запамтио сам то за цео живот, мада сам, тја, развио антипатију и према чизмама и према шубарама.

Не лези враже, таман кад је требало да кренем у трећи разред и по други пут "учим" латиницу, отац добије напрасну прекоманду у братску Социјалистичку републику Хрватску, а и ми кренемо за њим.

У СРХ латиница се учила у прва два разреда, а ћирилица у трећем. И тако мене тамо опет дочека учење ћирилице, треће по реду: Мама, Момо, велико, мало, рке, коке, штампано, писано...

Па све нешто контам: биће да сам је и успео научити, ту ћирилицу, из толиких понављања (што каже виц: Фата је Фата, али трипут је трипут!), бар подједнако добро као наши родољубни драмосери чији васколики идентитет, лични и национални, непосредно зависи од постотка ћирилице у јавном простору и оптицају – или тако бар кажу. Мада ја све некако мислим да ни сами себи не верују док то говоре, али нека их, њихова ствар.

Добро памтим време када су ћирилица и латиница супостојале у мом простору, без озбиљнијег конфликта. Свака је радила своје, не сметајући оној другој.

Истини за вољу, бивало је и тада људи који су живели у свом ексклузивно латиничном или ексклузивно ћириличном простору, али нисам ни по чему могао закључити да им је то нека предност у односу на мене (или било којег мог сународника), напротив. Па, нису оне вино и пиво па да не смеју да се мешају!

А онда је, као увод у "српско национално буђење", што је само квазиромантично име за апсурдни, и највећим делом самоскривљени пад Србије и "васколиког Српства", кренула прича – ма шта прича, права кампања! – о "угрожености ћирилице" и... заправо више никада није престала; само би пролазила кроз фазе плиме и осеке.

Наратив о угрожености ћирилице ни по чему битном се не разликује од било којег другог националистичког наратива: о "угрожености хрватског језика" (јер му се, ма замислите само, не признаје да јесте оно што није, тј. лингвистички засебан језик у односу на српски, босански и црногорски варијетет), угрожености племениташких Европљана од примитивних имиграната, угрожености беле већине у УСА, угрожености мушкараца од еманципације жена итд.

Што, опет, не значи да у односу ћирилице и латинице није било промена током XX века, и то понајвише у Србији: да, било их је, и биће их још.

Латиница је продирала међу Србе много више него што је била присутна раније, али Срби због тога нису постали ни Хрвати ни Шпанци, нити ће то постати све и да ћирилица заиста "изумре до 2050", што се наравно неће десити, као што неће изумрети ни Срби, ни Европљани, ни "бели Американци", ни хетеросексуална породица ни било која друга тобоже угрожена "традиционална вредност". Само ће, ето, морати да деле простор с нечим другачијим, па им је мало тешко да се навикну да су изгубили монопол. Или бар привилегију да буду норма, дочим је све друго одступање, које се у најбољем случају толерише.

Другим речима, нема доброг националистичког мита без конструкције идентитетске угрожености, само се различити национализми фокусирају на различите ствари; код Срба је то, ето – писмо. Компаративно гледано, то је једна од бенигнијих, али и једна од блесавијих параноја у широком асортиману понуде.

Да ли то онда значи да се баш ништа не дешава, тј. да није дошло ни до какве промене? Не, не значи: националистички радар је промену исправно детектовао, али ју је погрешно и јалово протумачио; погрешно зато што једном неминовном културолошком процесу дубоких корена и сложених узрока приписује епитете неке "зле завере" противу Срба, а јалово зато што већ четврт века покушава да административном присилом и другим бизарним палијативним мерама заустави епохални тренд – што никада, нигде и никоме још није успело, па неће ни њима.

Зашто су се, дакле, Срби до неке мере "расћириличили", тј. зашто је данас латиница њихово друго, равноправно писмо – а кадгод, ето, није била (бар не у "ужој" Србији)?

Ексклузивно је ћирилична Србија могла бити једино као мала, полаутархична кнежевина и после краљевина, која се у својим најраскошнијим тренуцима простирала од Ристовца на југу до Дорћола на северу; већ су Борча и Земун били тешко иностранство. И суштински се та Србијица није баш много културно разликовала од Бугарске.

Настанком Југославије све се мења из корена, али има ту и разлога старијих и по нарави трајнијих од Југославије као државе, који зато и сасвим природно наџивљују смрт Југославије.

Кад наши душебрижници питају "А како то да Македонци и Бугари и даље користе само ћирилицу?" (додуше, то бар за Македонце више није тачно, али хајде де), они заборављају неколико битних ствари. Македонци и Бугари не деле заједнички језик – са свим утицајима и прожимањима која то неминовно подразумева – са Хрватима и Бошњацима, а Срби га деле; Македонци и Бугари нису саставни део становништва Босне и Хрватске, а Срби јесу, столећима, у значајном проценту.

Није Македонцима и Бугарима, него баш Србима, средњоевропска и мултијезична Војводина (с историјски кључним немачким, јеврејским и мађарским културним утицајем) заправо Мека и Медина савременог културног идентитета (чак је и Матица српска у Пешти основана! И прва гимназија, и позориште, и све друго, све је "из прека"...).

Па, не можеш истовремено имати и Војводину и "девичански" концепт културног идентитета прављен по мустри реткумановске Србијице! Мораш се одлучити, а свако разуман ће изабрати ону бољу и ширу опцију...

Наравно, све што сам написао у претходна три пасуса залудна је работа, јер се тиче формалног меритума ствари (тј. контекстулизације и деконструкције наратива о "угрожености ћирилице"), а невоља је баш у томе што је меритум ствари – ирелевантан. Гле, како то? Зато што се у овој ствари ради о свему само не о самој ствари...

Додуше, ни то не гледамо премијерно. "Угроженост ћирилице" био је један од лажних и лажљивих разлога за ономађашње "национално буђење", и исто је тако лажан повод за ову нову, до сржи бесмислену и из малог прста (умоченог у стинкy пинкy, па неопраног) исисану полемику "ћириличних" и "латиничних" новина(ра).

Као и пречесто с помпезним националистичким конструкцијама, иза целе громопуцателне вербалне скаламерије стоји код кључних играча баналан материјални и статусни интерес, а код раје која се наивно пали и жари искрена, али сасвим бесмислена напаљеност за дежурну "нашу ствар". Ево, од чега је ово кренуло?

Од иницијативе да се штампаним медијима, које криза најжешће дрма, преполови ПДВ. Сви су били за ту идеју. А онда су се неки издвојили из тих свих и досетили се да им је то мало, него да би било баш херзлицх да њих држава сасвим ослободи ПДВ-а.

Зашто, забога, то јест: зашто само њих? Зато што се они, ето, штампају на ћирилици, чиме "доприносе очувању националног идентитета" и бла, бла. А и много су им некако велика та углата слова ("ка катриге", што рече један рођак Анте Томића, неуспели београдски студент), па заузимају више новинског простора...

Молим да запазите један знаковит моменат. Могла је бити покренута иницијатива да Све новине буду ослобођене ПДВ-а (кажу да је тако, рецимо, у Француској), па би то самим тим биле и оне ћириличне. Али не, националисти никад није довољно да буде равноправан с другим (мада на неравноправност стално кука): он заправо мора да буде и делатно и симболички привилегован не би ли се осећао колико-толико једнаким. Како ли се зове, откуда ли извире тај комплекс?

Иначе, моја прва, стомачна реакција на иницијативу о ћириличном изузећу била је: "Чекај, бре, је л’ ови то озбиљно?!" Наравно да је озбиљно, та екипа је увек смртно озбиљна (и забринута, стрепња јој дубља од наде). Тако се најквалитетније лаже, с гробно озбиљним изразом лица.

А националисти вазда много лажу и баронишу, на свим језицима и писмима. Јер, да се разумемо, на латиници се подједнако добро може лагати, али наши мајстори ипак преферирају да мажу и масте на ћирилици (нарочито ако им се то исплати). У том смислу, ћирилица факат јесте угрожена, али управо од њих. Кад би такви прешли на латиницу, ћирилица би начисто продисала, просмејала, проплесала, вратила би јој се румен у испијене обрашчиће.

Ко зна, можда је дошло право време да се заменимо?

 

]]>
Thu, 2 Jul 2015 10:13:00 +0100 Преписка о укидању ПДВ-а на ћирилична издања (2015) http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31772/cirilicna-povest-kvalitetnog-laganja.html
Спасимо нашу ћирилицу и српски језик http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31570/-spasimo-nasu-cirilicu-i-srpski-jezik.html Када су бројне европске земље почеле да се припремају за улазак у Европску унију, у нашој јавности појавила се теза да Србија не може ући у ЕУ због ћирилице! ]]> Али, као гром из ведра неба, одјекнула је вест да је Бугарска са својом ћирилицом ушла у Европску унију! Бугари су се изборили да њихово писмо буде на свим таблама и фирмама Европске уније.

Наша штампа је објавила да се Бугарска херојски бори за своје писмо и да је бугарска ћирилица и на новчаници евра.

Ових месеци смо засути застрашујућим текстовима о српској ћирлици. Свакако не без разлога! Многи умни људи, научници, професори, новинари, писци и други писали су о судбини ћирилице, упозоравали и указивали на последице потискивања овог писма из јавне употребе.

Наводим само нека од тих имена, јер је списак веома дуг: Ратко Дмитровић, Радмило Маровић, Зоран Аврамовић, Зоран Радисављевић, Вишња Аранђеловић, Драгољуб Збиљић, Милош Ковачевић, Предраг Поповић, Љиљана Смајловић, Драшко Ређеп, Драгана Матовић, Драган Богутовић, Милош Кордић, Слободан Реметић...

Ћирилица је стара 1.152 године. Овом азбуком пише 200 милиона људи на планети! Ако је очигледна истина да је ћирилица потиснута, да  је све мање има у јавности (књиге, новине, фирме и слично), онда Срби морају да сачувају ову азбуку, јер би нестанком ћирилице нестало и једно од најзначајнијих обележја културне самобитности српског народа.

Опомињуће звуче упозорења о ћирилици у нашој дневној штампи: да је ћирлица нестала из најпрометније улице Београда из Кнез Михаилове! Од 140 фирми у овој улици само су називи три радње исписане ћирилицом! Такође се упозорава да ће ћирилица нестати до 2050. године, да је у односу на 1946. годину проценат ћириличних новина и часописа у 2014. више него преполовљен са близу 70 пао је на 30 одсто.

Још је црњи податак да се у свакој самоуслузи купци могу уверити да су прехрамбени производи флаше, паковања и слично исписани претежно латиницом!

Ево најлепшег историјског податка о српској ћирилици. У Лајпцигу је  пре Другог светског рата немачки лекар Вебер написао и одбранио докторску дисертацију под насловом "Азбуке света". Резултат тог истраживања и проучавања за српску ћирилицу је био величанствен! Вебер је утврдио да је српска ћирилица најфункционалнија (један глас једно слово), најједноставнија, најбрже се од свих азбука света може научити, лако се чита, најмање замара очи читача...

У част свог научног открића др Вебер је српску ћирилицу исписао на првој страници свог докторског рада "Азбуке света".

Славни енглески писац Бернард Шо говорио је да би Енглеску азбуку преправио по угледу на азбуку српског реформатора Вука Стефановића Караџића! Нисам против страних речи у нашем језику. Њих имају сви језици света. Али, и ту има правило, веома једноставно.

Страна реч се узима за неку ствар, појам или догађај тек онда када за тај исти појам немамо своју реч! Предлажем да "Вечерње новости", као моћно одредиште судбине ћирилице код нас са низом других листова и центара културне моћи одржи округли сто или симпозијум о будућности српске ћирилице.

 

]]>
Wed, 1 Jul 2015 09:46:00 +0100 Преписка о укидању ПДВ-а на ћирилична издања (2015) http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31570/-spasimo-nasu-cirilicu-i-srpski-jezik.html
Неподношлива лакоћа просеравања http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31566/nepodnosliva-lakoca-proseravanja.html Реко би човек на прво читање да сам ја нека тешка прзница и надрканко, али то је, да кажемо, далеко од фактичког стања ствари. ]]>

Не волим свађе, поготово не јавне, али знамо да је живот велика курва и да нас доводи у свакакве будаласте ситуације. Једна од тих ситуација су препирке са самозваним правобраниоцима српства.

Те даме и та господа, који уживају сва грађанска права, што им нико и не оспорава, из разлога који вероватно никада неће бити разјашњени мисле да би требало да имају нешто већа права од остатка популације.

Тако је рецимо на то ме подсети наш Дража, не Михаиловић Ратко Дмитровић вактиле уређивао (на срећу заборављену латиничну публикацију) „Аргумент“ и нико му то није замерао. Регистровао новину, писао, штампао, плаћао ПДВ и Бог нас веселио.

Факат, није захтевао да се латинична штампа ослободи ПДВ-а, а онда га кренуло у животу, па је дошао у ћириличне „Новости“ и  у дуету са Смајловићком почео да нариче над терором над угроженом „српском“ ћирилицом.

Речена Смајловићка је такође уредниковала у новинчинама штампаним разним писмима (можда и клинастим) и то јој у оно време није падало тешко. Напротив, падало јој је лако. И нека је! Треба свакоме олакшати кад год је то могуће.

Сад долазимо  што би рекли ћириличари in medias res. Када рецимо ми, „антићириличари“ који, иначе, уопште нисмо антићириличари, напишемо пар редака о незаконитости захтева за ћириличну неутемељену повлашћеност, шта ћириличари раде?

Мислите ли ви да ће госпођа Смајловићка написати: Ево, господин Басара написао текст препун неистина, шкодљив по „српске интересе“, хајде да дебатујемо о томе, да човека вратимо на прави пут, да га просветлимо, приведемо познанију права. И прочаја.

Како бих ја реаговао? Ево овако: Хајдемо, госпођо Смајловићка, да дебатујемо, да се упустимо у ситна цревца, да преиспитамо зашто ћирилици а и свима нама са ћирилицом  лоше иде. Зашто да не? Човек је вазда у заблуди, а бајаги се учи док је жив. Али не!

Зар уместо упуштања у озбиљну дебату није једноставније рећи „ма то су издајници“, људи који тврде да „никада ниједна нормална земља није бомбардована“? У том смислу Смајловићку више помињати никада нећу. Јер, веровали или не, знате ли шта ми се догодило кад сам је ономад, после извесне паузе, поменуо? Сутрадан изгубио новчаник са врло мало пара, али са свим документима.

Малер! Не само мој. Али ћу у данашњој скраћеној колумни поменути Оверлорда. Вучићу, ако намераваш, као што тврдиш, да од ове земље направиш нормалну државу, онда поступи овако: оптужене за „издају“ подвргни судској истрази, па ако су нешто издали, смести их у мардељ. Ако пак нису, на робију пошаљи државотворне клеветнике. Тачка.

]]>
Wed, 1 Jul 2015 09:36:00 +0100 Преписка о укидању ПДВ-а на ћирилична издања (2015) http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31566/nepodnosliva-lakoca-proseravanja.html
Објашњење http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31536/objasnjenje.html Пита се коментаторка Злата Јелић дама очигледно потписана правим именом и презименом а да шта је „поштованом мени“ те и ја простаклуцима и безобразлуцима загађујем овдашњи јавни простор, ионако загађен политичарским и јавнорадничким примитивизмима. Мисли, ваљда, на непробрани речник гледе Смајловиче Љиљане. ]]> Кад се дама већ није сакрила иза псеудонима, ред је да јој појасним разлоге мојих повремених исклизнућа у простаклуке.

Ако се, поштована Злато, присећате собитија из последњих четврт века, свакако сте приметили да у земљи Србији постоји мноштво такозваних националних раденика који нису ни јавни тужиоци ни судије, а којима је назвати некога „издајником“ или „квислингом“ као попити чашу ладне воде.

Са друге стране немају ништа  напротив имају пуно тога „за“  кад се рехабилитују стварни издајници и квислинзи.

Идемо даље у појашњењу. Издаја (или велеиздаја) је тешко кривично дело, исто је то, ако не и горе, као назвати некога без доказа убицом или пљачкашем.

Будући да сам извесно време провео у странци Војислава Коштунице, тамо сам се жестоко навукао на легализам и од тада наовамо се свесрдно залажем за прављење разлика између мишљења судова и сублунарних булажњења самозваних патриота.

Те даме и та господа, међутим, држе да им чињеница да пишу ћирилицом и штампају новине ћирилицом даје за право да завапе као што је то Смајловићка недавно учинила да постоје и такви беспизорници и смутљивци који се залажу за забрану лепљена етикете „издајник“ на чела људи који никакву издају нису починили, нити им је суђено за то дело. Исто тако Смајловићка није у стању да пређе Пановићу преко изјаве да „ниједна нормална земља никада није била бомбардована“.

Оставимо по страни идиотизам лечења ненормалности још већом ненормалношћу, али Милошевићева Србија на коју је Пановић мислио ваистину није била нормална земља. Нешто смо се после  у границама наших скромних могућности  малчице поправили, гузеља све то према каквој таквој нормалности, овога пута под отежавујућом околношћу све ненормалнијег околног света.

Ајде да не дужим? Да ли моја маленкост тешко подноси етикету „издајник“, па због тога плајпичи Смајловићку? И друге Смајловићке. Ма јок. Старије је то од Смајловићки. И што је још горе  неинвентивно, скомрачно, инертно. Где ли је оригиналност? Зар не би, рецимо, професионални неиздајници могли да нас „издајнике“ назову педофилима, скотолошцима, дилерима дроге, секстрафикантима и прочаја. Било би ефектније, било би то више у духу времена. А за крај утувите ово: Србија неће бити нормална земља све док је Смајловићка главна уредница „Политике“, листа који би у Србији требало да буде оно што је у Енглеској Тајм, или у Француској Ле Фигаро.

]]>
Tue, 30 Jun 2015 09:30:00 +0100 Преписка о укидању ПДВ-а на ћирилична издања (2015) http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31536/objasnjenje.html
Српство и прдарство http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31502/-srpstvo-i-prdarstvo.html Шта недеља! Месец, можда и година Љиље Смајловићке. Та се дама опробане новинџијске школе чврсто држи старог, овде хиљадама пута опробаног и пробитачног правила да стотину пута поновљена лаж на крају постане истина. Једна је Смајловићка, већ смо то овде апсолвирали. ]]> Мајсторица. Шта мајсторица. Геније дилетантски одглумљеног (али вазда пробитачног) самосажаљења и скретања с теме. Шта друго рећи о самосажаљивом тону најновијег Смајловићкиног просеравачког уратка насловљеног  „Платићу ову колумну!“

Мислите ли ви да у подугачком Љиљином тексту следи објашњење коме ће то Смајловићка „платити“ колумну или  не дај Боже  ко ли би се то дрзнуо да турбоновинџики испостави рачун за гомилу све теже сваривих небулоза.

Колико се ја разумем у новинжијска посла, пре ће бити да ће ту колумну Љиљи Марлен наплатити од матичне куће. Али то је, да кажемо, сасвим у складу са добрим пословним обичајима.

Тако, узмимо пример, функционишемо и „Данас“ и моја маленкост. Ја пишем колумне, а „Данас“  у границама својих скромних могућности  плаћа хонораре.

И Бог би нас све веселио да Смајловићка не држи да би хонорари требало само њој да буду уплаћивани, а да је остатак новиџијске популације у обавези или да ћути или да аминује дамина све неподношљивија просеравања.

Сећамо се ваљда око чега је почела ова отужна полемика. Око кретенскопатриотске акције ослобађања ћириличних новина од ПДВа!

Хајде да овако поставимо ствари: без обзира шта ми мислили о њима, новинчине сербске послују по Србијиним законима. Имају нека права, али и неке обавезе. Једна од тих обавеза је плаћање порезе. Од те непријатне, али у суштини корисне обавезе нико није изузет. И не би требало да буде.

Ево, рецимо, пре неку годину ми умрла блаженопочивша родитељка и оставила једином наследнику, мојој небогатој маленкости, нешто мало имовине.

Српска пореска служба ми је  иако се ја ни од кога не кријем  ушла у траг  пазите сад ово  преко ћеркиног Фејсбука. Учинило ми се то противзаконитим, љигавим, бедним, али шта сам ја урадио, упркос томе што су та оставинска решења била одштампана званичним српским писмом, ћирилицом.

Јесам ли тражио ослобађање од пореза? Ма јок. У две три рате исплатио држави Србији неких хиљаду и двеста евра, суму једва мало мању од „оставинске масе“. И заборавио на целу ствар. Јер бих, да нисам поступио како Бог и закони заповедају, завршио (сасвим оправдано) у мардељу. Јесте хиљаду и двеста евра лепа сума, али је хиљаду и двеста дана на робији врло јебена ствар.

Знате ваљда на шта мислим, Танка 'рана, дуги дани и прочаја.

Па се све нешто питам, зашто би Смајловићка и њен таблоид били изузети од те грађанске обавезе.

Смајловићка сматра да би то било баш богоугодно зато што се она  на ћирилици  „бори“ против једног, све подржавајући други империјализам, и не да реч да се каже на непријатне ствари из наше (релативно) ближе прошлости.

Кад је већ тако, мораћу да прибегнем Смајловићкиној поетици. Ако то вишевековно пискарало узима себи право да маторог човека, српског писца, чије су књиге преведене (и читане) на више језика него што глодурка зна да постоје, назове „мукицом“, мукица ће себи дати за право да глодурку назове босанском прдаром. Тачка.

 

 

]]>
Mon, 29 Jun 2015 09:16:00 +0100 Преписка о укидању ПДВ-а на ћирилична издања (2015) http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31502/-srpstvo-i-prdarstvo.html
Платићу за ову колумну http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31490/platicu-za-ovu-kolumnu.html Наставак рата против ћирилице, другим средствима ]]>

Тек ћете читати о томе како је Савет за штампу у четвртак одлучио да je НИН прекршио Кодекс новинара Србије. Чиме се редакција познатог недељника огрешила о новинарску етику?

У Кодексу пише да новинар мора да поштује право на одговор, а саморегулаторно тело сматра прекршајем то што је НИН одбио да објави одговор Пере Вишњића на интервју овог часописа са Сашом Јанковићем. Испоставило се, наиме, да је НИН 14. маја, на читавих 14 страна, објавио ексклузивни интервју са заштитником грађана под насловом „Мој одговор на сва питања о афери ’Пиштољ’”, али да после тога породици 22-годишњег Предрага Гојковића, који је 1993. пронађен мртав у Јанковићевом стану, редакција НИН-а није дозволила ни да се post festum огласи на страницама овог листа.

Читаоцима „Политике” одраније је познато да родбина никад није прихватила званичну верзију по којој се Предраг под неразјашњеним околностима сам убио у дневној соби свог пријатеља. Младићев ујак Пера Вишњић посетио је редакцију НИН-а с молбом да му се дозволи да читаоцима предочи дилеме Предрагових најближих, који мисле да НИН Јанковићу није поставио ниједно од питања на која Гојковићи годинама чекају одговоре. НИН је одбио да штампа његово писмо, које читалац може да нађе на сајту Савета за штампу (www.savetzastampu.rs), институције којој се Вишњић пожалио када је НИН одбио да објави „другу страну”. На истом се сајту лако дају пронаћи и противаргументи НИН-ових адвоката, па сваки читалац може да процени ко је ту у праву.

Али, како је могуће да је за нешто тако елементарно, као што је у новинарству право на одговор, неопходно куцати на врата Савета за штампу? Зар занатска правила не захтевају да се „друга страна” увек и благовремено консултује? Зашто националном недељнику није занимљив другачији угао приче, којим се мало који медиј бавио? Како је могуће да за свето новинарско правило, „аudiatur et altera pars”, НИН није марио ни после приче о афери „Пиштољ”, а камоли пре?

Како? Лако.

НИН је пошао од тога да се против заштитника грађана води хајка и одлучио је да стане на његову страну. Када у српском новинарству једном изаберете страну, по правилу остајете глуви и слепи за све супротне аргументе.

Усуђујем се рећи да се тако не уређује „Политика”, али наш је лист у данашње време пре изузетак него правило. Акцидент, што би рекле неке наше колеге.

И те колеге, наравно, знају да је оно што раде неетично и непрофесионално, али правдају то борбом за више добро, за заштиту европских вредности од примитивне Србије, заштитника грађана од таблоидног линча у режији власти.

Заводљива је та вера у сопствену моралну надмоћ. Људи су и иначе склони да о себи мисле лепше него о другима, а кад поверују да су у поседу истине с великим словом И, почну да мисле да их чињенице не обавезују и да правила за њих не важе.

На нашем политичком и медијском тржишту тога има колико хоћете, с обе стране политичке вододелнице. И код таблоида за које је Јанковић ловина, али и код угледних листови који га бране од линча тако што га штите од непријатних питања. Реч је о универзалном концепту, а не о локалном изуму.

Сећате ли се како је почело? Демонизација српске стране рата у западним медијима започела је „хитлеризацијом” Слободана Милошевића, да би се после многе гадости правдале потребом да се Срби „денацификују”. Сваки је српски национални интерес згажен под изговором да је Милошевић био „балкански касапин”. Док се спремала војна интервенција против Београда, западни медији су врвели од апсурдних похвала снази наше војске, тобож „четврте у Европи”. Уочи бомбардовања НАТО-а на исти је начин преувеличавана снага наше непостојеће ваздушне одбране, ваљда да би се лакше оправдала суровост западног обрачуна с малим балканским противником и оружана интервенција у корист једне терористичке „војске” која је из заседе убијала шумаре, полицајце и посебно рањиве „лојалне Албанце”. То им после није сметало да ликују, па је Весли Кларк чак и у црногорском „Монитору” проглашаван „победником ваздушне битке над Југославијом”. Какве црне ваздушне битке? Било је то гађање рибица у акваријуму.

Најаве уплитања у наше грађанске ратове по правилу су правдане жељом моћних држава да се на терену уједначе супротстављене снаге, да се „level the playing field”, јер међународни посредници нису могли да гледају како јачи тлаче слабије.

А онда смо се, на Балкану али и у Ираку и Авганистану, Фалуџи и Кандахару, уверили да моћне државе у ствари нису ни за какву једнакост оружја. За себе преферирају употребу „несразмерне силе”, како се то стручно каже у женевским дефиницијама ратних злочина.

На реторичком се плану сличном тактиком служе и неки њихови локални ђаци, наше дворишне силеџије одскора у вербалном рату против заштите издаваштва на ћирилици.

Идеја да се штампи, а не и другима, опрости пола ПДВ-а како би држава пореском политиком подстицала навику читања, начелно је била свима прихватљива: јасно је да су издавачи новина угрожени и да им је потребна помоћ државе.

Али, идеја да се додатно подстиче заштита угроженог ћириличног писма, односно ћириличног читања и писања, одједном је изазвала моралну панику једног броја овдашњих лицемера навиклих да свему што је српско мирно прикаче националистичку етикету, а да нико не сме ни реч да им каже. У свету се посебним мерама штите и гмизавци којим прети нестајање, али неки овдашњи јавни радници не би да се ћирилица чува од изумирања. Хтели би да држава за њих реагује, ПДВ да смањује. Али, кад нестаје ћирилица, ’ладно закључују да они ту не би ништа дирали. Примају честитке читалаца који потврђују да је ћирилица „ћира међу језицима” и да с њом „остајемо мимо света”. Новинари „Слободне Европе” као из топа погађају да је реч о нападу „конзервативних друштвених снага”, да се јавност годинама непотребно алармира због „наводне” угрожености ћирилице, па забринуто констатују да се „и на градским фасадама могу видети графити с поруком ’Пиши ћирилицом’”. Ти специјалисти за препознавање угрожености знају да је код Срба, као и код Руса, „наводна угроженост” најчешће параван за репресију према другима, у овом случају ваљда латиници. Знају да НАТО увек само „пројектује безбедност” и никад никог не угрожава, него је присиљен да се шири јер Путин „звецка оружјем”, или Садам производи оружје за масовно уништење. Други су увек ти који нападају, а „ми” се увек само бранимо.

Те лажљиве реторичке вештине лепо је код нас савладао Светислав Басара. Углавном се држи тема које добро позна – улизица, издајника, паланачког духа и мањка куражи. Али, не жели да делује мучки и кукавно, па у противнику обично прво открије Хитлера, или неку другу велику гадост, па тек онда прима борбу. Ове смо седмице, захваљујући „Политици” и ћирилици, имали прилику да видимо како изгледа када му попусте све кочнице и отпадну све инхибиције. Није леп призор, мукица.

Знам, платићу и за ову колумну. Јуче је и редакција „Блица” невешто покушала да се укључи у ову кампању, „откривајући” да је „Држава поклонила 100 милиона ’Политици’”. Ваљда ће умети да открију и да „Политика НМ”, која издаје лист „Политику”, није исто што и „Политика АД”. И да „лист Политика АД”, који се помиње у овом таблоиду, не постоји.

]]>
Sun, 28 Jun 2015 16:34:00 +0100 Преписка о укидању ПДВ-а на ћирилична издања (2015) http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31490/platicu-za-ovu-kolumnu.html
Љиљанина недеља http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31478/ljiljanina-nedelja.html У мноштву српских посебности једна је посебно интересантна, мислим ту на помало чудну околност да главни српски „издајници“, уопште нису били издајници ]]> Кад већ имамо Борину, зашто не бисмо имали и Љиљину недељу, а како ствари стоје, добићемо и ту манифестацију, само чекајте.

Шта је то, запитаћете се, што спаја Бору Станковића и Љиљу Смајловић? Ех, шта? Боро је Станковић један од стубова модерне српске прозе и да не објашњавам чега све не био „издајник“, а Смајловићка шта је била? У оно доба, Богу хвала, ништа! Још се није била родила. Али дух времена је радио у њену корист. Једва је у оној сумрачној области стварног и могућег чекала својих пет минута. И дочекала их.

А какву је то Боро Станковић издају починио, какво је непочинство направио, чиме је то писац „Нечисте крви“ изнервирао ондашње Смајловићке, у којима никада нисмо оскудевали, али их доскора бар нисмо увозили. Ех, шта? У обавези да издржава породицу, „под окупавијом“ је (тако се зове и једна Борина поучна, али скрајнута књига) писао за неке новинчине које су, виђи врага, биле под контролом окупатора. Шта је Боро писао? Је ли пљувао „по свему што је српско“, је ли хушкао на расрбљивање, је ли се борио да ондашње латиничне новинчине буду ослобођене ПДВа?

Ма јок. Писао као и пре рата, да намакне неку кинту... цртице, данас би се рекло колумне.. И прочаја.

У мноштву српских посебности једна је посебно интересантна, мислим ту на помало чудну околност да главни српски „издајници“ уопште нису били издајници, почев од родоначелника српских издајица, Вука Бранковића, који сагласно доступним историјским документима уопште није „продао веру за вечеру“, него се међу првима наместио османлијској мечки на рупу, али шта је Вук Бранковић у поређењу са Смајловићком, непогрешивим детектором издајника која ово је ударац испод појаса, али нека је никада цењеном публикуму није објаснила откуда то да се презива Смајловићка.

Не би ли Смајловићка у кретенском случају да јој се презиме набије на нос повикала: ју, ју, ју, политичка некоректност, задирање у је ли интиму и тако то. Би, јашта би, до неба би се чуло... А ето, дама даје себи за право или јој, што је још горе, дају за право да врши истрагу потурица, да некажњено булазни и лупета и да обећава како ће и догодине „излазити на ћирилици“.

Као да јој то неко брани. Е, ту смо дошли на тему наше данашње колумне. Како оно што суштински није угрожено, а још мање забрањено, представити као катастрофу, као заверу некаквих „издајника“, па се после представити као одбрана од „издајника“ и надолазеће катастрофе, о томе се учите из Смајловићкиних полуписмених бљувотина.

Басара&коментари 

Кића
Нема, Басе, то везе са тобом и твојим бомбашким подвизима! Повод за Жаретову привремену сагласност са тобом лежи у чињеници да је "цизелирама" поменула његовог пајтоса Мишка у негативном контексту.

Сима С
А да шта ће нам живот без "српскости"?

Киле
Тачно, истиче време овој (без)месној заједници.

Миле
Диж'те се, Срби, зора свиће наран'те орлиће!

Јасом
Добар Бас, ама и он понекад омане. Ево, растао сам покрај Дунава, ал ми клање сома удицом никад није било бољи завршетак од великог праска у експлозији.

Кики
Џабе су орлићи учили ћирилицу: чим постану орлови, разлепршаше се по белом латиничном свету.

]]>
Sat, 27 Jun 2015 13:11:00 +0100 Преписка о укидању ПДВ-а на ћирилична издања (2015) http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31478/ljiljanina-nedelja.html
Бућкало http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31446/buckalo.html Постигао сам висок степен сагласности са Жарковићем, што није мала ствар, ако имамо на уму високе Жаретове критеријуме. ]]> Пише, дакле, Жаре у уводнику најновијег броја „Времена“ - видех само најаву на интернету, још не подигох дупе да одем до трафике и купим „папирно“ издање - да никада није био ближи да се сагласи са мојом „бомбастичном“ реченицом о Љиљи Смaјловићки као промотеру „цизелираног оријенталног покварењаштва“.

Не знам - овако без увида у остатак текста - шта је ту „бомбастично“. Мени се чини да сам - уважавајући Пановићев и Митровићев страх од утуживања - дао све од себе да „упристојим“ изјаву.

А каква би изјава била да нисам морао да водим рачуна о компанијским интересима, то не бих желео ни ја да чујем.

Нека и остане неизговорено. Али мило ми је што сам у сагласју са Жарковићем, можда ми и опрости оне заборавих начас да је Црногорац - женске полне органе и прочаја, јер је постизање сагласности о апсолутној даљој неодрживости терора „бранитеља“ српства, што но се у теорији каже, sine qua non.

Истиче време овој заједници, ако се то тако може назвати, да јој из дупета у главу дође сићушна разлика између „српства“, бранитеља „српства“ и чињенице да Срби, ма колико били небески народ, имају метаболизме, нагомилане рачуне, свакакве земаљске потребе и да напрости морају да постоје. Па било да читају на ћирилици или латиници.

Ваљда је то јасно и професионалним „бранитељима“ идентитета и српскости, дочим на - и врапцима јасне аргументе - одговарају подметањима, дисквалификацијама, денунцијацијама и осталом, у овој несретној земљи, и даље курентном робом.

Ето, да вам преведем, „наши орлићи“ покорили свет, а потплаћени душмани траже рупу у закону и тврде да је противзаконито да новине које на ћирилици телале о успеху наших орлића буду ослобођене ПДВ-а.

Они који су одрасли поред овећих река знају да се сомови хватају на такозвано бућкало. Како ради фамозно бућкало? Једноставно, врло једноставно, Млатиш веслом по површини реке, сомови помисле да им се горе, на површини, указала баш сјајна прилика, појуре горе и ... Шта да вам причам? Заврше - у бољем случају на удици, у горем - у експлозији динамита. И нама се то, иако начелно нисмо сомови, редовно догађа.

Час смо на удици, час у експлозији динамита. Незгодна ситуација, компликована непријатношћу околности да нам се - у од државе потпомаганим медијима - непрестано упумпава у главе да је баш добро и баш „српски“ нахватали се на бућкало и бити разнет у експлозији динамита, а да пропаганда свеопштег уништења треба да буде изузета од пореза. Мислите о томе. Ако још можете.

]]>
Fri, 26 Jun 2015 09:33:00 +0100 Преписка о укидању ПДВ-а на ћирилична издања (2015) http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31446/buckalo.html
Борба за очување ћирилице није шовинизам http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31416/borba-za-ocuvanje-cirilice-nije-sovinizam.html У тексту "Спасавајмо латиницу", који је написао генерални директор и главни уредник Компаније "Новости", Ратко Дмитровић, поред осталог је истакао да се у Београду од девет дневних листова само "Вечерње новости" и "Политика" штампају на ћирилици у циљу очувања традиције, континуитета, националног јединства и симболике, те да су запослени у ова два листа изашли са идејом да их држава ослободи плаћања ПДВ. ]]> Али, грудобрани "либералне Србије" отпочели су кампању за одбрану латинице у Србији од распојасаних српских националиста. Аутор овог текста сасвим је у праву, јер традицију морамо сачувати, иначе ћемо нестати као нација.

Држава треба ове новине да ослободи плаћања ПДВ. Осим тога, српски језик и ћирилично писмо су уставна категорија и у службеној су употреби док се службена употреба других језика и писма уређује законом на основу Устава РС.

Душебрижници латинице, вероватно, када говоре о српском национализму алудирају на шовинизам, а можда и на нацизам, који немају никакве везе са национализмом.

Отуда, морам да их подсетим на дефиницију ових појмова.

Нација је народна заједница настала на основу друштвене поделе рада у епохи капитализма на компактној државној територији, а у оквиру заједничког језика, културе, обичаја и религије. Стога бити националиста значи волети свој народ и поштовати све његове атрибуте, без националне искључивости и мржње према другим народима.

Супротно национализму, шовинизам је појам који означава мржњу према другим народима, а потиче од имена француског војника Шовина, поклоника Наполеонове освајачке политике угњетавања и истребљивања других народа, засноване на идеји о супериорности њихове нације.

Нацизам, који је скраћен назив за Националсоцијалистичку немачку радничку партију, коју је основао Адолф Хитлер 1919, заснован је на теорији о чистоти и надмоћности германске расе, на апсолутном принципу вође, укидању личних слобода и моралних обзира и остваривању свог злогласног "животног простора", примењујући Ничеову мисао о масовном убијању и пљачкању поробљених народа.

Значи, разлика између национализма и цитираних партија није само терминолошка, већ есенцијална,и то се мора имати у виду.

Ово истичем и због тога што има још интелектуалаца који, случајно или тенденциозно, када је у питању српски народ, не праве разлику између наведених појмова.

Српски националисти никад нису водили освајачке ратове, већ само одбрамбене, па је тако било и у последњој деценији прошлог века. Бранили су животе и огњишта свог народа од шовиниста других нација, што и сада чине, али не ратовима, већ мудром политиком. Колико ће у томе успети, показаће историја.

 

]]>
Thu, 25 Jun 2015 10:00:00 +0100 Преписка о укидању ПДВ-а на ћирилична издања (2015) http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31416/borba-za-ocuvanje-cirilice-nije-sovinizam.html
Смајли за Љиљу http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31414/-smajli-za-ljilju.html Ваљда ни покојни Ћирило и Методије нису били толико опседнути својом просветитељском улогом као ових дана Љиљана Смајловић - Ћирило и Ратко Дмитровић - Методије. ]]> Још откад је својевремено сопствени часопис Аргумент штампао на латиници, примећивало са да је Ратко Дмитровић осведочени борац за ћирилицу. И њему се нема шта приговорити, јербо је човек од принципа.

Увек насмејана Љиља, чији би чланци требало да се штампају на мешавини ћирилице и смајлија, а потписују као Ћирилица Смајловић, међутим, написала је текст „И догодине на ћирилици“, желећи ваљда да парафразира оно „догодине у Призрену“, и јасно стави до знања да ће Политика и 2016. бити штампана на ћирилици, у инат Пореској управи.

А за Призрен ћемо још да видимо, кад се премијер врне из Брисела. Добар наслов за тај текст био би „Видимо се и догодине на ћирилици“. Мада би због култне Политикине рубрике која, сем ћирилице, представља обележје најстаријег дневног листа на Балкану, то писаније могло да се наслови и као „Видимо се у читуљи“. Или „И догодине у читуљи“, јер знам прегршт људи који Политику не читају ни због ћирилице, ни због Љиље Смајловић, већ само због читуља.

Неки су тој страсти за праћењем читуља на једвите јаде одолевали само у оних десетак година када сте читајући Политику могли да доживите инфаркт, па да и сами завршите на популарном пензионерском Фејсбуку, на предзадњим странама најстаријег балканског дневника за младе свих узраста.

Љиља сматра да сви који пишу о иницијативи да се Политика & Новости ослободе ПДВ-а јербо се штампају на ћирилици представљају латиничну конкуренцију.

Ни не помишља да је, рецимо, та иницијатива глупа & бесмислена. И нема везе са конкуренцијом. Па се у ћириличном заносу сетила да је Политика остала без зграде у време Милошевића, док су неки други у то време од страних донација купили пословне просторе на Врачару. Ваљда мисли на власнике Храма Светог Саве.

Тај Љиљин корпоративни дух је очекиван - двапут је „без тендера“ вертикално постављана за главну уредницу Политике - али откуд потреба да се, ето тако, брани Хаџи Струја и та импозантна зграда са које још нису скинули флеке од свежих јаја.

Или је можда идеја да се ослободе пореза на додату вредност и сви дневници који су у историји имали генералне директоре и главне уреднике са обављеним хаџилуком. И то му дође некаква битка за очување традиције, јер какав је то главни уредник без посете Зиду плача. Или да се ослободе пореза сви дневни листови који су у историји објављивали уља на платну Уроша Предића као аутентичне фотографије са босанског ратишта. Јербо је то борба за очување националне културе и сликарства. Или да се ослободе пореза сви дневни листови који су објављивали медицинске досијее чланова Отпора. Чиме су допринели здрављу нације.

Љиља Смајловић, наравно, са свим овим случајевима никакве везе нема, али зашто се толико труди да их стекне? Срби, зна то Љиља, неће изгубити идентитет због дефицита штампе на ћирилици, него зато што, већински, не читају ништа што је озбиљније од сировинског састава са етикете на тегли ајвара.

И какав је смисао борити се за ослобађање од пореза због ћирилице у земљи где је отежавајућа околност ако знаш да напишеш нешто што је шармантније од кривичне пријаве, дуже од телеграма и узбудљивије од сентенци Тијане Ајфон.

У земљи где лопови обију библиотеку, али не украду ниједну књигу, већ покварени решо и помаду за руке. Смајли за Љиљу!

 

]]>
Thu, 25 Jun 2015 09:56:00 +0100 Преписка о укидању ПДВ-а на ћирилична издања (2015) http://uns.org.rs/desk/Cirilica/31414/-smajli-za-ljilju.html