Новинарско ћоше
26. 06. 2014.
Поводом смрти Мирославе Путник - Швенда
И колеге су породица
Човек је друштвено биће, али и јединка која има своја осећања, свој свет маште, своја веровања, али и заблуде. У тексту читуље објављене поводом смрти осамдесетједногодишње новинарке Мирославе Путник - Швенда то се могло лако уочити.
У читуљи стоји и следеће: „Ожалошћени пријатељи и колеге из Удружења новинара Србије“, а у наслову: „Наша вољена“. Неко је могао помислити да Мирослава Путник уствари и нема породице.
Мирославу Путник људи су упознали и памтили по добром. И то не само зато што је била успешан сарадник, репортер, уредник или аутор текстова који су привлачили пажњу читалаца и слушалаца, већ и по још нечему важном. Она је својим колегама и колегиницама била увек спремна да помогне, посебно да им открије тајне професије у коју је закорачила са свега 18 година. За кратко време постала је и активиста УНС-а.
Када су је стигле године, за кратко време остала је без супруга, мајке, оца, сестре и сестричине. Осетила се усамљеном као вук самотњак. У УНС-у је себи проналазила породицу. Ипак, потајно је мислила да је преостали рођаци нису заборавили, али преварила се. Нису је се сетили чак ни у последњим часовима живота. Једноставно, нестали су. Није имао ни ко да је сахрани.
Уствари, догодило се да је УНС преузео управо ону улогу коју му је наменила још док је била жива. УНС је уистину постао адреса на коју се Мирослава могла да обрати у било којој, па и у овој најтежој ситуацији. Зато и у читуљи споменутој на почетку текста стоји: „Пријатељи и колеге из УНС-а“. Међу присутнима на сахрани говорило се да би Мирослава била задовољна када би знала да ће на овај начин бити испраћена.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.