Новинарско ћоше
29. 05. 2024.
Бранка Ђорђевић Наканиши: Стари новинарски дом у Србији био је у Мишарској улици и срушен је
Окупљање новинара на заједничком месту значи јачање солидарности и заједништва, а новинари су, како каже новинарка и историчарка уметности Бранка Ђорђевић Наканиши за сајт УНС-а, чекали више од четири деценије да питање Новинарског дома буде решено, све док нису добили просторије у Мишарској, а касније и у Франкопановој (данашњој Ресавској) улици. Кућа у Мишарској, која је, како додаје, била леп пример грађанске стамбене архитектуре Београда с краја 19. века, срушена је 2020. године.
У текстовима о рушењу ове куће не помиње се, истиче Наканиши, и њена историјска вредност, јер је било непознато да су у њој својевремено столовали новинари. О њиховом боравку у овој кући, како каже Наканиши у интервјуу за УНС, сведочи оригинална фотографија из колекције коју је прикупила са супругом Драгољубом Гајићем.
На аукцији су, додаје она, купили стару фотографију која приказује групу свечано обучених људи и једну даму испред куће на чијој фасади се види табла са натписом "Новинарски дом". На реверсу пише да су у питању југословенски и пољски новинари окупљени поводом конгреса у Београду, 1931. године. "Знали смо да је стари Новинарски дом био у згради на Обилићевом венцу 36, која и данас постоји, али фасада те зграде никада није изгледала као ова са наше фотографије, па смо покушали да одгонетнемо о којем се здању тачно ради и какав се то конгрес одржао у престоници," наставља Наканиши која је и једна од уредница Фејсбук групе "Био једном један Београд" и колекционар старих фотографија и разгледница Београда.
Она и супруг су убрзо у архиви листа "Београдске општинске новине" пронашли фотографију патријарха Варнаве који свечано отвара Новинарски дом у Мишарској 3, те су констатовали да су се 28. децембра 1930. новинари са Обилићевог венца преселили управо на ту локацију и да се она налази на њиховој фотографији. Претрагом архиве дневне штампе из 1931. године такође су одгонетнули о каквом је конгресу реч. Био је то скуп Пољскојугословенске антанте штампе који се одржао у Београду 7. јуна 1931.Како су у својој дигиталној архиви имали мноштво фотографија, пронашли су и ону на којој је патријарх Варнава на отварању Дома новинара у том периоду.
„Тада смо схватили да су се новинари са Обилићевог венца преселили у другу зграду, али нисмо знали где је та грађевина. Пошто је фотографија била са Београдских општинских новина пронашли смо текст у коме пише да је реч о отварању Новинарског дома у Мишарској улици“, наводи она.
Ипак, овде није све почело, јер се, како додаје, још крајем 19. века од градске управе у Београду тражило да се новинарима обезбеди сопствено здање. Питање новинарског дома остајало је нерешено из деценије у деценију.
Новинари су се дуго борили за своје место под сунцем
Многе општине су, како показују писани извори до којих је дошла Наканиши, обећавале новинарима плац за њихово будуће здање, да би се убрзо показало да су то само били куртоазни потези без праве жеље и намере.
„Новинари су се годинама борили за своје место под сунцем и дуго су чекали да добију свој дом. И када су добијали обећања, она нису била увек испуњ.ена. Мислим да у јавности није био препознат значај новинара, њиховог рада и важности за читаву нацију и културу“, додаје она.
Док су почетком 20. века у метрополама Европе и Америке новинарска удружења добијала своје палате, новинари наше престонице су, каже Наканиши, изнајмљивали просторе који нису били одговарајући.
Наканиши каже да су тек након кампање коју је крајем двадесетих година водила Управа Београдске организације Југословенског новинарског удружења, новинари у Београду 1929. године од градске општине добили плац у Франкопановој (данашњој Ресавској улици) за подизање Палате штампе.
Чекајући да се изгради модерна вишеспратница у Франкопановој (данас Ресавској) улици, новинари су, апострофира она, добили реконструисан и преуређен простор засебне куће са баштом у Мишарској 3.
У њу се усељавају 28. децембра 1930. Реконструкцију ове куће за потребе београдског Дома новинара надгледао је београдски архитекта Милош Драгутиновић (који се управо бавио надгледањем градских градњи и реконструкција, а не самосталним пројектовањем)“, каже Наканиши.
Свечаном усељењу у ову кућу је присуствовао патријарх Варнава, што је и било на фотографији, која је била први траг до информације о првом новинарском дому који је Наканиши пронашла.
Осим патријарха Варнаве, овом свечаном отварању су, додаје Наканиши, присуствовали и тадашњи генерални секретар Новинарског дома Слободан Ж. Видаковић, тадашњи чланови Управе Новинарског удружења Душан М. Шијачки и др Милослав Стојадиновић, потпредседник Новинарског удружења Добрица Кузмић и многи други.
О овоме је, како додаје, било речи и у чланку објављеном у "Београдским општинским новинама" из 1. јануара 1930. године, до кога је дошла.
„Писало је да ће у овој кући новинари сада моћи боље да угосте своје колеге из иностранства и да организују разне музичке и уметничке вечери“, наводи она.
Од куће у Мишарској до модерне грађевине у Франкопановој (данас Ресавској) улици
Четири године касније уследило је, каже Наканиши, освећење темеља зграде Новинарског дома у Франкопановој улици, а затим и свечано отварање.
„Освећење темеља одржано је крајем јула 1934. године, а свечано отварање дома било је 7. априла 1935. године којом приликом је започело и пресељење новинара из Мишарске у Франкопанову“, наводи она.
Наканиши каже да је новинарска кућа у Мишарској била типичан пример архитектуре Београда с краја 19. века.
„Уживала је статус културне заштите као део источног Врачара“, истиче она.
Ипак, срушена је у децембру 2020. године.
„Европа ностра’ је поводом овог рушења тада подсетила да је био у питању исти ниво заштите као да је у питању споменик културе јер Закон о културним добрима не прави разлику“, истиче она.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.