Љиљана Смајловић

Као доказни материјал читаоцима се нуди писање “Њујоркера” о трговини органима на Косову, које тобож, у тумачењу Информера, “јасно говори да САД окрећу леђа самопрокламованом косовском премијеру Хашиму Тачију”. У Информеру ћете наћи и део изјаве америчког конгресмена Дејне Рорабакера о праву већинске српске заједнице на северу Косова на самоопредељење.

Све то наводи Милована Дрецуна да славодобитно закључи како Американци ублажавају ставове према Србији, а “њихова јавност почиње да узима у обзир и српске интересе и приказује реалнију слику Косова”.

Новинарка Информера и мене је јуче питала за мишљење о овој теми. Рекла сам следеће:

Њујоркер је чувен, угледан и кредибилан литерарни магазин који објављује аналитичне, детаљним новинарским истраживањем поткрепљене чланке о важним друштвеним темама. Чланак Николаса Шмидла не бих назвала ни просрпским нити антиалбанским, но аутор свакако баца веома неповољно светло на Хашима Тачија и руководство УЧК, иако закључује да се оптужбе против њих вероватно неће моћи доказати и подсмева се некомпетентности српског тужилаштва за ратне злочине.

Драгоцена је информација, коју сам у Њујоркеру први пут видела из меродавних извора, да је Тачи одмах након обелодањивања извештаја Дика Мартија био озбиљно уздрман и чак нудио оставку западним амбасадорима у Приштини, који су га међутим охрабрили да остане на положају док се не појаве “чврсти докази” против њега.

Не бих, свеједно, преувеличавала значај овог чланка као наговештаја промене односа према албанским властима на Косову. Подсећам да је у јуну 1999. дописник Њујорк тајмса из Београда Крис Хеџис објавио такође дуг и студиозан чланак у угледном Форин аферс магазину, у ком је изнео озбиљне оптужбе против Тачија у периоду када је консолидовао своју власт над УЧК, укључујући и утемељене сумње да је наређивао ликвидације и својих сабораца.

Стејт департмент од почетка врло добро зна са ким има посла на Косову, а српска репутација у САД је зацементирана. Једна ласта не чини пролеће, а Хашим Тачи има више савезника у америчком Конгресу него што Њујоркер тамо има читалаца.

Разумем да се моје размишљање није уклопило у Информерову тезу о “америчком преокрету” у односу на Косово и Хашима Тачија. Свеједно бих волела да је она једна моја реченица која се Информеру учинила употребљивом макар тачно цитирана. (У делу у ком кажем да “Чланак Николаса Шмидла не бих назвала ни просрпским нити антиалбанским, но аутор свакако баца веома неповољно светло на Хашима Тачија и руководство УЧК, иако закључује да се оптужбе против њих вероватно неће моћи доказати и подсмева се некомпетентности српског тужилаштва за ратне злочине” , Информер је избацио ово “српског” тужилаштва, па ће неупућен читалац можда помислити да се “Њујоркер” ругао косовским тужиоцима за ратне злочине.

Но са становишта новинарске професије, проблем је у нечем другом. Информер чита Њујоркер онако како ми читамо Информер. Другим речима, када један од најпрестижнијих америчких магазина наручи и објави опширан и студиозан чланак на ком је аутор радио дуже од шест месеци и због ког је обавио десетине интервјуа са десетинама саговорника на два континента, Информер мисли да је тај чланак заправо резултат свежег дневнополитичког мига Стејт департмента или појединца из важне институције у врху америчке пирамиде власти. И да “америчка јавност” мисли онако како елитни Њујоркер мисли…

Информер верује да Њујоркер треба читати као московску Правду из 1964. године. Или као београдске таблоиде из 2013. године. Јер је у њима одмах јасно ко је коме намигнуо да се нека сторија, нека клевета или трач, неки давно откривени али помно чувани компромитујући материјал, појави баш у овом тренутку, како би се покосила политичка или пословна конкуренција. Као што је јасно за чији се рачун, у којој кампањи, у ком таблоиду, одстрељује који политичар.

У међувремену, у данашњем је Њујорк тајмсу објављен извештај о јучерашњим пресудама у случају трговине органима на клиници Медикус у Приштини. Све је ту. Једино нема ни напомене да је, пре само две године, Дик Марти изашао у јавност са страховитим оптужбама против УЧК и Хашима Тачија у вези са касапљењем заробљених Срба и продајом њихових органа за време рата на Косову. Њујорк тајмс се тога није ни сетио поводом случаја Медикус.