PREINAČUJE SE presuda Višeg suda u Beogradu P3. br 468/16 u delu stava drugog izreke, pa se obavezuje tuženi „Adria Media Grup” da tužiocu Bogdanu Pušiću iz Novog Sada na ime nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda isplati preko dosuđenog iznosa (50.000 dinara) iz stava prvog pobijane presude iznos od još 50.000 dinara sa zakonskom zateznom kamatom…dok se zahtev tužioca za isplatu iznosa od još 400.000 dinara odbija kao neosnovan.

OBAVEZUJE SE tuženi „Adria Media Grup” da tužiocu Bogdanu Pušiću na ime troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 6.000 dinara…

OBRAZLOŽENjE: Izrekom pobijane presude u stavu prvom izreke delimično je usvojen zahtev tužioca Bogdana Pušića, pa je obavezan tuženi „Adria Media Grup” da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog povreda časti i ugleda isplati iznos od 50.000 dinara sa zakonskom zateznom kamatom…u roku od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda isplati iznos od još 450.000 dinara, preko dosuđenog iznosa od 50.000 dinar kao i u delu presude kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na iznos dosuđen stavom prvim izreke presude plati zakonsku zateznu kamatu počev od dana podnošenja tužbe 16. 01. 2025. godine, pa do dana presuđenja, kao neosnovan. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 49.800 dinara.

Protiv ove presude u odbijajućem delu i protiv odluke o troškovima postupka, žalbu je je blagovremeno izjavio tužilac.

Protiv ove presude tuženi je u usvajajućem delu i protiv odluke o troškovima postupka blagovremeno izjavio žalbu.

Ispitujući parvilnost pobijane presude, Apelacioni sud je našao da su žalbe delimično osnovane.

ČINjENIČNO STANjE: Prema utvrđenom činjeničnom stanju u dnevnom listu „Kurir“, čiji je izdavač tuženi, kao i u internet izdanju tog lista, objavljen je niz tekstova koji se odnose na tužioca Bogdana Pušića i njegovo protivzakonito delovanje, u koje vreme je bio zamenik načelnika Uprave kriminalističke policije (UKP), a kasnije i šef radne grupe za istraživanje 24 sporne privatizacije, koja je radila od 3. septembra 2012. do 1. oktobra 2014. godine. U julu 2014. godine objavljena je serija od osam tekstova o njemu i njegovom radu vezano za ispitivanje spornih privatizacija. Dana 24. 07. 2014. godine na stranicama 4 i 5 dnevnih novina „Kurir“: najuticajnije dnevne novine Balkana“, objavljen je tekst pod naslovom „Dokaz! Šefovi policije uhvaćeni na delu“ i nadnaslovom „Skandal. Policija skore dve godine istražuje pet funkcionera MUP-a zbog tekstova u Kuriru“ a koji tekst je objavljen na naslovnoj strani ovog broja pod naslovom „Dokaz! Šefovi policije uhvaćeni na delu i podnaslovom „Mafija- Kurir došao  u posed dokumenata, koji potvrđuju da rukovodioci MUP-a zataškavaju istrage koje se protiv njih vode“ i nadnaslovom „Prljava značka- raskrinkani čelnici MUP-a“ na kojoj naslovnoj strani se, pored ostalog, nalazi i fotografija tužioca (tekst je objavljen i na zvaničnoj internet stranici lista 24. 07. 2014. godine). Fotografija tužioca objavljena je i u samom tekstu u kojem se tvrdi da policija dve godine istražuje pet funkcionera MUP-a zbog tekstova u „Kuriru”, da je Sektor unutrašnje kontrole policije u septembru 2013. godine poslao 10 izveštaja i obavestio kabinet ministra o ovim istragama, da o tužiocu postoje četiri izveštaja, od kojih je jedan strogo poverljiv. U tekstu se tvrdi da iako je Sektor unutrašnje kontrole prosledio izveštaje „istraga tapka u mestu“, a svoj stav o tome da istraga ne napreduje izneli su bivši načelnik beogradske policije Marko Nicović koji je naveo „To pokazuje da su pojedini u MUP-u koketirali sa kriminalcima, tajkunima i ljudima iz tog miljea i da u policiji postoje policajci koji se samo zovu tako“. Preneta je i izjava kriminologa Dobrivoja Radovanovića koji kaže da „Ova situacija može ukazivati na krivično delo“, tada „očigledno je da unutrašnja kontrola ništa nije mogla da uradi jer je vrh tadašnje policije bio jači od države, zato ništa nije preduzeto“. Na strani 4, između naslova i nadnaslova nalaze se četiri fotografije, pa i ona na kojoj je tužilac, a ispod nje se navodi: „Izveštaj broj 05/2-646/12 od 7. 2. 2012. godine, izveštaj broj 04/2-1827/05 od 24. 8. 2005. godine, izveštaj br. 04/2-4840/09 od 19. 9. 2011, izveštaj sa oznakom „strogo poverljivo“ br. 805/05 od 7. 9. 2005. godine, kao i tekst „Afere o kojima je Kurir pisao: Sprečeno hapšenje Petra Matijevića…“. U tekstu na strani 5 stoji, između ostalog, „Sektor unutrašnje kontrole policije, još u septembru prošle godine, poslao kabinetu tadašnjeg ministra policije Ivice Dačića, da se detaljno ispitaju mutni poslovi petorice visokih funkcionera- povodom zloupotreba na koje je ukazivao Kurir, ali istraga i dalje tapka u mestu. U dokumentu se navodi da postoje podaci da su neki od pomenutih policajaca pod istragom još od 2005. godine. Skandalozno je što u vezi sa istragom o kriminalnim radnjama čelnika policije nedavno smenjen načelnik Uprave kriminalističke policije Rodoljub Milović ništa nije preduzeo iako su Ćuk i Cvetković upravo od UKP i njega tražili da proveri sve navode iz tekstova Kurira. Dokument pod rednim brojem 05/2 od 9. septembra 2013. godine dokazuje da je tadašnji vrh policije bio pod istagom, kao što je „Kurir“ i pisao. U vezi sa tekstovoma o navodnim zloupotrebama pojedinih starešina Ministarstva unutrašnjih poslova koji su poslednjih dana objavljeni u dnevnom listu „Kurir“, obaveštavamo vas da je Sektor unutrašnje kontrole policije u ranijem periodu vršio određene provere i da je kabinetu ministra dostavio izveštaj- kaže se u dokumentu do kojeg je došao „Kurir“ još u septembru prošle godine. Ukupno je podneto 10 izveštaja, a dva o (Miloradu) Veljoviću (bivšem direktoru policije-prim. nov.) i to pre četiri godine…U čak četiri navrata Sektor je poslao izveštaj o Pušiću, a među njima i onaj sa oznakom strogo poverljivo”….

Iz iskaza tužioca saslušanog u svojstvu stranke utvrđeno je da je u dnevnom listu „Kurir” 28 dana za redom o njemu pisano, da je na naslovnoj strani izlazilo sve u vezi sa njegovim poslom i sve same neistine. Kada je mislio da je sve gotovo izašla je serija od osam tekstova u julu 2014. godine, a jedna od neistina i u tekstu objavljenom 24. 7. 2014. godine. Kada su izašli ti tekstovi tražio je da se formira radna grupa koja bi ispitala istinitost navoda „Kurira”. Radna grupa je ustanovila da nema nikakvog nezakonitog rada. Kako bi se okončala čitava stvar, podneo je zahtev da ga razreše dužnosti zamenika načelnika UKP, što je i učinjeno. Naveo je da je u tekstu prikazan navodno skenirani dokument, izveštaj Unutrašnje kontrole policije, a to je predstavljeno kao da je tužilac predmet istrage, što je apsolutno netačno. Unutrašnja kontrola funkcioniše tako da je dužna da po nekoj pritužbi obavi određene aktivnosti radi utvrđivanja istinitosti navoda pritužbe, a da je to bilo više puta povodom njegovog rada, ali da je reč o uobičajenoj stvari i zna da nije predmet neke kontrole. Sve kontrole su okončane tako što je izveštaj o izvršenoj kontroli prosleđen kabinetu ministra, što je uobičajeni način postupanja u slučaju da se utvrdi da nema nikakvih nezakonitosti. Koliko je video sa tog skeniranog dokumenta, reč je o nekoj kontroli iz 2005, 2011. i 2012. godine, pri čemu ne zna da li je taj dokument istinit, ali pod pretpostavkom da jeste, to je uobičajeni postupak u kontroli po pritužbi. Novinari „Kurira“ ga nikada nisu kontaktirali ni povodom ovog teksta ni povodom nekog drugog. Već dve godine se leči kod neuropsihijatra zbog svih tekstova koji su o njemu izlazili, a dodatno mu se u 2014. godini, kada su nastavili da pišu o njemu, pogoršalo zdravstveno stanje. Ima visok krvni pritisak, povišen mu je šećer, danima ne spava zato što ima užasnih neprijatnosti od okruženja, jer je i komšijama i poznanicima, kao i rodbini i kolegama morao da objašnjava da je neistina ono što je objavljeno u ovom i drugim tekstovima. Apsolutno je zgrožen činjenicom da je prikazan kao član mafije na naslovnoj strani i sa nazivom prljava značka…

Iz iskaza svedoka Danijele Luković utvrđeno je da je ona kao novinar bila autor teksta od 24. 7. 2014. godine, kada je tadašnja urednica rekla da je uredništvo dobilo informaciju da je načelnik unutrašnje kontrole MUP-a tražio da se obavi unutrašnja kontrola nad radom Bogdana Pušića, kao i još trojice pripadnika policije koji su navedeni u tekstu, a zbog tekstova koji su o njima izlazili u „Kuriru“. Zvala je svoje izvore iz policije i utvrdila da je zaista tačno da se sprovodi određena istraga o ovome što je „Kurir“ prethodno pisao o Pušiću i ostalima. …Svedok je navela da je poslala SMS poruku tužiocu, pre nego što je izašao tekst. Navedeni tekst je objavljen i na internet izdanju istih dnevnih novina 24. 7. 2014. godine pod naslovom „Dokaz: šefovi policije uhvaćeni na delu“.

 Imajući u vidu napred izneto, a posebno sadržinu kako navedenog teksta (te njegov naslov i podnaslov), objavljenog 24. 7. 2014. godine, (a u internet izdanju 24. 7. 2014. godine), kao i prethodno objavljenu seriju tekstova tokom 2013. godine, prvostepeni sud je našao da se radi o sadržaju koji je podoban da povredi čast i ugled tužioca, odnosno da ima lezionu sposobnost, sa kojih razloga je tuženi, kao izdavač tog lista, odgovoran da mu naknadi nematerijalnu štetu, koju je pretrpeo usled objavljivanja istih. Odgovornost tuženog je zasnovana na odredbama Zakona o javnom informisanju i medijima, s obzirom na to da u konkretnom slučaju nije postupao s pažnjom primerenom okolnostima, a koja se odnosi na obavezu da se pre objavljivanja informacije proveri poreklo, istinitost i potpunost podataka o događaju, pojavi ili ličnosti na koju se odnosi objavljena informacija, pa je prvostepeni sud odlučio da pravno lice koje je osnivač javnog glasila(“Kurira”-prim. nov) tužiocu po ovom osnovu isplati iznos od 50.000 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom….

STAV APELACIONOG SUDA: Polazeći od ovako pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, koje se ni žalbenim navodima tužioca i tuženog ne dovodi u sumnju, pravilno je postupio prvostepeni sud kada je našao da je tuženi u obavezi da naknadi tužiocu nematerijalnu štetu koju je pretrpeo na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda….

Naime, iz dokaza izvedenih tokom trajanja postupka pred prvostepenim sudom proizilazi da tuženi ni na koji način, shodno pravilima o teretu dokazivanja, nije dokazao da su objavljene informacije istinitog sadržaja, a i po nalaženju ovog suda nije moguće pravdati povredu ličnih prava iskazom čija se istinitost ne zna (niti je taj iskaz na adekvatan način proveren), niti se isti može pravdati ni postojanjem opravdanog interesa za takvim netačnim prikazivanjem (na primer, radi obaveštavanja javnosti i slično), odnosno da se u konkretnom slučaju ne radi o primerenom sredstvu za ostvarivanje drugih interesa i ciljeva (na primer, da je tužilac javna ličnost sa čijom “delatnošću” javnost ima pravo da bude upoznata).

Ovo sa razloga što navedeni tekst (kao i prethodno objavljena serija tekstova) po svom smisaonom i strukturnom značenju predstavlja informaciju koja poseduje lezionu sposobnost, odnosno sposobnost da povredi čast i ugled tužioca, s obzirom na prepoznatljivost subjekta informacije (objavljivanjem njegovog imena i prezimena, funkcija, kao i fotografija), njegovu ličnu pogođenost sadržinom informacije, a posebno njenu neistinitost, koju je nematerijalnu štetu tužilac trpeo u periodu kome je navedena serija tekstova objavljivana, kao i u vreme objavljivanja teksta od 24. 7. 2014. godine, što je, kao i ostale relevantne okolnosti, prvostepeni sud pravilno imao u vidu prilikom odlučivanja o osnovu tužbenog zahteva.

Neosnovani su navodi žalbe tuženog („Adria Media Grup“) da je prvostepeni sud pogrešno utvrdio činjenično stanje u pogledu povrede pravila novinarske pažnje i povrede prava na prezumpciju nevinosti. Naime, u navedenom spornom tekstu se navodi da je reč o raskrinkanim čelnicima MUP-a, da se radi o mafiji, kao i da je tužilac sprečio hapšenje Petra Matijevića i stopirao istragu o iznudi Bogdana Rodića, što sve kod prosečnog čitaoca može da izazove zaključak da se radi o licima koja zloupotrebljavaju službeni položaj, a što predstavlja krivično delo, a u konkretnom slučaju da se radi o utvrđenoj odgovornosti tužioca.

Ovo sa razloga što iz stanja u spisima i izvedenih dokaza proizilazi da je u konkretnom slučaju izostalo poštovanje obaveze koja sprečava povredu prava ličnosti, te da objavljene informacije nisu zasnovane na proverenim i dokazanim stvarnim odnosima i činjenicama, koji u svojoj sveukupnosti upućuju na određeni istiniti zaključak, pa su neosnovani i žalbeni navodi tuženog da je prvostepeni sud propustio da ima u vidu da dužnost novina nije da saznaju apsolutnu istinu, jer se u konkretnom slučaju ne radi o kritici, već nizu informacija o ličnosti i (protivzakonitog) rada tužioca, čija istinitost nije ni na koji način dokazana izvedenim i predloženim dokazima, iz čega sledi da iste sadrže neproverene i neistinite informacije, koje prevazilaze pravo na iznošenje kritičkog mišljenja i sadrže kvalifikacije i ocene čije iskazivanje se ne može pravdati opravdanim interesom javnosti da bude upoznata sa delovanjem tužioca kao javne ličnosti, pa se tim kao ni ostalim žalbenim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude…..

Međutim, osnovano se žalbom tužioca ukazuje da je prilikom odlučivanja o visini pravične naknade na ime nematerijalne štete koju je pretrpeo, prvostepeni sud propustio da pravilno primeni materijalno pravo i to odredbu čl. 200 Zakona o obligacionim odnosima, pa je s obzirom na sve okolnosti slučaja, kao što su intenzitet duševnih bolova i trpljenja neprijatnosti zbog iznošenja netačnih informacija kojima je tužilac bio izložen u sredini u kojoj živi sa svojom porodicom i radi, dostupnost tih informacija velikom broju ljudi, značaj povređenog dobra i cilj kome naknada nematerijalne štete služi, ovaj sud je (Apelacioni sud u Beogradu - prim. nov.) našao da tužiocu po navedenom osnovu , pored iznosa dosuđenog stavom prvim pobijane presude, pripada iznos od još 50.000 dinara….

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu Gž3. 153/17 od 22. 6. 2017. godine)

____________________________________________________________

Tekst je nastao u okviru projekta „Kako sud sudi novinarima i medijima“ podržanog od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.  

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tuženog (Ringier Axel Springer iz Beograda, pim. UNS) za naknadu troškova drugostepenog postupka.

OBRAZLOŽENjE: Presudom Višeg suda u Beogradu P3.180/16 od 10. 05. 2017. godine, stavom prvim izreke, konstatuje se da je tužilac povukao tužbu u delu u kome se traži da sud utvrdi da je tuženi objavio neistinite podatke u tekstu objavljenom u dnevnom listu „Alo“ dana 13. 05. 2016. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 100.000.000.00 dinara, sa traženom zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 202.350,00 dinara...

Protiv navedene presude tužilac je blagovremeno izjavio žalbu, pobijajući je u stavovima drugom i trećem izreke, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tuženi je dao odgovor na žalbu.

Ispitujući pravilnost prvostepene presude ...Apelacioni sud (u Beogradu, prim. UNS) je našao da je žlba neosnovana.

U sprovedenom postupku, prvostepeni sud nije počinio nijednu od bitnih povreda odredaba parničnog postupka...na koje apelacioni sud, kao drugostepeni, pazi po službenoj dužnosti.

ČINjENIČNO STANjE: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u dnevnom listu „Alo“ dana 13. 05. 2016. godine objavljen je tekst sa nadnaslovom „Dragan Marić na čelu protesta“, naslovom Tadićev bombaš se dohvatio patke“, a u tekstu je navedeno da je bombaš na čelu protesta povodom rušenja Savamale, da se Dragan Marić iz Valjeva koji je pre pet godina sa dve ručne bombe upao u Predsedništvo Srbije, našao među prvima u protestnoj šetnji, uz podsećanje da je ...2009. godine napravio petočasovni haos u zgradi Predsedništva u kojoj se nalazio tadašnji predsednik Boris Tadić, da je dramu započeo u 12 sati kada je u tu instituciju na Andrićevom vencu ušetao sa dve ručne bombe, da je njegov suludi čin aktivirao veliki broj  pripadnika vojske i policije, da je tek nakon pet sati neprestanih pregovora ovaj Valjevčanin predao bombu sa koje je uklonio osigurač da bi se posle pet minuta predao policiji, a u antrfileu je navedeno da je Marić pre pet godina sa dve ručne bombe upao u Predsedništvo, dok su u tekstu objavljene dve slike tužioca ispod kojih je navedeno“ U prvom redu na protestu“, „Ne davimo Beograd“ i „Tražio je ostavku gradskog rukovodstva“, kao i slike policajaca ipod kojih je navedeno „policija ga privela na Andrićevom vencu 2011. godine“. Prema izveštaju MUP-a od 21. 2. 2017. godine, BIA od 9. 3. 2017. godine, Vojnoobaveštajne agencije MO od 14. 3. 2017. godine, Generalštaba VS od 14. 3. 2017. godine i Vojno-bezbednosno agencije MO od 14. 3. 2017. godine, njihovi pripadnici nisu   neposredno učestvovali u razoružavanju i lišavanju slobode  tužioca dana 21. 5. 2009. godine. Prema stranačkom iskazu tužioca, u navedenom tekstu navadene su nesitine i to da su pripadnici vojske bili angažovani radi njegovog razoružavanja i hapšenja u zgradi  Predsedništva, da su pregovori vođeni od 12 do 17 časova, da nikakvih pregovora nije bilo u tom intervalu, da pregovori počinju tek u 17.15 časova po ispunjenju dva njegova uslova, da je koristio replike bombi, a ne prave bombe, da je sa tih replika bio skinut osigurač, ali nisu bile prave bombe, da je teška uvreda kada novine napišu za nekoga da je „sulud“ jer kada se skinu prva slova „su“ onda ostaje „lud“, da je naslov stavljen u tabloid da bi se zainteresovali čitaoci, da je taj naslov korektno stavljen, da želi (tužilac, prim. UNS) da da se reč „bombaš“ ili „atentator“ održava u medijima, što mu ne godi kada čuje, ali to mora da trpi i stoički podnosi sve dok ne dokaže da nije bio razoružan i uhapšen, da je protiv njega zbog događaja u Predsedništvu vođen krivični postupak zbog dva krivična dela i to posedovanje eksplozivnih sredstava i ugoržavanje sigurnosti, zbog čega je osuđen na 32 meseca za oba ta dela i izrečena mu je jedisntvena kazna u trajanju od 25 meseci koju zatvorsku kaznu je izdržao. Iz izveštaja jedinih pet sigurnosno-bezbednosnih institucija koje su tog dana mogle da izvrše njegovo razoružavanje i hapšenje, proističe istovetan odgovor, da ga oni nisu razoružali i uhapsili 21. 5. 2017. Iako ga niko od tih formacija nije razoružao i uhapsio, da sledi istovetan zaključak da je kidnapovan, ali nije bitno od strane koga. U pogledu slike u donjem desnom uglu na kojoj se nalaze policajci i konstatacija „Policija ga privela na Andrićevom vencu 2011. godine“, da se predmetni događaj dogodio 21. 05. 2009. i ta informacija nije istinita, jer njega policija tog dana nije privela. Pregovori su počeli u 17.15 i trajali do 19.30 časova. Iz iskaza svedoka Jovane Nikolić utvrđeno je da je ona autor teksta „Tadićev bombaš se dohvatio patke“, da pre objavljivanja članka nije kontaktirala tužioca, da je smatrala da nije bilo ni potrebno da ga kontaktira zato što se pisalo o činjenicama koje su se već dogodile i o kojima se pisalo u medijima, da su u tekstu objavljene opšte poznate informacije, a da je njeno mišljenje da ući sa dve bombe u Predsedništvo jeste suludi čin, zbog čega je tako i napisala, a informacija da su pregovori trajali pet sati je takođe iz drugih medija.

ODLUKA PRVOSTEPNOG SUDA: na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja...prvostepeni sud je odlučio kao u izreci. Najpre je imajući u vidu čl. 10 Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, odredbu čl. 4 Ustava RS, te članove 2 i 5 Zakona o javnom informisanju, zaključio da postoji opravdan interes javnosti da dobije informacije koje se tiču predmetnog događaja, i da je o predmetnom događaju izveštavano na način da tužiocu nisu povređeni čast i ugled što bi opravdavalo dosuđivanje tužiocu naknade nematerijalne štete. Po nalaženju prvostepenog suda, novinari su postupali sa s dužnom novinarskom pažnjom primerenoj okolnostima, imajući u vidu i činjenicu da se radi o dnevnim novinama, zbog čega objavljivanje ove informacije nije zabranjeno. Prvostepeni sud je našao da u konkretnom slučaju ne bi bilo ni društveno opravdano dosuđivanje naknade štete tužiocu po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda, s obzirom da objavljena informacija sa navedenim slikama nema lezionu sposobnost da bi u smislu citiranih zakonskih propisa opravdavala dosuđivanje naknade. Tužilac na kome je teret dokazivanja nije dokazao da je usled objavljivanja predmetnog članka pretrpeo nematerijalnu štetu koju tužbom potražuje. Prilikom odlučivanja prvostepeni sud je posebno imao u vidu  da je tužilac naveo da je naslov korektno stavljen, da on želi da se reč „bombaš“ ili  „atentator“ održava u medijima, i da navođenjem da je bombaš evidentno nije dokazao da je pretrpeo nematerijalnu štetu koju tužbom potražuje, pri čemu je sud posebno imao u vidu da je tužilac pravosnažno osuđen zbog izvršenja krivičnih dela i to zbog posedovanja eksplozivnih sredstava  i ugrožavanja sigurnosti u zgradi Predsedništva Srbije. Prilikom odlučivanja prvostepeni sud je imao u vidu da je u vreme izvršenja navedenih krivičnih dela predsednik Srbije bio Boris Tadić, zbog čega ovaj naslov nema lezionu sposobnost koja bi predstavljala osnov za naknadu štete tužiocu. Ni sam navod u tekstu da se radilo o „suludom činu“, takođe ne predstavlja osnov za naknadu nematerijalne štete, s obzirom da u tekstu sam tužilac nije nazvan suludim, već je tako okarakterisan njegov akt, zbog koga je kako sam navodi pravosnažno osuđen. U situaciji kada je tužilac pravosnažno osuđen za navedena krivična dela za drugačiju odluku irelevantni su navodi tužioca da su u tekstu netačni navodi u pogledu njegovog lišenja slobode i dužina trajanja pregovora, koji pri napred izloženom, takođe nemaju lezionu sposobnost da povrede čast i ugled tužioca u meri koja bi predstavljala osnov za nknadu štete.

STAV APELACIONOG SUDA: Pravilno je prvostepeni sud postupio kada je odbio tužbeni zahtev tužioca odlučivši kao u izreci, jer je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje,  pravilno primenio materijalno pravo, i za svoju odluku dao jasne razloge koje prihvata i drugostepeni sud, a koji žalbenim navodima nisu dovedeni u sumnju.

Najpre, ne može se prihvatiti tvrdnja tužioca koju je iznosio tokom trajanja prvostepenog postupka, a što sada ponavlja i u žalbi da „suludi čin“ zapravo ukazuje da je tužilac lud, jer se takav zaključak ne može uopšte izvesti, a osim toga, „suludi čin“ predstavlja vrednosni sud, koji je novinarka, autorka teksta iznela, što ne daje tužiocu pravo za naknadu nematerijalne štete. Dalje, ugled i čast tužioca nisu mogli biti povređeni i samim tim nije mogao trpeti duševne bolove zbog povrede časti i ugleda ni zbog toga što su pregovori, kako on navodi trajali kraće i ne u vremenskom periodu koji je autor teksta naveo, dok je u pogledu lišavanja slobode tužioca, a imajući u vidu izveštaje koje je tužilac priložio, čak i da je neistinita informacija da tužioca nisu lišili slobode pripadnici policije, takva informacija nije podobna da povredi čast i ugled  tužioca, jer  je tužilac nesporno bio lišen slobode, a zatim i osuđen pravosnažnom presudom za dva krivična dela koje je izvršio u Predsedništvu Srbije, niti je autor teksta trebalo detaljno da proverava i upušta se u utvrđivanje ko je tačno tužioca lišio slobode, pri činjenici da su pripadnici policije ovlašćeni da lišavaju slobode, u skladu sa zakonom. To što je ispod fotografije sa slikom policajaca navedeo da se događaj u Predsedništvu odigrao 2011, a ne 2009. godine, takođe nije leziono sposobna...Imajući u vidu navedeno, žalbeni navodi kojima zapravo tužilac ukazuje da novinar nije postupio sa dužnom novinarskom pažnjom, da je laž da je uhapšen i da je zapravo 21. 5. 2009. godine kidnapovan, a što je dokazao sa dokumentima  pet državnih organa koji su pročitani tokom dokaznog postupka, nisu od uticaja, jer tužilac zapravo ne osporava da je tog dana u Predsedništvu Republike Srbije lišen slobode, ali tvrdi da ga nisu lišili slobode nadležni organi, pri čemu se ne može smatrati  da je potrebno da se novinar upušta i istražuje koja je od nadležnih službi lišila slobode tužioca, odnosno da li je tužilac kako navodi kidnapovan, kod činjenice da tužilac nije dokazao da nije lišen slobode u zgradi Predsedništva, kao i da je takva informacija bila dostupna javnosti, pa da bi se moglo govoriti da je objavljivanjem informacije da ga je policija lišila slobode, a nije bio lišen slobode, povređena njegova čast i ugled....

( Iz presude Apelacionog suda u Beogradu Gž3 191/17 od 28. 09. 2017. godine)

____________________________________________________________

Tekst je nastao u okviru projekta „Kako sud sudi novinarima i medijima“ podržanog od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.  

APELACIONI SUD U BEOGRADU: Novinari nisu obavezni da utvđuju potpunu istinu, ali poreklo informacije moraju da provere pre objavljivanja

PRESUDA: POTVRĐUJE SE presuda Višeg suda u Beogradu P3.br.197/16 od  25. 5. 2017. godine  u delu stava prvog izreke kojim su obavezni tuženi (“Insajder tim” i Dragan Vučićević, prim. UNS) da tužilji (T. S. iz Beograda, prim. UNS) solidarno na ime naknade nematerijalne štete isplate iznos od 200.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i u stavu drugom izreke, a žalba tuženih u tom delu ODBIJA, kao neosnovana.

PREINAČUJE SE presuda Višeg suda u beogradu P2.br.197/16 od 25. 5. 2017. godine u preostalom delu stave prvog izreke tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev da se obavežu tuženi “Insajder tim”  d.o.o. iz Beograda i Dragan Vučićevim iz Beograda, da tužilji na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljenje duševne bolove zbog povrede časti i ugleda solidarno isplate iznos od još 100.000 dinara…, kao neosnovan.

OBRAZLOŽENjE: Pobijanom presudom, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev pa su obavezani tuženi (“Insajder tim” i Dragan Vučićević, prim. UNS) da tužilji (T. S. iz Beograda, prim. UNS) na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljenje duševne bolove zbog povrede časti i ugleda solidarno isplate od 300.000 dinara…

Stavom drugim izreke, obavezani su tuženi da tužilji na ime naknade troškova postupka solidarno isplate iznos od 131.300 dinara.

Protiv navedene presude žalbu su blagovremeno izjavili tuženi…

Tužilja je blagovremeno dala odgovor na žalbu.

Ispitujući pravilnost pobijane presude…Apelacioni sud (u Beogradu) je našao da je žalba tuženih delimično osnovana….

ČINjENIČNO STANjE: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u dnevnim novinama “Informer” …na strani 13, uz donju marginu, objavljen je tekst novinara Milana Stojadinovića sa naslovom” …uhvaćena sa…skanka”. U tekstu je navedeno da je beogradska policija uhapsila četiri devojke koje su krijumčarile drogu sa Kosova u Beograd i da je zaplenila 42 kg “skanka”, da je vođa ženske bande državljanka Crne Gore M. V. (24) i da je drogu prodavala na ulici sa svojom devojkom K. J.(23) i još dve saradnice T. S. (25) I M. V. (26), koje su takođe u intimnoj vezi, da je policija postavila zasedu M. koja je došla iz Prizrena i da su u njihovom prtljagu pronašli ukupno 13 kilograma “skanka”, da je u nastavku akcije pretresen stan u Krnjači koji su iznajmile osumnjičene i da je tamo pronađeno još 15 kilograma “skanka” spremnog za prodaju. Ovaj tekst je sastavljen na osnovu zvaničnog saopštenja MUP RS br. 425/12 od 28. 12. 2012. godine u kome je navedeno da je beogradska policija lišila slobode četiri osobe kod kojih je pronađeno oko 40 kg “skanka” zbog osnovane sumnje da su pričinile krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, navedeno je da je među licima lišenim slobode I T. S. (1987), zbog sumnje da se u autobusu koji saobraća na relaciji Prizren-Beograd nalazi putnik koji u koferu nosi veću količinu narkotika, da je pregledom kofera osumnjičene M. V. pronađeno oko 12 kg “skanka”, a da je u nastavku akcije pregledom stana u Krnjači koje su iznajmile osumnjičene pronađeno dodatnih 29 kg “skanka” koji je bio upakovan i spremljen za dalju distribuciju. Tužilja je zadržana od strane policije 24 časa i za sporni tekst je saznala po izlasku iz pritvora. Porodica tužilje, kao i njeni prijatelji i poznanici prepoznali su da se sporni tekst odnosi na nju, što je tužilja teško podnela, naročito je pogodio naslov pod kojim je objavljen tekst. Pre objavljivanja  spornih informacija autor teksta nije pokušao da kontaktira tužilju povodom spornog teksta. Tužilja se nije obratila redakciji navedenog lista (“Informer”, prim. UNS) radi objavljivanja demantija ili ispravke.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je u spornom tekstu, bez obzira što nije označena punim imenom i prezimenom tužilja učinjena prepoznatljivom za deo javnosti, što je dovoljno za osnovanost tužiljinog zahteva za naknadu štete. Dalje je zaključio da tuženi nisu sa pažnjom premerenom okolnostima proverili istinitost informacija pre njihovog objavljivanja, pa kako su objavljene informacije neistinite (njihovu istinitost tuženi nisu dokazali) i podobne da povrede tužiljinu čast, ugled i dostojanstvo u smislu formiranja mišljenja  kod javnosti da je tužilja “lezbo dilerka”, u intimnoj  vezi sa M. V. i da je prodavala drogu na ulici sa ostalim devojkama koje su lišene slobode, iz kojih razloga su tuženi Dragan Vučićević, kao odgovorni urednik i “Insajder tim” d.o.o. kao izdavač (koji odgovara bez obzira na krivicu) u obavezi da tužilji solidarno naknade štetu koju trpi objavljivanjem neistinitih informacija.

STAV APELACIONOG SUDA: Na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno primenio materijlano pravo i to odredbe članova  3, 4, 79 i 80 Zakona o javnom informisanju, dajući za svoju odluku jasne i dovoljne razloge, koje u navedenom delu prihvata i drugostepeni sud kao pravilne i na zakonu zasnovane.

Međutim, po nalaženju drugostepenog suda, materijalno pravo sadržano u odredbi člana 200 stav 2 Zakona o obligacionim odnosima pogrešno je primenjeno prilikom odlučivanja o visini pravične novčane naknade kojom se tužilji pruža satisfakcija za pretrpljenje duševne bolove zbog povrede časti i ugleda. Naime, imajući u vidu  intenzitet napada na ugled i čast tužilje, način i sredstvo kojim je to učinjeno, sredinu u kojoj tužilja živi i studira, sa jedne strane, ali i činjenicu da je spornim tekstom tužilja učinjena prepoznatljivom  delu javnosti-porodici, prijateljima  i poznanicima i da nije tražila objavljivanje demantija, Apelacioni sud u Beogradu na osnovu člana 200 stav 2 Zakona o obligacionim odnosima i člana 232 ZPP (Zakona o parničnom postupku, prim. UNS), nalazi da iznos od 200.000 dinara  predstavlja pravičnu i odgovarajuću naknadu za trpljenja tužilje. Za iznos preko dosuđenog, zahtev tužilje je previsoko postavljen i odbijen kao neosnovan...

Nasuprot žalbenim navodima pobijana presuda sadrži jasne razloge za nepostupanje tuženog sa dužnom novinarskom pažnjom. Pritom se neosnovano tuženi pozivaju da je sporni tekst napisan na osnovu zvaničnog saopštenja MUP-a i da su pribavljene informacije od njihovih izvora iz MUP-a, te da prvostepeni sud nije imao u vodi da nije obaveza novinara da utvrđuje materijalnu istinu i da dokazuje tačnost infromacija.

Naime, i po oceni ovog suda (Apelacionog suda u Beogradu, prim. UNS), imajući u vidu težinu činjenične tvrdnje koje su iznete a koje tužilju predstavljaju kao dilera droge i da je u homoseksualnoj vezi, tužilja je stavljena u negativan kontekst, pa je obaveza tuženih bila da izvrše potpunije provere. Ovo tim pre što su tuženi imali zvanično saopštenje policije o spornom događaju koji je opisan u tekstu, pa su informacije mogli objaviti potpuno i tačno, a što oni nisu učinili. Tuženi su suprotno tome, izašli izvan sadržine tog saopštenja i tužilju označili kao “lezbo-dilera”. Pozivanje tuženih na to da su ove druge informacije dobijene od izvora iz MUP-a, ne može ih osloboditi drugih obaveza koje dužna pažnja podrazumeva, posebno obaveza da se pokuša pribaviti izjava tužilje o tome.

Tačno je da obaveza novinara i odgovornog urednika nije da utvrđuju potpunu istinu, ali postoji njihova obaveza da u smislu člana 3 stav 1 Zakona o javnom informisanju, pre objavljivanja informacije  sa pažnjom primerenom okolnostima provere njihovo poreklo, tačnost i potpunost, a što je izostalo u konkrtetnom slučaju. Pošto tuženi nisu dokazali da su postupali u smislu navedene zakonske obaveze, na njima je bio teret dokazivanja istinitosti spornih informacija….

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu GžZ. 197/17 od 13. 12. 2017. godine)

PRESUDA: ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužilje (Lj. P. S. iz Beograda) i POTVRĐUJE presuda Višeg suda u Beogradu P3. br. 161/13 od 17.5.2017. godine.

OBRAZLOŽENjE: Presudom Višeg suda u Beogradu P3.br 161/13 od 17. 5. 2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni  zahtev tužilje Lj. P. S. iz Beograda, kojim je tražila da se obavežu tuženi „Custom group“ d.o.o. iz Beograda i Saša Milovanović...kao odgovorni urednik lista „Kurir“. Da joj solidarno na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda, isplate iznos od 150.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom...Stavom drugim izreke obavezana je tužilja da tuženima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od po 67.700 dinara...

Protiv navedene presude žalbu je blagovremeno izjavila tužilja, pobijajući presudu u celini...

Apelacioni sud je ispitao pobijnu presudu...pa je ocenio da izjavljena žalba nije osnovana.

ČINjENIČNO STANjE: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja Lj. P. S. je bila učesnica rijaliti programa „Farma“, koji je prikazivan na televiziji Pink, u periodu od 19. 3. 2013. godine do 4. 7. 2013. godine, a koji podrazumeva prenos uživo svih događaja iz ovog programa među učesnicima programa, 24 časa dnevno, svih sedam dana u nedelji. Dok je tužilja bila učesnik ovog programa koji je emitovan uživo, bivši suprug tužilje K. S. bio je u pritvoru... a, njihova maloletna ćerka A. boravila je u kući oca..., zajedno sa A. Č, koji se predstavljao kao njen staralac i koji je bio u bliskoj vezi sa tužiljom, a za vreme dok je tužilja bila učesnik farme i sa njenom maloletnom ćerkom A, koja je posle ostala u drugom stanju i rodila dete. Dana 3. 5. 2013. godine u dnevnom listu „Kurir“, u rubrici „Star“, objavljen je tekst pod naslovom „Lj. dečko napravio dete njenoj ćerki?“, nadnaslovom „Šokantno: (Lj.) P. će postati baba, a koji je najavljen i na naslovnoj strani tako što je prikazana fotografija u prisnom zagrljaju tužilje sa A. Č. i tekstom „Lj. P. dečku A. šalje pozdrave sa „Farme“ , a ne zna da on spava sa njenom maloletnom ćerkom“, u kojem se navodi i da je A. zaveo maloletnu A, da je duplo stariji od nje, da iako se zabavlja sa Lj. P. S. ima svoju porodicu i suprugu koja čeka četvrto dete. Takođe se navodi da je majka Lj. P. S. vodila devojčicu kod ginekologa koji je navodno rekao da je unuka nevina. U tekstu se navodi da je S. S. (stric maloletne A, prim. UNS-a) na svojoj Fejsbuk stranici objavio ono što je njegov brat K. poručio iz zatvora, a to je da su mu deca ugrožena, da uz pomoć njegove žene Lj. P. S. njegovom kućom hara A. Č, te da mu zavodi ćerku koja ima 16 godina...Na društvenim mrežama postoje snimci koji su zabeležili da je tužilja slala pozdrave A. dok je bila u programu koji je emitovan uživo na televiziji „Pink“. Novinsko-izdavačko društvo „Kurir-info“ d.o.o. koje je promenilo ime u „Custom group“ d.o.o. ...osnovač je dnevnog lista „Kurir“, a u vreme objavljivanja teksta glavni i odgovorni urednik javnog glasila „Kurir“ bio je tuženi Saša Milovanović.

STAV APELACIONOG SUDA: Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo donoseći pobijanu presudu, za koju je dao dovoljno razloga, koje prihvata i Apelacioni sud. Naime, pravilno je zaključio prvostepeni sud da informacija da je, za vreme dok je učestvovala u programu koji je emitovan uživo, tužilja slala pozdrave svom dečku A. Č. nije neistinita informacija, zbog čega tužilji po tom osnovu ne pripada naknada štete, u smislu člana 79 Zakona o javnom informisanju, ali ni po osnovi činjenice da se u ovom tekstu iznose informacije iz njenog privatnog života. Takođe, pravilno je zaključio prvostepeni sud da je tužilja u periodu kada je objavljen tekst u kom su sadržane informacije iz njenog privatnog života, a to je da će postati baba sa 34 godine i da je njena maloletna ćerka koja ima 16 godina ostala u drugom stanju sa njenim dečkom, bila učesnica programa koji se emitovao uživo na televiziji Pink...u kom je tužilja svojevoljno svoj privatni život izložila javnosti...tako što su prikazivani odnosi između učesnika i njihov privatni život, iz čega sledi da je tužilja svojim ponašanjem kroz učešće u ovom programu, koji je emitovan uživo u dužem vremenskom periodu, dala povoda za objavljivanje svih ovih informacija iz njenog privatnog života, zbog čega nije ni potreban njen pristanak za objavljivanje istih...Osim navedenog, pravilno je zaključio prvostrepeni sud da se informacija da je majka tužilje vodila njenu stariju ćerku kod ginekologa i da je ginekolog dao mišljenje da je njena ćerka nevina, ne odnosi na tužilju, već na njenu ćerku i njenu majku, zbog čega, nezavisno od toga da li je ova informacija netačna, kako tužilja tvrdi, nema pravo na naknadu štete, jer se ova informacija ne odnosi na nju, pa prema tome tužilja nije aktivno legitimisana da traži naknadu štete zbog ove objavljene informacije...

Na pravilnost pobijane presude ne utiču navodi žalbe kojim se ističe da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo i to članove 43 i 45 Zakona o javnom informisanju, isticanjem da tuženi nisu imali pravo da bez saglasnosti tužilje iznose informacije iz njenog privatnog života. Naime, reč je o televizijskom formatu takvog tipa u kom učesnici zarad velike gledanosti i opstanka u rijalitiju, koji su ujedno konkurenti jedni drugima za osvajanje novčane nagrade i pri tome dugi vremenski period izolovani, iznose jedni o drugima informacije iz privatnog života, kako bi diskreditovali konkurenciju. U ovakvoj vrsti programa tužilja je svojevoljno svoj privatni život izložila javnosti, jer je ovaj program emitovan 24 časa sedam dana u nedelji, zbog čega je, prihvatajući učešće u ovakvom tipu programa, posredno prihvatila i da se interes javnosti i ciljne grupe rijaliti programa, za njen privatni život bude veći, odnosno na posredan način tužilja je dala pristanak za objavljivanje informacija iz njenog privatnog života, a kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud...

 (Iz presude Apelacionog suda u Beogradu Gž3. 190/17 od 14. 9. 2017. godine)

APELACIONI SUD U BEOGRADU: Zbog nedozvoljenog objavljivanja fotografije kazna 70.000 dinara

P R E S U D A: POTVRĐUJE SE presuda Višeg suda u Beogradu P3 br. 114/16 od 13. aprila 2017. godine u delu stava prvog izreke kojim su obavezani tuženi Ljiljana Stanišić, Marija Kordić i “Adria Media Group” d. o. o, svi iz Beograda da tužilji A. B. iz Beograda na ime naknade nematerijalne štete solidarno plate iznos od 70.000 dinara sa zateznom kamatom…I u stavu četvrtom izreke  i u ovom delu žalba tuženih…ODBIJA kao neosnovana.

PREINAČAVA SE presuda Višeg suda u Beogradu p3 br. 114/16 od 13. aprila 2017. godine  u preostalom delu stave prvog izreke tako što se ODBIJA tužbeni zahtev kojim je tužilja A. B. iz Beograda tražila da se obavežu tuženi…da joj na ime naknade nematerijalne štete solidarno isplate još iznos od 30.000 dinara da zateznom kamatom…kao neosnovan.

 OBAVEZUJE SE tužilja A.  B. iz Beograda da tuženima Ljiljani Stanišić. Mariji Kordić I “Adria media Group” d.o.o., svi iz Beograda, solidarno naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosz od 25.800 dinara…

ODBIJA SE zahtev tužilje A. B. za naknadu troškova drugostepenog postupka, kao neosnovan.

O B R A Z L O Ž E Nj E: Pobijanom presudom, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje te obavezano tuženi da joj na ime naknade nematerijalne štete  solidarno plate iznos od 100.000 dinara sa zateznom kamatom…Stavom drugim izreke, delimično je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje  u delu sporedne tražbine kojim je tražila da sud obaveže tužene  da joj na dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 100.000 dinara solidarno plate zateznu kamatu…Stavom trećim izreke, delimično je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je tražila da sud obaveže tužene  da joj na ime naknade nematerijalne štete  solidarno plate  preko dosuđenog iznosa od 100.000 dinara a do traženog iznosa  od 500.000 dinara, za iznos od još 400.000 dinara, sa zateznom kamatom…Stavom četvrtim izreke, delimično je usvojen zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka pa su obavezani tuženi  da joj solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 54.200 dinara sa zateznom kamatom… Stavom petim izreke, delimično je odbijen  zahtev tužilje  za naknadu troškova parničnog postupka u delu  u kome je tražila da sud obaveže tužene da joj solidarno isplate zateznu kamatu…na iznos dosuđenih troškova parničnog postupka  u iznosu od 54.200 dinara…

Protiv navedene presude žalbu su izjavili tuženi, pobijajući je u stavu prvom i četvrtom izreke, iz svih zakonskih razloga.

Tužilja je odgovorila na žalbu tuženih.

Ispitujući prvostepenu presudu…apelacioni sud je ocenio da je žalba tuženih delimično osnovana.

Potpuno i pravilno je prvostepeni sud utvrdio sve bitne činjenice i i to da je u dnevnom listu “Kurir” …čiji je u to vreme glavni i odgovorni urednik bila drugotužena (Marija Kordić, prim. UNS), a izdavač i osnivač trećetuženi (Adria Media Group”, prim. UNS), na naslovnoj strani objavljena fotografija tužilje, bez njenog znanja i pristanka, i prateće informacije”…tajne fotke A. B. plus fotografija unutra”. Na stranama 20. i 21. ovog izdanja objavljen je tekst čiji je autor prvotužena, (Ljiljana Stanišić, prim. UNS), pod naslovom “…zvuči poznato)…- Ovako je A. izgledala…operacija” i pod naslovom ”B. se slikala pre…I te slike poslala svom hirurgu u Š, koji ju je podmladio i ulepšao pre dve godine” u okviru teksta su objavljene još četiri fotografije tužilje koje je snimila lično tužilja 2011. godine. U posedu ovih fotografija bile su samo tužilja  i njena kuma, kojoj je tužilja fotografije prosledila elektronskom poštom. Objekat fotografije je lice tužilje koje je snimila od napred i iz profila, a na jedno je fotografisala  i svoj vrat sa delom lica. Uz ove tri fotografije objavljen je komentar “nekad”, a uz četvrtu fotografiju, na kojoj se vidi našminkano lice tužilje objavljen je komentar “sad”. Sve fotografije, koje tuženi nisu dobili od tužilje, objavljene su bez saglasnosti i prethodnog kontaktiranja tužilje.

Zbog objavljivanja fotografija, koje su iz njene privatne kolekcije i bez njenog pristanka, tužilja se osećala postiđeno i uzrujano, bila je prinuđena da svojim bližim prijateljima i unucima, ali i obožavaocima objašnjava nastalu situaciju pošto su je pitali kako je moguće da je dala tako ružne  fotografije u javno glasilo, kao i da li je moguće da se i takvim stvarima služi kako bi stekla popularnost, s obzirom na to da su ljudi mislili da je lično dostavila novinarima ove fotografije.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo … I pravilno zaključio da su navedenim postupanjem-objavljivanjem fotografija iz lične kolekcije tužilje bez njene saglasnosti tuženi tužilji pričinili štetu u vidu duševnog bola zbog povrede prava na privatnost da su u obavezi da joj solidarno naknade…

Neosnovani su žalbeni navodi tuženih da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, član 82. Zakona o javnom informisanju i medijima, ocenjujući da su u konkretnom slučaju postojali uslovi za objavljivanje predmetnih fotografija bez pristanka tužilje jer je tužilja javna ličnost te da je nesumnjiv interes javnosti da se upozna sa fotografijama koje tužilju prikazuju bez šminke i digitalne dorade. Sa navedenim u vezi je neosnovane i navodi da se na fotografijama vidi samo lik tužilje, odnosno da iste ne sadrže nikakve slike iz privatnog života kojim bi se zadiralo u intimu tužilje. Ovo stoga što, kako pravilno ocenjuje prvostepeni sud, fotografije predstavljaju izvor informacija iz privatnog života tužilje, njen lični zapis lika i kao takve se ne mogu objavljivati bez pristanka tužilje, posebno imajući  u vidu da ih je sačinila za potrebe svog plastičnog hirurga, dakle u medicinske svrhe, i za njihovo objavljivanje nije dala svoju saglasnost. Objavljivanjem predmetnih fotografija povređeno je pravo na privatnost tužilje, u smislu člana 80 stav 4, u vezi stave 1 Zakona o javnom informisanju i medijima

OCENA APELACIONOG SUDA: …I prema oceni drugostepenog suda (Apelacionog suda u Beogradu, prim. UNS), u konkretnom slučaju, nisu ispunjeni uslovi iz člana 82 istog Zakona za objavljivanje predmetnih fotografija bez saglasnosti tužilje jer interes javnosti da se upozna sa ovakvim fotografijama tužilje ne pretežu u odnosu na interes da se spreči objavljivanje istih. Naime, iako je tužilja nesporno javna ličnost i stoga dužna da sa većom tolerancijom  prihvata kritike javnosti objavljene u javnim glasilima, iako je njen privatni život godinama unazad u žiži javnosti, u konkretnom slučaju je reč o objavljivanju fotografija koje je tužilja lično sačinila u medicinske svrhe (radi dogovora oko budućih estetskih korekcija), pravilan je zaključaj prvostepenog suda da, i pored ovih činjenica, javnost nema interesa da se sa ovakvim tužiljinim fotografijama upozna.

Takođe, neosnovan je žalbeni navod tuženih da samo po sebi objavljivanje predmetnih fotografija ne znači da je tužilji naneta nematerijalna šteta i da tužilja nije trpela duševne bolove zbog toga. Postojanje štete i po Zakonu o javnom informisanju i medijima i po Zakonu o obligacionim odnosima, uslov je da bi se ostvarilo pravo na njenu naknadu. Kada se ima u vidu karakter prava na privatnost, kao jednog od prava ličnosti, sama činjenica da je došlo do zadiranja u privatnost, na način kako je to utvrđeno, daje tužilji  pravo na naknadu nematerijalne štete. Otuda tužilja u ovoj situaciji nije ni morala da dokazuje da je taj vid štete pretrpela jer je pretpostavka da samo zadiranje u pravo na privatnost na način kako je to u konkretnom slučaju izvršeno, dovodi do povrede prava ličnosti, a samim tim i do nematerijalne štete. Osim toga, tužilja je u svom iskazu, i navela da se zbog objavljivanja predmetnih fotografija osećala postiđeno i uzrujano.

Međutim, po oceni apelacionog suda, osnovano se žalbom tuženih ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, prilikom utvrđivanja visine pravične naknade nematerijalne štete.

Prema odredbi člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti sud će, ako nađe da okolnost slučaja, a naročito jačine bolova i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu. Imajući u vidu sve subjektivne i objektivne okolnosti konkretnog slučaja, po oceni apelacionog suda, pravična novčana naknada za pretrpljene duševne bolove tužilje zbog povrede prava na privatnost kao vida povrede pravičnosti, iznosi 70.000 dinara. Imajući u vodu značaj povređenog dobra (pravo na privatnost) i sve okolnosti konkretnog slučaja (vrsta fotografija, razlog njihovog snimanja), a naročito cilj kome tražena naknada služi, ovaj sud je ocenio da je, preko navedenog, iznos koji je prvostepeni sud dosudio za ovaj vid pretrpljene nematerijalne štete previsoko odmeren, zbog čega je u ovom delu prvostepena odluka delimično preinačena odbijanjem tužbenog zahteva.

…Pošto su tuženi delimično uspeli sa žalbom, to im se saglasno članovima 153, 154 I 163 ZPP (Zakona o parničnom postupku, prim. UNS), te važeće AT i TT, pripadaju troškovi drugostepenog postupka, za sastav žalbe u iznosu od 18.000 dinara, obračunato sa uvećanjem od 100% na ime zastupanja tri punomoćnika, za taksu na žalbu u iznosu od 3.100 dinara, i za taksu na drugostepenu odluku u iznosu od 4.700 dinara, ukupno 25.800 dinara…

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu Gž br. 181/2017 od 27. septembra 2017. godine)

APELACIONI SUD U BEOGRADU: Zbog povrede pretpostavke nevinosti „Kurir“ kažnjen sa 200.000 dinara

PRESUDA: ODBIJA SE, kao NEOSNOVANA, žalba tuženog „Adria media group“ d.o.o. Beograd i POTVRĐUJE presuda Višeg suda u Beogradu P3. 339/14 od 22. 03. 2017. godine, u stavu prvom i u stavu petom izreke.

ODBACUJE SE, kao NEDOZVOLjENA, žalba tuženih Nemanje Pajića, Katarine Blagović i Jelene Đorđević u delu kojim se pobija stav prvi i stav peti presude Višeg suda u Beogradu P3. 338/14 od 22. 03. 2017. godine.

ODBIJA SE, kao NESNOVAN, zahtev tuženih za naknadu troškova drugostepenog postupka.

OBRAZLOŽENjE: Presudom Višeg suda u Beogradu P3. 338/14 od 22. 03. 2017. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi prvog reda „Adria media group“ d.o.o. Beograd da tužilji Snežani Zeković iz Beograda, na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti, usled objavljivanja nadnaslova, naslova i podnaslova, pod kojima su predmetni tekstovi objavljeni u mediju „Kurir“ na dan 16. maja, 17. maja, 1. septembra, 2. septembra i 4. septembra 2014. godine, plati iznos od 200.000 dinara sa zateznom kamatom... Stavom petim izreke obavezan je tuženi prvog reda „Adria media group“ d.o.o. Beograd da tužilji Snežani Zeković iz Beograda, naknadi troškove postupka u iznosu od 131.100 dinara...

Protiv navedene presude žalbu su blagovremeno izjavili tuženi, pobijajući presudu u stavu prvom i petom izreke... Apelacioni sud je ispitao pobijanu presudu... pa je ocenio da je izjavljena žalba nesonovana , a delimično nedozvoljena...

ČINjENIČNO STANjE: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 16. 05 2014. godine u dnevnim novinama „Kurir“, u rubrici „Vesti“ objavljen je naslov „Mrkina ljubavnica jedva vratila diplomatski pasoš“ i nadnaslovom „Skandal u Vladi, iživljavanje državnih službenika“, a iz kojih proizilazi, da je tužilja, inače bivša šefica kabineta Milutina Mrkonjića, a i dobra prijateljica Milutina Mrkonjića, odbila da vrati ispravu i pošto je otišla iz službe, a da je šef diplomatije Ivan Mrkić zvao i policiju da tužilji oduzme pasoš, da je tužilja dobila diplomatski pasoš u vreme dok je obavljala funkciju šefa kabineta od 2008. do 2011. godine, odnosno dok je bila u ljubavi sa Mrkonjićem, da je diplomatski pasoš zadržala još godinama - vratila ga je nedavno i to pošto su joj ga praktično oteli, da je Ivan Mrkić, pošto je došao na funkciju ministra spoljnih poslova, naredio da se pročešlja spisak ljudi koji imaju diplomatski pasoš, da je na spisku bilo i ime tužilje, bivše Mrkonjićeve šefice kabineta i kako se po gradu naveliko priča, dugogodišnje ljubavnice, da je tužilja 2012. bila  pod istragom policije da je prodavala međunarodne transportne dozvole, da je tužilja navodno pojedinim prevoznicima naplaćivala dozvole, koje se inače dele besplatno, kao i da je, prema izvoru dnevnih novina „Kurir“ iz MSP-a, tužilja na ime tih dozvola sebi protivpravno pribavila milione evra i da je tužilja saslušana krajem 2010. godine u kancelariji u Ministarstvu za infrastrukturu. Dana 17. 5. 2014. godine objavljen je tekst sa nadnaslovom „Ministarstvo saobraćaja staje na put muljanju“ i naslovom „ Zorana Mihajlović češlja sporne dozvole“, a iz kog proizilazi da je prema sumnjama policije, tužilja-šefica kabineta ministra Milutina Mrkonjića, uzela ogromne pare na transportnim dozvolama koje više neće moći da se izdaju bez kontrole, da je po saznanjima „Kurira“ trgovina međunarodnim  transportnim dozvolama  mogla da donese milione spretnim državnim činovnicima u Ministarstvu saobraćaja, da se priča da je tužilja prodavala one koje su bile kritične - italijanske i austrijske i da je cena jedne dozvole, kako se pričalo, bila od 400 do 500 evra, da je policija protiv tužilje pokrenula istragu 2010. godine zbog sumnje da je prevoznicima naplaćivala dozvole, kao i da je saslušana šefica kabineta koja je, po navodima „Kurira“, držala ključ za prodaju 3% dozvola za koje je ministar imao diskreciono pravo da ih dodeli bilo kome.

Dana 1. 9. 2014. godine na naslovnoj strani dnevnih novina „Kurir“ objavljene su informacije „Afera dozvole“, „Mrkina švalerka iznosila milione u Dubai!“, „Noćnim avionima prebacivala keš“, „Destinacija... Policija je više puta sprečila tužilju da otputuje u Dubai“ i „Ovde tužilja i nekadašnja prijateljica Milutina Mrkonjića nosila ogromne sume novca koje je pribavljala muljanjem sa transportnim dozvolama“. Iz teksta koji je objavljen pod nadnaslovom  „Mrkin anđeo htela da odleti sa kešom od transportnih dozvola“ i  naslovom „Švalerka Milutina Mrkonjića iznosila milione u Dubai“, proizilazi da je tekst objavljen u rubrici „Politika“ dnevnih novina „Kurir“ dana 1. 9. 2014. godine, da je bivša šefica kabineta probala više puta da iznese ogromne količine novca i da je policija nekoliko puta vraćala sa aerodroma, da je tužilja, šefica kabineta Milutina Mrkonjića, kada je bio ministar infrastrukture i njegova bliska prijateljica, u više navrata, dok je bila službenik Vlade Srbije, putovala u Dubai kako bi prenela desetina hiljada evra, tj. milione dinara, da je po rečima Miodraga Mikija Rakića, upravo on taj koji je planove tužilje nekoliko puta osujetio, jer je slao policiju, tačnije Premovića, tada savetnika u MUP-u, da vrati novac sa aerodroma, da o tim slučajevima ne postoji nikakav zapisnik, niti je protiv tužilje zbog toga podneta prijava, već su tužilju jednostavno samo fizički sprečili da iznese pare, tako što su joj uzeli pare i pustili, da je u to vreme tužilja bila desna ruka Milutina Mrkonjića, da se nisu odvajali, da je Mrkonjićev anđeo često krasio naslove domaće štampe, i to upravo zbog sumnje da je umešana u milionske malverzacije prilikom izdavanje međunarodnih transportnih dozvola, zbog čega je navodno stekla protivpravnu imovinsku korist od čak 1.000.000 evra, kao i da je po saznanjima „Kurira“ tužilja, bivša Mrkonjićeva šefica kabineta, prilikom jedne svađe, iz njegovog stana uzela umetničke slike vredne nekoliko stotina hiljada evra...

STAV APELACIONOG SUDA: Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo donoseći pobijanu presudu u stavu prvom izreke, za koju je dao dovoljno razloga koje prihvata i Apelacioni sud. Naime, pravilno je zaključio prvostepeni sud da iz objavljenih naslova „Ministarka saobraćaja staje na put muljanju“, „Mrkin anđeo hteo da odleti s kešom od transportnih dozvola“, „Švalerka Milutina Mrkonjića iznosila milione u Dubai!“, „Noćnim letovima je prebacivala keš“, „Destinacija... Policija je više puta sprečila ovde tužilju da otputuje za Dubai“ i „Ah, ta ljubav... Slike su poklon, nisam ih otela“, proizilazi da je tužilja izvršila krivična dela opisana u tim tekstovima, na koji način je povređena pretpostavka nevinosti... jer tužilja u momentu objavljivanja spornih tekstova nije bila pravosnažno osuđena za krivična dela za koja prema sadržini objavljenih tekstova proizilazi da ih je tužilja izvršila. Osim toga, informacija da je tužilja vratila diplomatski pasoš nije istinita, iz razloga što tužilja nikada nije imala diplomatski, već službeni pasoš. Osim navedenog, pravilno zaključuje prvostepeni sud da objavljene informacije imaju lezionu sposobnost da povrede ugled i čast tužilje, te da je njihovim objavljivanjem tužilji pričinjena nematerijalna šteta koju je tuženi „Adria media group“ d.o.o. Beograd, kao izdavač medija „Kurir“, u kojem su objavljene informacije dužan da nadoknadi štetu tužilji. Takođe, pravilno je zaključio prvostepeni sud da tuženi nije pružio dokaze da je tužilja... pristala da u okviru objavljenih tekstova bude objavljena njena fotografija, kao i da je na taj način tužilja još više povezana sa objavljenim informacijama, odnosno da je na taj način tužilja, kao subjekt informacije, učinjena prepoznatljivom javnosti. Stoga je prvostepeni sud... pravilno ocenio da tužilji pripada pravična novčana naknada od  200.000 dinara... Zato je žalba tuženog „Adria media group“ d.o.o. Beograd morala biti odbijena, a pobijana presuda potvrđena u stavu prvom izreke.

Na pravilnost pobijane presude ne utiču navode žalbe kojima se ukazuje na slobodu novinarskog izražavanja, te da novinari ne odgovaraju za iznošenje svojih vrednosnih sudova. Naime, sloboda javnog informisanja se ne može ostvariti suprotno standardu novinarske pažnje i etike, na štetu drugih lica i na način koji je protivan odredbama Zakona o javnom informisanju. Vrednosni sudovi jesu slobodni, ali činjenice nisu. Svaka tvrdnja izneta kao činjenica, podložna je proverljivosti, a prilikom iznošenja činjenica javno glasilo nema potpunu slobodu, već mora postupati sa dužnom pažnjom koja, pre svega, podrazumeva provreljivost te informacije. Tuženi „Adria media group“ nije postupao u skladu sa svojim dužnostima i ograničenjima, pa je kontekst objavljenih informacija u pomenutim tekstovima stavljanje tužilje u negativnu konotaciju, s obzirom da iz tih tekstova proizilazi da je tužilja učestvovala u preduzimanju zakonom zabranjenih radnji, a što je imalo za posledicu povredu njene časti i ugleda.

Žalbom se neosnovano ističe da je tužilja, kao javna ličnost, dužna da trpi kritiku javnosti, kao i da javnost ima opravdan interes da bude obaveštena o opisanim događajima. Naime, interes javnosti jeste da se u medijima iznose sumnje, ako postoje, u zakonitost i dozvoljenost preduzetih radnji u postupku izdavanja transportnih dozvola od strane državnih službenika zaposlenih u nadležnom ministarstvu Republike Srbije, kako bi se podstakla diskusija o određenom problemu i na demokratski način formiralo javno mnjenje i skrenula pažnja na određenu pojavu i događaj. Međutim, to ne podrazumeva pravo da se kontinuirano, tendenciozno i maliciozno mogu iznositi neistinite informacije koje povređuju nečiju čast i ugled.

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu Gž br. 155/17 od 22. 06. 2017. godine)

APELACIONI SUD U BEOGRADU: Kazna zbog nedovoljnog nivoa pažnje i novinarske etike prilikom objavljivanja informacije

 PRESUDA: ODBIJA SE kao neosnovana žalba tuženih (Novinsko-izdavačko društvo Novosti iz Beograda i Ratko Dmitrović, glavni i odgovorni urednik, prim. UNS-a) i POTVRĐUJE presuda Višeg suda u Beogradu P3 28/16 od 23.3.2017. godine.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tužilje (Gordane Pribanović iz Aleksandrovca, prim. UNS-a) za naknadu troškova drugostepenog postupka.

OBRAZLOŽENjE: Prvostepenom presudom usvojen je tužbeni zahtev tužilje (Gordane Pribanović, prim. UNS-a) pa su obavezani tuženi („Novosti“ i Ratko Dmitrović, prim. UNS-a) da tužilji solidarno isplate na ime naknade nematerijalne štete nastale objavljivanjem fotografije tužilje na strani 13 dnevnog lista „Večernje novosti“ od 9.1.2013. godine u tekstu pod naslovom „Otac sinu zario nož u grlo“ iznos od ukupno 300.000 dinara: i to na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljenje duševne bolove zbog povrede prava na privatnost iznos od 150.000 dinara; na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti, ugleda i prava i na slobodu ličnosti iznos od 150.000 dinara, a sve sa zakonskom kamatom...Obavezani su tuženi da bez odlaganja i komentara objave o svom trošku, najkasnije u drugom narednom broju novina presudu, pod pretnjom prinudnog izvršenja...Obavezani su tuženi da na ime troškova parničnog postupka isplate tužilji iznos od 60.100 dinara...

Protiv navedene presude žalbu su blagovremeno izjavili tuženi zbog bitne povrede parničnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je dala odgovor na žalbu tuženih.

Ispitujući pravilnost pobijane presude...Apelacioni sud je našao da žalba nije osnovana.

ČINjENIČNO STANjE: Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku proizilazi da je dana 09.1.2016. godine u štampanom izdanju dnevnog lista „Večernje novosti“ na strani 13. objavljen članak sa nadnaslavom „Porodična tragedija na Božić u aleksandrovačkom selu Donja Ržanica“ i naslovom „Otac sinu zario nož u grlo“ u kome se opisuje porodična tragedija koja se dogodila u Donjoj Ržanici i da je u okviru teksta objavljena fotografija tužilje Gordane Pribanović ispod koje je navedeno „Majka Verica posečena po obrazu i rukama“ iz čega sledi da tekst napisan o događaju koji se desio u jednoj porodici koja nema nikakve veze sa tužiljom. Usled istvetnosti tužiljinog prezimena sa prezimenom porodice o kojoj tekst govori, novinari su došli do tužiljine slike i greškom objavili kao prilog tekstu koji se ne odnosi na nju i njenu porodicu. Prilikom saslušanja pred prvostepenim sudom tužilja je navela da su njena i sinovljeva slika koje su objavljene, napravljene na sinovljevoj svadbi 2012. godine i ne zna kako je slika dospela do novinara. Selo u kome se zaista desio zločin je 10 kilometara od Aleksandrovca gde oni žive, i jedino se poklapa ime i prezime njenog sina sa dečakom koji povređen od strane oca. Navela je da je i ranije bila lošeg zdravlja, ali da je ovaj članak naknadno doprineo da joj se zdravlje pogorša, da bi na kraju u martu mesecu završila u bolnici pošto je dobila infarkt miokarda, a šećer joj se povećao...

STAV APELACIONOG SUDA: Pravilno je zaključio prvostepeni sud da su tuženi objavljivanjem tužiljine fotografije u okviru teksta „Otac sinu zario nož u grlo“ dovele čitoce u zabludu da je tužiljin sin napadnut od strane svog oca, kojom prilikom je tužilja povređena, te su na taj način istovremeno objavili i netačnu informaciju i povredili čast i ugled tužilje, kao i njeno pravo na privatnost. Iz prethodno navedenog sledi da tuženi nisu postupali sa primerenom novinarskom pažnjom, jer nisu proverili da li se informacije odnose na osobu čiju su fotografiju objavili u tekstu, a to su bili u obavezi da urade. Tokom prvostepenog postupka je utvrđeno da usled objavljivanja ovakvog teksta uz tužiljinu sliku, tužilja je pretrpela nematerijalnu štetu zbog povrede njene časti i ugleda koje ogleda u tome što je prolazila kroz osećaj neprijatnosti, nemira, patnje i stresa usled toga što se kroz štetnu radnju tuženih koja se ogleda u objavljivanju njene fotografije u priči o porodičnoj tragediji druge porodice našla u situaciji da svi njeni rođaci, prijatelji, poznanici i ostala javnost misle da se u njenoj porodici desila tragedija u kojoj je otac napao sina zbog poremećenih međuljudskih odnosa, zbog čega se na njenu porodicu počelo da gleda drugačije, tako da je tužilja navela da nisu mogli da žive od ljudi koji su je dugo nakon objavljivanja zapitkivali i pokazivali njihovu kuću kao na mesto gde se desio strašan zločin, što je doprinelo duševnim bolovima kod tužilje koji su prouzrokovali pogoršanje njenog zdravlja, o čemu je priložila i lekarske nalaze.

Po shvatanju ovog suda, slobodno iznošenje informacija u cilju obaveštavanja javnosti o određenim događajima mora da bude u proporciji sa dužnostima i odgovornostima u cilju zaštite ličnih prava drugih lica o čemu govori član 10 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i sloboda. Ova proporcija je narušena jer se u konkretnom slučaju radi o informacijama iz privatnog života ljudi, objavljivanje informacije i fotografije za koju nemaju saglasnost, iz čega sledi zaključak da tuženi prilikom objavljivanja informacije nisu pokazali dovoljan nivo pažnje i novinarske etike...

...Neosnovani su žalbeni navodi da je prvostepeni sud donošenjem odluke počinio bitnu povredu parničnog postupka, obzirom da je presuda jasna i izreka razumljiva i u skladu sa ostalim izvedenim dokazima u postupku, te su stoga neosnovani ovi navodi...

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu Gž3 od 27.7.2017. godine)

APELACIONI SUD U BEOGRADU : „Ringier“ narušio ravnotežu između prava na privatnost i interesa javnosti

PRESUDA: ODBIJA SE kao neosnovana žalba tuženog (Izdavačko društvo „Ringier Aksel Springer“ d.o.o. Beograd) i POTVRĐUJE presuda Višeg suda u Beogradu P3 br 467/16 od 17. 2. 2017. godine, u stavu prvom i trećem izreke.

OBRAZLOŽENjE: Stavom prvim izreke ožalbene presude, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca (N. K. Iz Beograda), pa je obavezan tuženi („Ringier Aksel Springer“) da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete  zbog povrede prava na lično ime, isplati iznos od 50.000 dinara, kao i iznos od 50.000 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava  na lik…

Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu na ime naknade nematrijalne štete, po svim osnovama isplati iznos od po još 50.000 dinara, kao i da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda isplati iznos od 150.000 dinara, sa pripadajućom kamateom. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 84.300 dinara...

Protiv navedene presude i to protiv odluke sadržane u stavu prvom i trećem izreke, tuženi je blagovremeno izjavio žalbu...

Ispitujući pravilnost ožalbene presude, u pobijajućem delu, ovaj sud (Apelacioni sud u Beogradu) je ocenio da je žalba tuženog neosnovana.

ČINjENIČNO STANjE: Prema činjeničnom utvrđenju pred prvostepenim sudom  sledi da je u dnevnim novinama „Blic“...čiji je osnivač i izdavač tuženi, objavljen izveštaj o hapšenju osumnjičenih za iznudu stanova, novca, luksuznih automobila i mobilnih telefona od fudbalera N. V. I to u rubrici „Hronika“. Na naslovnoj strani je uz natpise „...u uniformi“ i „...oteli 20 stanova“, objavljena i fotografija ovde  tužioca (N. K. Iz Beograda). Izveštaj se odnosi  na akciju otkrivanja i hapšenja  više lica osumnjičenih za kažnjivo ponašanje prema navedenom fudbaleru koje traje od 2011. godine, odnosno od kada je oštećeni počeo da se bavi izgradnjom stanova za tržište, a da su glavni u grupi braća D. I D. B, da je akcija počela u kafiću „M“, gde su na primopredaji 20.000 evra uhapšeni tužilac i D. B. Navedeni tekst je ilustrovan sa tri fotografije. Iznad naslova na levoj strani je fotografija D. B, ali je ista označena tužiočevim imenom, a ispod je naslova je fotografija na kojoj se vide tri muške osobe iza automobila, s tim da je u srednjem delu fotografije muškarac sa rukama na leđima, koga sa leve strane policajac pridržava za nadlakticu, a sa desne strane je drugi muškarac u svetloj jakni, okrenut profilom. U donjem levom uglu je uokvirena i uvećana fotografija na kojoj se vidi tužiočevo lice iz profila, dok je ispod fotografije natpis „ D. B. je uhvaćen na primopredaji 20.000 evra“.

Prvostepeni sud je polazeći od oavko utvrđenog činjeničnog stanja, a u pogledu zahteva tužioca za naknadu štete zbog povrede ličnog imena i lika, ocenio da je tužiocu objavljivanjem navedne informacije povređeno pravo na identitet kroz pravo na lično ime, s obzirom da je ispod fotografije tužioca navedeno ime D. B, a ispod fotografije D. B. ime tužioca, a kao otežavajuća okolnost je i to što je u tekstu D. B. naveden kao vođa kriminalne grupe, zbog čega permutacijom imena, odnosno fotografije, prosečnog čitaoca  može dovesti u zabludu u vidu identiteta i uloge tužioca u događaju. Nadalje, fotografija tužioca je objavljena  bez njegovog pristanka, a što je u ovakvoj situaciji dozvoljeno, međutim, u donjem levom uglu, fotografija tužioca je uokvirena i uvećana, čime je učinjeno prepoznatljivim da je muškarac okrenut leđima u srednjem  delu veće fotografije tužilac, što je u suprotnosti sa odredbom člana 45 Zakona o javnom informisanju. Pritom, prvostepeni sud je imao u vidu da je obaveštenje o aktivnostima policije na otkrivanju i  suzbijanju kažnjivih ponašanja ili grupa u interesu javnosti, zbog čega se pravo na privatnost, odnosno  pravo na lično ime može ograničiti, zbog čega fotografija na kojoj se vidi tužilac sa rukama na leđima u stojećem položaju iza automobila i sa još dva muškarca sa njegove leve i desne  strane, je opravdano objavljena i ista se može smatrati zapisom društveno važnog događaja, zbog čega potpada pod pod odstupanje iz člana 45 navedenog zakona, ali nije postojala potreba  da se tužiočevo lice u donjem  levom uglu fotografije uvećava i prikazuje iz profila, s obzirom  da se interes da se javnost obavesti o relevantnom aktuelnom događaju mogao zadovoljiti  i bez prikazivanja tužiočevog lika iz profila, zbog čega je prema nalaženju prvostepenog suda narušena ravnoteža između tužiočevog prava  na privatnost i interesa javnosti, na štetu tužioca, pa je saglasno odredbi člana 200 ZOO (Zakona o obligacionim odnosima-prim . UNS) obavezao tuženog  na isplatu iznosa od po 50.000 dinara za navedena dva osnova i odlučio kao i stavu prvom izreke.

OCENA APELACIONOG SUDA: Ocenjujući  navode žalbe tuženog, ovaj sud je našao da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio materijalno pravo kada je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca …Razloge koje je za odluku  u tom delu dao prvostepeni sud (Viši sud u Beogradu, prim. UNS), u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud….

….Pravilno je prvostepeni sud zaključio da je tužiocu zamenom imena, odnosno objavljivanjem imena tužioca  ispod fotografije D. B, označenog kao vođe kriminalne grupe, odnosno objavljivanjem imena D. B. ispod fotografije tužioca, povređeno pravo tužioca na odentitet, zbog čega istom pripada pravo na novčanu naknadu štete iz člana 80 Zakona o javnom informisanju, a u skladu sa sa pravilima iz člana 200 Zakona o obligacionim odnosima, kako je to pravilno ocenio prvostepeni sud. Naime, ime tužioca je označeno ispod fotografije D. B, u tekstu označenog kao vođe kriminalne grupe, zbog čega permutacija imena, odnosno fotografije prosečnog čitaoca može dovesti u zabludu u pogledu identiteta i uloge tužioca u navedenom događaju, s obzirom da se pogrešnim označavanjem titular prava na lik kod prosečnog čitaoca može stvoriti zabludu o ličnosti i dovesti do toga da se njemu može pripisati da je on učinio nešto što nije ili da je druga osoba, a što predstavlja povredu prava na identitet kao vida povrede prava ličnosti. Takođe, tužiocu pripada i šteta zbog činjenice da je u navedenom izdanju novina “Blic”…u levom  donjem uglu  fotografije nepotrebno uvećana njegova fotografija sa likom, na koji način je lik tužioca učinjen prepoznatljivim, te da je muškarac na fotografiji okrenut leđima u srednjem delu sa rukama na leđima, u stvari  tužilac. Naime, obaveštenje o aktivnostima policije na otkrivanju  i suzbijanju kažnjivih ponašanja ili grupa je u interesu javnosti, zbog čega se pravo na privatnost, odnosno pravo na lični zapis može ograničiti, pa fotografija na kojoj se vidi tužilac sa rukama  na leđima u stojećem položaju iza automobile i sa još dva muškarca sa njegove leve i desne strane, je opravdano objavljena i ista se može smatrati informacijom društveno važnog događaja, zbog čega ista potpada pod odstupanje iz člana 45 navedenog Zakona, ali po nalaženju ovog suda (Apelacionog suda u Beogradu, prim. UNS) nije postojala potreba da se tužiočevo lice u donjem levom uglu fotografije uvećava i prikazuje iz profila,  s obzirom da se interes da se javnost obavesti o relevantnom aktuelnom događaju mogao zadovoljiti I bez prikazivanja  tužiočevog lika iz profila, pa je i u konkretnom slučaju došlo do narušenja ravnoteže između tužiočevog prava na privatnost i interesa  javnosti, a na štetu tužioca…

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu  Gž3 112/17 od 21. 6. 2017. godine)

APELACIONI SUD U BEOGRADU: Od novinara ne može da se zahteva da istinitost činjenica utvrđuju kao u sudskom postupku

PRESUDA: POTVRĐUJE SE presuda Višeg suda u Beogradu P3. 174/2015 od 1.11.2016 godine i žalba tužilje (Mirjana Vezirović iz Sremske Mitrovice) ODBIJA kao neosnovana.

OBRAZLOŽENjE: Presudom Višeg suda u Beogradu P3. 174/2015 od 1.11.2016. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje Mirjane Vezirović kojim je tražila da sud obaveže tuženo Privredno društvo „Politika novine i magazini“ d.o.o. Beograd i tuženog Dragana Bujoševića da tužilji Mirjani Vezirović solidarno isplate novčani iznos od 500.000 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog objavljivanja netačnih, nepotpunih i neproverenih informacija u tekstu „Delili zemlju lažnim farmerima“ koji je objavljen u dnevnom listu „Politika“ broj 35728 dana 26.4.2013. godine...Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 93.150 dinara.

Protiv navedene presude, tužilja je blagovremeno izjavila žalbu lično i preko punomoćnika...Ispitujući pravilnost i zakonitost prvostepene presude...Apelacioni sud u Beogradu je našao da žalba tužilje nije osnovana.

Parnične stranke su u toku prvostepenog postupka učinile nespornim da je 26.4.2013. godine u javnom glasilu dnevni list „Politika“...na devetoj strani u rubrici „Hronika“ objavljen tekst pod naslovom „Delili zemlju lažnim farmerima“, da je Privredno društvo „Politika novine i magazini“ d.o.o. Beograd osnivač, vlasnik i izdavač... dnevnog lista „Politika“, da je drugotuženi Dragan Bujošević dana 26. 4. 2013. godine, kada je objavljen predmetni tekst, bio urednik dnevnog lista „Politika“, da je tužilja Mirjana Vezirović kao diplomirani pravnik bila član komisije koja je, između ostalog, bila zadužena i za izdavanje zemljišta u zakup, da su tužilja Mirjana Vezirović, Goran Čekerinac i Vlada Vučenović bili lišeni slobode, odnosno uhapšeni, zbog postojanje osnovane sumnje da su zloupotrebili službeni položaj, i da je rešenjem MUP-a RS PU Sremska Mitrovica od 24.4.2013. godine određeno zadržavanje u trajanju od 48 sati Mirjani Vezirović, da je MUP RS Kabinet ministra Biro za saradnju sa medijima dana 24. aprila 2013. godine izdao saopštenje koje je zavedeno pod brojem 152/13 i nisu sporni navodi iz tog saopštenja koji su preneti u predmetnom članku, kao i da je predmetni tekst „Delili zemlju lažnim farmerima“ sačinjen na osnovu javnog saopštenja MUP-a od 24. aprila 2013. godine.

ODLUKA PRVOSTEPENOG SUDA: Na osnovu izvedenih dokaza prvostepeni sud je utvrdio da je MUP RS, kabinet ministra Biro za saradnju sa medijima izdao saopštenje za javnost ...kojim je informisao javnost da su u nastavku akcije suzbijanja finansijskog kriminala pripadnici PU u Sremskoj Mitrovici u saradnji sa Višim tužilaštvom iz Sremske Mitrovice 24. aprila 2013. godine lišili slobode  i naveli inicijale za četiri lica, između ostalog i inicijale tužilje M. V.(1961) iz Sremske Mitrovice, člana–pravnika u Komisiji za izradu godišnjeg programa zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta Grada Sremske Mitrovice za 2011. godinu.

Autor spornog teksta objavljenog u „Politici“ 26.4.2013. godine je Jelenko Slatinac, novinar dnevnog lista „Politika“, koji je preminuo 6.9.2014. godine. U objavljenom članku je, između ostalog, navedeno: „Sremska Mitrovica - dva bivša pomoćnika gradonačelnika Sremske Mitrovice, Goran Čekerinac (37), koji je obavljao dužnost načelnika Uprave za poljopivredu i zaštitu životne sredine i Vlada Vučenović(48) predsednik komisije za izradu programa zaštite, uređenje i korišćenje državnog zemljišta, veterinar Vladimir Đurić (51) iz Veterinarske stanice u Inđiji i Mirjana Vezirović (52) pravnik-član komisije za izdavanje zemljišta u zakup, uhapšeni su zbog sumnje da su zloupotrebom službenog položaja i falsifikovanjem isprave, izdajući u zakup na tri godine državno obradivo zemljište po pravu prečeg zakupa, jer su od veterinara Vladimira Đurića dobili lažna dokumenta da su vlasnici stočarskih farmi, po kom osnovu su imali prednost pri zakupu, prema rešenju Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Srbije.

Uhapšeno je osam lažnih farmera-poljoprivrednika sa područja Sremske Mitrovice, kojima je na ovaj način u trogodišnji zakup izdato zemljište po ceni od 217,40 evra za hektar, 476 hektara zemlje i tako su oštetili budžet grada, pokrajine i Republike Srbije za 158.745 evra, jer je realna cena zakupa 2011. godine, kada su počinjena ova krivična dela, iznosila 384,15 evra po hektaru“.

Kako je novinar Jelenko Slatinac verno preneo informacije, koje su već prethodno bile javno objavljene u zvaničnom saopštenju MUP-a RS, to je postupano, prilikom sačinjavanja predmetnog teksta, sa dužnom novinarskom pažnjom, u smislu odredbe člana 3 Zakona o javnom informisanju.

Ceneći razlike između činjenica iznetih u saopštenju i činjenica iznetih u spornom tekstu, prvostepeni sud je našao da je verno preneta informacija iz saopštenja, da se radi o terminološkim razlikama, te da je razlika između objavljenih inicijala u saopštenju MUP-a i objavljenog imena i prezimena tužilje u tekstu, kao i razlike iz saopštenja MUP-a da je „lišena slobode“ i u tekstu da je „uhapšena“, s obzirom na to da je preneta istinita informacija i da postoji opravdani cilj da se javnost upozna sa ovom vrstom dešavanja, ne utiče na standard dužnosti novinarske pažnje i istinitost i potpunost objavljenih informacija, niti ova razlika može biti leziono sposobna da povredi ugled i čast tužilje, jer se ne može u medijskom pravu od novinara zahtevati utvrđivanje istinitosti činjenica kao u sudskom postupku.

Nakon objavljivanja spornog teksta tužilja nije pokušala da umanji štetu korišćenjem sredstava pravne zaštite u smislu odredaba Zakona o javnom informisanju, nije tražila od glavnog i odgovornog urednika da objavi odgovor u kome bi tvrdila da je informacija neistinita, nepotpuna, ili netačna, pa je shodno odredbi člana 47 Zakona o javnom informisanju sebi uskratila mogućnost otklanjanja negativnih posledica objavljivanja spornog teksta u javnosti.....

STAV APELACIONOG SUDA U BEOGRADU: Apelacioni sud u Beogradu smatra da je odluka prvostepenog suda pravilna, da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenjeno materijalno pravo i da se navodima žalbe tužilje pravilnost i zakonitost pobijane presude ne dovodi u sumnju.

Nisu osnovani navodi žalbe tužilje da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba postupka... i da se presuda ne može ispitati. Prvostepeni sud je dao dovoljno jasne razloge o svim odlučnim činjenicama, jer su navodi iz obrazloženja presude u skladu sa izvedenim dokazima, koje je suprotno navodima žalbe cenio pravilno...Pravilan je zaključak prvostepenog suda, da terminološke razlike između objavljenog saopštenja i spornog teksta, ne mogu da povrede čast i ugled tužilje. Ovo stoga što je razlika između objavljenih inicijala u saopštenju MUP-a i punog imena i prezimena tužilje u spornom tekstu, pri nespornoj činjenici da je tužilja zadržana 48 sati po rešenju MUP-a, a kasnije joj je određen pritvor u trajanju od 30 dana, nije podobna da povredi čast i ugled tužilje, niti je uticala na pretpostavku nevinosti.

Objavljenim tekstom nije postupljeno suprotno članu 37 Zakona o javnom informisanju, jer u spornom tekstu autor nije oglasio tužilju krivom, samo je preneta tačna informacija da je tužilja lišena slobode. Terminološka razlika može da ima značenje samo za precizno izjašnjavanje organa koji vode takve postupke, ali posledice saopštavanje takve informacije bilo da se saopšti i prenese da je „lišena slobode“, bilo da je „uhapšena“, kao i za one kojima je ova informacija dostupna imaju isti efekat, a to je da se tužilja ne nalazi na slobodi...

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu GŽ3 132/2017 od 11.8.2017. godine)

APELACIONI SUD U BEOGRADU: Tekst u „Informeru“ o bivšoj direktorki „Lutrije“ predstavlja uvredljivu omalovažavajuću i nedopuštenu inkriminaciju

PRESUDA: ODBIJA SE žalba tuženih „Insajder Tim.“ d.o.o. Beograd i Dragana Vučićevića iz Beograda kao neosnovana i POTVRĐUJE presuda Višeg suda u Beogradu P3. br. 196/14 od 7.3.2017. godine u stavovima prvom, drugom i četvrtom izreke.

OBRAZLOŽENjE: Presudom Višeg suda u Beogradu P3. br. 196/13 od 7.3.2017. godine, stavom prvim izreke obavezani su tuženi „Insajder Tim“ d.o.o. Beograd i Dragan Vučićević da tužilji Tijani Anđelić iz Beograda na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda solidarno isplate iznos od 100.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom…Stavom drugim izreke obavezan je drugotuženi Dragan Vučićević da ovu presudu objavi bez bilo kakvog komentara, a najkasnije u drugom narednom broju dnevnog lista „Informer“, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom trećim izreke odbijen je tužbeni zahtev u delu u kome je tužilja tražila da sud obaveže tužene da joj na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od još 400.000 dinara…Stavom četvrtim izreke obavezani su tuženi da tužilji nadoknade troškove parničnog postupka u iznosu od 84.300 dinara…

Protiv navedene presude žalbu su blagovremeno izjavili tuženi, i to protiv stavova prvog, drugog i četvrtog izreke…

Ispitujući pravilnost pobijane presude…Apelacioni sud nalazi da je žalba tuženih neosnovana.

ČINjENIČNO STANjE: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 20.8.2013. godine na naslovnoj strani lista „Informer“ objavljena je slika tužilje sa nadnaslovom „Skandalozno zataškavanje pljačke u ’’Lutriji’’“, nadnaslovom „Država zaštitila lopove?!“, podnaslovom „Skupština Državne lutrije Srbije (DLS) je još 4. februara pozvala revizore da hitno istraže kriminalno poslovanje Tijane Anđelić ali do danas baš ništa nije urađeno!“, podnaslovom „Lutrija“ juče ponovo pozvala DRI da počne istragu“ i komentarom „Provukla se za vreme mandata Tijane Anđelić DLS prvi put poslovala sa gubitkom“. Na trećoj strani objavljena je slika tužilje kako jede uz komentar „Alava“ i članak sa nadnaslovom „Skandalozno zataškavanje pljačke u Lutriji“ i „Država štiti lopove?!“. U članku je navedeno: „Državna revizorska institucija više od pola godine ignoriše pljačku u „Državnoj lutriji Srbije“, otkriva „Informer“. Skupština DLS je, naime, još 4. februara ove godine zvanično pozvala revizore da hitno istraže kriminalno poslovanje prethodnog rukovodstva na čelu sa Tijanom Anđelić, ali do danas baš ništa nije urađeno! Niti se javlja niti…“Lutrija“ je zato još jednom zvanično pozvala DRI da pokrene reviziju finansijskih izveštaja i ugovora iz postupaka javnih nabavki DLS d.o.o. u periodu od 1.1.2010. do 31.12.2012. godine. Kako se navodi u dopisu objavljenom i na sajtu „Lutrije“ sumnja se u neracionalno trošenje milionskih sredstava. DLS traži da revizija poslovanja započne što pre. Odbijanje revizora da istraže DLS niko juče nije želeo zvanično da prokomentariše, ali su nam u „Lutriji“ rekli da je to „nečuveno i veoma sumnjivo ponašanje“. Nije nam jasno zašto DRI mesecima ne šalje nikog…Izgleda kao da neko želi da se zaborave milionski lopovluci! Još više zbunjuje to što nam policija već tri nedelje pročešljava dokumenta, a revizor uporno odbija da se pojavi... - kaže naš izvor iz „Lutrije“, koji podseća da „postoji sumnja da je od 2009. do 2012. godine iz te državne firme ispumpano nekoliko desetina miliona evra!. Neophodno je ispitati sve ugovore koje je prethodno rukovodstvo sklopilo sa marketinškim kućama. Važno nam je da se jednom za svagda stavi tačka na novinske napise o aferama u „Lutriji“, posebno iz perioda kada je Tijana Anđelić bila na čelu te kuće…..

Tužilja (Tijana Anđelić - prim. UNS) je bila direktor „Državne lutrije Srbije“ od 2007. godine. Februara 2012. godine je otišla na porodiljsko odsustvo. A krajem septembra 2012. godine je podnela ostavku. Porodila se marta 2012. godine i živi sama sa detetom. „Informer“ je članke počeo da objavljuje jula 2012. godine, ti članci su se negativno odrazili na tužilju, koja je u to vreme bila na porodiljskom bolovanju. Bilo je sigurno 50 naslovnih strana na kojima je bila njena fotografija, te je označavana kao lopov i neko ko je oštetio državu za desetine miliona evra, te da je sarađivala sa tajkunima. Ljudi su je u kafiću čudno gledali, komšije i rodbina su je zapitkivali, takođe nakon što je dala otkaz imala je problema i godinu i po dana nije mogla da nađe novi posao. Nikad nije osuđena, niti su je policija i tužilaštvo ikada pozvali na informativni razgovor, niti je bio kakav postupak vođen protiv nje. Kad se zaposlila u oktobru 2013. godine tražili su od nje u novoj firmi da donese dokaz o tome da se protiv nje ne vodi krivični postupak. Međutim, pošto je „Informer“ opet pisao negativno o njoj, na radnom mestu su joj ponovo tražili da donese potvrdu da se protiv nje ne vodi krivični postupak.

ZAKLjUČAK PRVOSTEPENOG SUDA: Prvostepeni sud je smatrao da objavljivanje navedenog teksta uz slike tužilje na naslovnoj strani i u tekstu, predstavljaju neistinitu i nepotpunu informaciju koja je podobna da povredi čast i ugled tužilje, a navedene informacije nisu proverene s pažnjom primerenom okolnostima. Prvostepeni sud je zaključio da u navedenim tekstovima, nadnaslovima i podnaslovima i tužiljinim slikama, tužilja u očima svakog prosečno upućenog čoveka može biti diskvalifikovana i o njoj se može zaključiti da je izvršila protivzakonite radnje, da je oštetila „Državnu lutriju Srbije“. Ovakvi naslovi i podnaslovi, kao i fotografije i tekst, prema mišljenju prvostepenog suda, prevazilaze pravo na slobodu izražavanja i predstavljaju objektivno uvredljivu omalovažavajuću, a time i protivpravnu inkriminaciju koja je nedopuštena….

OCENA APELACIONOG SUDA: …Odluka prvostepenog suda je pravilna, a Apelacioni sud (u Beogradu - prim. UNS) prihvata i razloge date za istu.

Neosnovani su navodi žalbe da se sporni članak ne bavi postupanjem tužilje, već postupanjem, tj. nečinjenjem Državne revizorske institucije, tj. propuštanjem tog tela da u periodu od preko pola godine postupi po zahtevu „Državne lutrije Srbije“ i izvrši reviziju finansijskih izveštaja i ugovora koji su bili zaključeni u periodu od početka 2010. do kraja 2012. godine. Bez obzira na to šta je glavna tema predmetnog novinskog članka, u istom su navedene informacije neposredno o tužilji, koje imaju lezionu sposobnost, a i tekst u celini zajedno sa fotografijom tužilje je koncipiran tako da se kao već utvrđena i nepobitna činjenica uzima to da je tužilja beskrupulozna osoba koja je izvršilac nezakonitih radnji, a koje su po svojoj prirodi krivična dela, na taj način što je izvršila protivzakonite radnje i oštetila „Državnu lutriju Srbije“.

Ovakvim navodima o tužilji prekršena je obaveza novinarske pažnje iz člana 3 Zakona o javnom informisanju, imajući u vidu da su činjenice i kvalifikacije navedene o tužilji uzete kao nepobitne i utvrđene. Šta više, kvalifikacijom tužilje kao „alave“ osobe u kontekstu celog teksta, tužilja je označena kao lice koje ne samo da je izvršilo nezakonite radnje, već predstavlja osobu u čijem je karakteru vršenje nezakonitih radnji i sticanje protivpravne imovinske koristi. Na ovaj način povređena je i pretpostavka nevinosti iz člana 37 Zakona o javnom informisanju kojim je propisano da se niko ne sme označiti učiniocem kakvog kažnjivog dela, odnosno oglasiti krivim ili odgovornim pre pravosnažne odluke suda ili drugog nadležnog organa.

Bez uticaja su navodi žalbe tuženih da su u samom naslovu, kako na naslovnoj, tako i na trećoj strani, stavili znak interpunkcije (znak pitanja i znak uzvika) i izrazili čuđenje i pitanje u vezi činjenice da više od pola godine Državna revizorska institucija ne pokreće postupak istrage u „Državnoj lutriji Srbije“.

Naime, tuženi su u naslovu naveli „Država zaštitila lopove?!“ i to na naslovnoj strani, dok se u naslovu teksta navodi „Država štiti lopove?!“, a u samom tekstu navodi da je DLS („Državna lutrija Srbije - prim. UNS) pozvala revizore da hitno istraže „Kriminalno poslovanje prethodnog rukovodstva na čelu sa Tijanom Anđelić, kao i da „Neko želi da se zaborave milionski lopovluci!“, odnosno da je revizor odbio „Da istraži pljačku u DLS“. Na ovaj način od strane tuženih postavljeno je samo pitanje da li država ima nameru da štiti ili nema nameru da štiti određena lica, među kojima je imenom i prezimenom označena Tijana Anđelić, dok se iz teksta može zaključiti da je tužilja lopov, odnosno da je izvršila pljačku „Državne lutrije Srbije“, a da je upitno samo ponašanje države prema njoj.

Dakle, pravilno je prvostepeni sud našao da objavljivanje ovakvih informacija nije dozvoljeno i da prevazilazi slobodu javnog informisanja, imajući u vidu da tuženi nisu ispoštovali dužnost novinarske pažnje, da je povređena pretpostavka nevinosti tužilje, da su navedene informacije leziono podobne. Javnost nema opravdan interes da sazna za određene činjenice koje su predstavljene kao da su nepobitno utvrđene, iako to nisu, već upravo suprotno, javnost ima interes da sazna informacije koji je stepen sumnje u istinitost iznetih informacija, kao i da se lica ne označavaju izvršiocima krivičnih dela ukoliko to nije utvrđeno u odgovarajućem sudskom postupku.

Prvostepeni sud je pravilnom primenom odredaba …ZOO (Zakona o obligacionim odnosima -prim. UNS) i ZPP (Zakona o parničnom postupku - prim. UNS) u stavu prvom izreke dosudio na ime naknade štete zbog povreda časti i ugleda tužilji iznos od 100.000 dinara sa pripadajućom kamatom…i pravilno je primenio odredbu člana 90 Zakona o javnom informisanju kada je obavezao drugotuženog, kao odgovornog urednika medija „Informer“, da ovu presudu bez bilo kojeg komentara objavi u narednom broju dnevnog lista „Informer“.

Stoga, kako je prvostepena presuda u ožalbenom delu, suprotno žalbenim navodima, zasnovana na potpuno i pravilno utvrđenom činjeničnom stanju i na pravilno primenjenom materijalnom pravu, ista je morala biti potvrđena…

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu Gž3. br. 135/17 od 16.6.2017. godine)

PRESUDA - Žalbe (tuženih “E-novina” DOO iz Beograda i Petra Lukovića-odgovornog urednika “E-novina”) ODBIJAJU se  kao neosnovane i presuda Višeg suda u Beogradu P3. br. 290/13 od 24.04.2014. godine POTVRĐUJE u delu kojim su tuženi obavezni da tužiocu (Emiru Kusturici, prim. UNS) na ime naknade štete solidarno plate 100.000 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 24.04.2014. godine kao dana presuđenja do isplate.

PREINAČUJE (se) i ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi “E-novine”  DOO i Petar Luković obavežu da tužiocu Emiru Kusturici na dosuđeni iznos naknade plate zateznu kamatu od 1.2.2013. godine do 23.04.2014. godine.

OBRAZLOŽENjE

Stavom prvim pobijane presude tuženi su obavezni da tužiocu na ime naknade štete zbog povrede časti i ugleda solidarno plate 100.000 dinara sa zateznom kamatom od 1.02.2013. godine do isplate. Stavom drugim veći deo zahteva za iznos od 2.900.000 dinara je odbijen kao neosnovan. Stavom trećim odgovornom uredniku javnog glasila “E-novine” je naloženo da na internet portalu tog glasila objavi presudu u roku od 8 dana od pravosnažnosti. Stavom četvrtim tuženi su obavezni da tužiocu plate parnične troškove u iznosu od 58.200 dinara.

Protiv ove presude (P3. br.290/13 od 24.04.2014. godine prim. UNS) tužilac i tuženi su blagovremeno izjavili žalbe. U sproverednom postupku nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz čl. 374. stav 2 tačke 1,2,3,5,7  i 9 ZPP (Zakon o parničnom postupku - prim. UNS) na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz čl. 374. stav 2 tačka 14 ZPP na koju ukazuju žalbe jer je pobijana presuda jasna, neprotivrečna i dovoljno obrazložena, a okolnosti na koje se ukazuje žalbama se odnose na ocenu dokaza i primenu materijalnog prava.

SPORNI TEKST

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u javnom glasilu “E-novine” 15.02.2011. godine je objavljen tekst pod naslovom “Čast i ugled Emira K.” i nadnaslovom “Jedna mala sarajevska analiza” autora Nermina Čengića (u kom je pisao o prethodnoj tužbi Emira Kursturice protiv E-novina, prim.UNS). Tekst Nermina Čengića je preuzet sa portala “Protest.ba”, uz označavanje autora i glasila od kojeg je preuzet. Autentičnost prenošenja nije sporna, autor nije član redakcije “E-novina” i nesporno je da je tuženi “E-novine” DOO osnivač, a tuženi Petar Luković odgovorni urednik glasila u kojem je objavljen preuzeti tekst.

Autor iznosi mišljenje o tužiocu kao ličnosti naslovom i rečenicama da bi se: “I da ga nisu pitali osećao pozvanim da kaže koju o najnovijem fekalsisanju Mokrogorskog gorštaka” jer su iz iste mahale i: “tako se desi najnoviji fekalni izljev mozga popularnog Kuste u vidu tužbe protiv rečenih “E-novina”. Autor dalje navodi da “On (Kursturica, prim.UNS) ne tuži izvor objave koja mu je zagrebala kokardu na čelenci”,  i na kraju teksta postavlja pitanje: “o kakvom bolan svom ugledu i časti govoriš”, sa psovkom i tri znaka pitanja.

Autor tekstom kao celinom saopštava svoj stav da tužilac nema pravo da govori o svom ugledu i časti jer ih je decenijskim dodvoravanjem “političko-medijskom aparatu” izgubio , a pritom “nije tužio izvor objave, već “rečene novine”. Autor tužioca naziva “omiljenim klovnom aparatom susjedne države, umobolnom spodobom, čestnikom i fašistom” i psovkama pojačava pogrno značenje tih izraza.

STAV SUDA

Od granatiranja Sarajeva, događaja u Srebrenici, premijernog prikazivanja filma “Podzemlje” do objavljivanja spornog teksta je prošlo više od jedne decenije, oni u vreme objavljivanja nisu bili aktuelni i prema sadržini teksta nisu bili povod za izjašnjavanje autora o tužiočevoj ličnosti. Aktuelna je bila samo tužba protiv “E-novina” i autor povodom te tužbe iznosi svoj stav o tužiočevoj časti i ugledu. On to čini pogrdnim opisom tužiočevog odnosa prema nosiocima političke vlasti i državnih funkcija u Srbiji, psovanjem i vređenjem tužioca. On čitaocima saopštava da je tužilac osoba bez ugleda i časti korišćenjem objektivno uvredljivih, vulgarnih i ponižavajućih vrednosnih iskaza. Tekst nije deo diskusije o odgovornosti pojedinaca i država za rat u Bosni, ne odnosi se na tužiočevo javno istupanje u vezi sa tim događajima, već autor otvara diskusiju o parnici  koju je tužilac pokrenuo protiv javnog glasila, pa se upotreba psovki i omalovažavajućih iskaza, nasuprot navodima žalbe tuženih, ne može smatrati sredstvom za izražavanje ogorčenja, ili povređenosti tužiočevim odnosnom prema tragičnim događajima u Bosni, a ni odgovorom na tužiočeva javna istupanja u vezi istih događaja. 

Autor iznošenjem pogrdnih, omalovažavajućih i nesupstanciranih vrednosnih iskaza reaguje na tužbu podnetu (protiv) “E-novina”, a ne na tužiočeve stavove o odgovornosti bilo koje od sukobljenih strana za bombardovanje Sarajeva, tragične posledice rata i procese koji su kasnije pokrenuti pred Međunarodnim sudom u Hagu, pa se prenošenje nedopuštenih vrednosnih iskaza drugog glasila ne može opravdati interesom javnosti da se u Srbiji razvije šira diskusija radi suočavanja sa prošlošću. Sloboda informisanja ne može da se koristi  u cilju povrede dostojanstva i drugih ličnih dobara osobe na koje se odnosi informacija. Tuženi je prenošenjem tuđih nedopuštenih informacija  povredio tužiočevu čast i ugled. Povredom ovih ličnih dobara tužiocu je prouzrokovana šteta u vidu psihičkog bola.

Prvostepeni sud je iz samog teksta i iskaza tužioca utvrdio da je tuženi u internet izdanju objavio reagovanje Nermina Čengića na ranije podnetu tužbu, i na tome je zasnovao zaključak da se prenošenjem tuđih nedopuštenih informacija nije težilo zaštiti legitimnog interesa, već o nameri da se tužilac uvredi kao protivna stranka u sporu, koja je tražila naknadu štete u visokom novčanom iznosu, pa navodi tužiočeve žalbe kojima se tvrdi da je sud propustio da utvrdi ove činjenice, nisu tačni.

PRAVIČNA SATISFAKCIJA

Sud je pravilnom primenom čl. 79 i 80 Zakona o javnom informisanju našao da su tuženi solidarno odgovorni za nematerijalnu štetu prouzrokovanu prenošenjem nedopuštenih informacija. Iznos naknade je odmeren pravilnom primenom čl. 200 ZOO (Zakon o obligacionim odnosima, prim. UNS), pri odmeravanju naknade sud je uzeo u obzir okolnosti i način objavljivanja, težinu povrede i nelagodnost koju je tužilac osećao zbog toga što je u tekstu prikazan kao osoba bez časti, psovkom i paušalnim, ali vulgarnim rečima opisanim odnosom prema državnom aparatu i ličnostima navedenim u tekstu. Podnošenje tužbe u vezi ranijeg teksta se ne može smatrati povodom za povredu i povreda se ne može tretirati  kao uzvraćanje na tu tužiočevu radnju. Dosuđeni iznos prema okolnostima povređivanja i značaju povređenih dobara, po kriterijumima u vreme donošenja prvostepene presude, predstavlja  pravičnu satisfakciju, a veći iznos ne bi bio primeren društvenoj svrsi naknade.

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu Gž.br. 4200/14 od 11.12.2014. godine)

Odbija se kao neosnovana žalba Zorana Janjića i Miroslava Bojčića i potvrđuje rešenje Višeg suda u Beogradu P3 br. 23/11 od 27. 5. 2014. godine.

OBRAZLOŽENjE - Presudom Višeg suda u Beogradu P3 br. 23/11 od 11. 12. 2013. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev pa su obavezani tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povreda ugleda i časti solidarno isplate iznos od 150.000 dinara. Tužbeni zahtev iznosio je 2.000.000 dinara.

Obavezan je tuženi Petar Luković, glavni i odgovorni urednik „E-novina“ da presudu kojom je izrečena obaveza naknade štete objavi, bez ikakvog komentara i bez odlaganja, a najkasnije u drugom narednom broju „E-novina“ od dana pravosnažnosti presude.

Obavezani su tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka solidarno isplate iznos 186.000 dinara.

Ispitujući pravilnost pobijane presude i rešenja u granicama zakonskih ovlašćenja Apelacioni sud je ocenio da žalba tuženih („E-novina„ i urednika Petra Lukovića- prim. UNS) kao i žalba Zorana Janjića i Miroslava Bojčića nisu osnovane.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju dana 15. 1. 2011. godine na internet stranici „E-novina“ objavljen  je tekst pod naslovom „Otuđena, tajna moć Službe upravlja Srbijom“, „Novogodišnja bajka za ubice“, čiji je najveći deo preuzet sa sajta www.pescanik.net na kome je tekst objavljen dana 14. 1. 2011. godine.

U tako objavljenom tekstu pominje se tužilac u delu u kome se navodi: “Tokom celog ovog perioda koji ubica Vukotić provodi u bekstvu (dakle, krajem devedesetih i i početkom dvehiljaditih), dok se skriva u Španiji (Barseloni) ili vrzma po Francuskoj (Pariz), glavni čovek za vezu sa Srbijom i osoba za kontakt bio mu je Emir Nemanja Kusturica, filmski režiser; kao nerazdvojni prijatelji, bili su na stalnoj telefonskoj vezi, a redovno su se viđali (ni jedan ni drugi to nisu krili). Po tvrdnjama pojedinih izvora iz redova Službe, Kusturica je obavljao ulogu kurira između SDB Srbije (Stanišića) i Vukotića, prenoseći ovome poruke, a često i novac“. Ispod naslova „Novogodišnja bajka za ubice“ objavljena je fotografija tužioca ispod koje je napisano: “Čovek za vezu: Emir Nemanja Kusturica, reditelj Službe“. U delu teksta koji je označen boldovanim slovima: „Pitanja koja se sama nameću“ objavljena je fotografija tužioca na kojoj je tužilac „u gardu“, a ispod fotografije stoji: „Pomoć za Vukotića: Emir Kusturica, fajter“.

Na osnovu sadržine spornog teksta i pravilnom ocenom izvedenih dokaza prvostepeni sud je pravilno zaključio da je tužiocu prouzrokovana nematerijalna šteta čiju naknadu traži. Naime, informacije da je nerazdvojni prijatelj ubice Vukotića, da je sa njim sarađivao, prenosio mu poruke i novac, te da je obavljao ulogu kurira između Vukotića i SDB Srbije i po oceni Apelacionog suda predstavljaju nedozvoljene informacije, jer poseduju lezionu sposobnost (podobne su da povrede čast i ugled tužioca), a u postupku koji je prethodio donošenju pobijane presude nisu pružili dokaz da se radi o tačnim, istinitim informacijama, niti je pre objavljivanja njihova istinitost proveravana na zakonom propisan način.

NEPOSTUPANjE S DUŽNOM PAŽNjOM - Neosnovano, s pozivom na pogrešnu primenu materijalnog prava, tuženi osporavaju pravilnost tako donete presude. Prema odredbi člana 79 Zakona o javnom informisanju svako lice na koje se odnosi  netačna, nepotpuna ili druga informacija čije je objavljivanje u skladu sa ovim zakonom zabranjeno, ima pravo da traži od javnog glasila naknadu štete, ako je zbog objavljivanja takvih informacija trpelo štetu.

Prema odredbi člana 80 istog Zakona i odgovorni urednik koji je pre objavljivanja s pažnjom primerenom okolnostima mogao utvrditi neistinitost ili nepotpunost informacija solidarno odgovara za štetu prouzrokovanu objavljivanjem informacije. To znači da osnov odgovornosti i obaveze za naknadu štete predstavlja objavljivanje neistinite informacije, a da objavljivanje takve informacije nije nedopušteno samo pod uslovom da se ni sa dužnom pažnjom nije moglo prethodno utvrditi da je neistinita. Suprotno žalbenim navodima, pvostepeni sud je na osnovu utvrđenih činjenica i pravilnom primenom pravila o teretu dokazivanja izveo pravilan zaključak o postojanju, odnosno nepostojanju činjenica od kojih zavisi ocena istinitosti spornih informacija i dopuštenosti njihovog objavljivanja.

Neosnovani su žalbeni navodi kojim se osporava zaključak prvostepenog suda da u konkretnom slučaju nije ispunjena obaveza novinarske pažnje. Činjenica je da se tzv. novinarska pažnja, odnosno provera istinitosti informacije uz pažnju primerenu okolnostima utvrđuje u svakom pojedinačnom slučaju i da kao takva ne podrazumeva uvek preduzimanje istih radnji niti isti obim provere. Međutim, ako nije pokušan kontakt sa licem na koje se objavljena informacija odnosi, kao što je to ovde slučaj, nije postupljeno sa dužnom pažnjom, jer propust da se pre objavljivanja informacije čuje i druga strana zasigurno nije prilog utvrđivanju njene istinitosti. Naime, za sticanje uverenja o istinitosti informacije, dragoceno je čuti onoga na koga se informacija odnosi pa načelo audiatur et altera pars, suprotno shvatanju žalilaca, svoju vrednost potvrđuju i u kontekstu dužnosti novinarske pažnje. Nije sporno da određene okolnosti opravdavaju odstupanje od takve dužnosti (činjenica da je lice na koje se odnosi informacija nedostupno, ili je nedostupno za duži period, ili je dostupno uz nesrazmerne troškove, ili je unapred isključio spremnost za kontakt, izlaganje novinara nekoj opasnosti pri kontaktu i sl.) Takvom okolnošću se, međutim, ne može smatrati očekivano osporavanje informacije na šta se, kao na razlog zbog koga nije ni pokušan kontakt sa tuženim, u žalbi ukazuje. Kod takvog stanja stvari i po oceni Apelacionog suda tuženi nisu postupali sa dužnom pažnjom, sledstveno čemu postoji osnov njihove odgovornosti.

OBAVEZA PROVERE TUĐIH INFORMACIJA -  Kako obaveza provere istinitosti nije isključena ni kada se informacija prenosi iz drugog glasila i kako za isključenje odgovornosti nije dovoljno samo verno prenošenje informacije i navođenje glasila od koga je ista preuzeta, to je bez uticaja žalbeni navod da se radi o prenetom tekstu, te da se u takvom slučaju, kako se u žalbi neosnovano navodi, ne može očekivati provera informacije, uz primenu istog standarda novinarske pažnje kao u slučaju kada se radi o izvorno objavljenoj informaciji.

Nije sporno da mediji imaju pravo da objavljuju informacije koje su od interesa za javnost, ali interes javnosti ne može biti zadovoljen objavljivanjem neistinitih i neproverenih informacija, niti se s pozivom na takav interes mediji mogu lišiti obaveze da se pridržavaju normi sadržanih u odredbama Zakona o javnom informisanju, a s tim u vezi uzdržavaju od objavljivanja neistinitih, nepotpunih ili bilo kojih drugih informacija koje su tim zakonom zabranjene. Iz tog razloga su bez uticaja, pa nisu ni bili predmet dalje ocene žalbeni navodi kojima ukazuju da je sporni tekst objavljen u cilju informisanja javnosti o pitanju od šireg društvenog značaja.

Na pravilnost pobijane presude nije od uticaja ni okolnost da tužilac nije tražio ispravku niti demanti objavljene informacije. Ovo stoga što prema članu 79 Zakona o javnom informisanju licu koje je pretpelo štetu objavljivanjem informacije čije je objavljivanje po tom zakonu zabranjeno pripada pravo na naknadu nematerijalne štete, i u skladu sa opštim propisima, nezavisno od drugih pravnih sredstava koja tom licu stoje na raspolaganju. Zbog činjenice da je ispravka i demanti pravo kojim se tužilac može, ali ne mora koristiti, navedena okolnost nije od značaja na pravo za naknadu štete koja tužiocu pripada.

NEOSNOVANO MEŠANjE U PARNICU - Prema stanju u spisima, protiv pobijane presude žalbu su izjavili i Zoran Janjić i Miroslav Bojčić. Tako data izjava o mešanju ne sadrži obrazloženi pravni interes za mešanje, pa je pravilno postupio prvostepeni sud kada je pobijanim rešenjem od 27. 5. 2014. godine odbio učešće Zorana Janjića i Miroslava Bojčića kao umešača na strani tuženih.

Neosnovano se pravilnost tako donetog rešenja osporava žalbenim navodima kojima se naknadno obrazlaže pravni interes za mešanje u parnicu, a koji, s obzirom da nisu sadržani u predlogu za mešanje nisu mogli biti predmet ocene prvostepenog suda, niti sada mogu biti od uticaja na pravilnost rešenja kojima je o tako stavljenom predlogu odlučeno.

Kako Zoran Janjić i Miroslav Bojčić nisu stranka u postupku i kako je njihov predlog za mešanje na strani tuženih odbijen kao neosnovan, to nisu lica ovlašćenja za podnošenje žalbe protiv presude od 11. 12. 2013. godine, pa je žalba koju su izjavili protiv te presude kao takva odbačena.

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu Gž br. 4034/14 od 11. 12. 2014. godine )

OBRAZLOŽENjE - Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 27161/12 od 28. 5. 2015. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, pa je obavezan tuženi Nezavisno udruženje novinara Srbije iz Beograda da tužiocima naknadi nematerijalnu štetu na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i to: tužiocu Dušanu Stojiću iz Mataruške banje u iznosu od 200.000 dinara, Nenadu Nenkoviću iz Beograda 200.000 dinara i Miloradu Bošnjaku iz Gornjeg Milanovca 200.000 dinara.

Protiv navedene presude, tuženi je blagovremeno izjavio žalbu.

Ispitujući pravilnost pobijane presude Apelacioni sud nalazi da su žalbe delimično osnovane.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Izvršni odbor tuženog je dana 1. 9. 2009. godine Tužilaštvu za ratne zločine podneo krivičnu prijavu zbog krivičnog dela organizovanje i podsticanje na izvršenje genocida i ratnih zločina. U prijavi je navedeno da se prijava podnosi protiv NN lica. U krivičnoj prijavi je ukazano na to da se NN lica nalaze među odgovornim licima i novinarima koji su ratnih 90-ih pisali, između ostalog, za dnevni list „Večernje novosti“. Uz krivičnu prijavu tuženi je tužilaštvu, kao dokaz za navode iz prijave, dostavio tekstove koji su potpisani od strane tužilaca. Dana 8. 7. 2009. godine, na svojoj internet strani, tuženi je objavio saopštenje o podnetoj krivičnoj prijavi, tekst krivične prijave i priloge dostavljene uz krivičnu prijavu.

U prilogu uz krivičnu prijavu, tuženi je posebno izdvojio i ukazao na značaj teksta Ivane Jovanović, a koji je objavljen u publikaciji „Dosije o medijima“ br. 28, mart-maj 2009. godine, čiji je izdavač tuženi, koji sadrži podnaslov „Uloga medija i novinara u raspirivanju međunacionalne mržnje u ratovima na području bivše SFRJ“ i naslov „Ratnici drugog ešalona“. 

Naslovi i sadržaj tekstova koje su napisali tužioci i koji su objavljeni  u „Večernjim novostima“ 1991. godine, analiziraju se u tekstu Ivane Jovanović koji je dostavljen uz krivičnu prijavu. U toj analizi se navodi da su tužioci pisali o „hrvatskoj životinjskoj prirodi“, i „o hrvatskom varvarstvu“, o „demonskoj prirodi Hrvata“.

Tužioci Dušan Stojić, Nenad Nenković i Milorad Bošnjak, kao dopisnici dnevnog lista „Večernje novosti“ izveštavali su o događajima iz Istočne Slavonije krajem 1991. godine. Dušan Stojić je autor tekstova  „Zveri klale u ponoć“, „Iz podruma u slobodu“ i „Štit od talaca-Srbi“. Nenad Nenković je autor teksta „Ustaše ubijaju i svoje“, a Milorad Bošnjak  teksta „Krajišnici zauzeli Saborsko“.

Tekstovi predstavljaju izveštaje sa ratom zahvaćenih područja tadašnje SFRJ, informacije o stradanju civila i aktivnostima vojske tadašnje države i paravojnih formacija. Tekstovi ne sadrže konstatacije koje bi bile uvredljive za hrvatski narod, već govore afirmativno o komšijama Hrvatima koji su zaštitili svoje komšije srpske nacionalnosti.

STAV APELACIONOG SUDA - Donoseći odluku na osnovu pravilnog i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, u potpunosti opravdavajući aktivnost tuženog da kritikuje i poziva na odgovornost pripadnike novinarske profesije koji su se 90-ih godina stavili u službu ratno-huškačke propagande, pravilno našao da analiza tekstova tužilaca izneta u publikaciji „Mediji i rat“, koju je objavio tuženi, prevazilazi okvire osnovne, profesionalne kritike i izražava tendenciju da tužioci bez zadrške budu stavljeni u pomenutu grupaciju.

Analizom tekstova tužilaca na način na koji se sugeriše da su tužioci pisali o hrvatskoj životinjskoj prirodi, odnosno da su govorili o hrvatskom varvarstvu, kao i demonskoj prirodi Hrvata, iznosi se tumačenje, koje nije u skladu sa sadržinom tekstova, kako jezičkom, tako i logičkom, i koja analiza kao takva jeste podobna da izazove duševni nemir kod autora tekstova, jer tekstovi tužilaca više predstavljaju reportaže i vesti i govore u kontekstu opisa događaja o varvarstvu paravojnih formacija koje su bile u sukobu sa oružanim snagama tadašnje države, a ne u kontekstu da se varvarstvu daje kvalitet nacionalnog obeležja.

Naprotiv, u tekstovima se govori da su pripadnici paravojnih formacija podjednako loše postupali prema pojedincima iz hrvatskog naroda, kao i da su pripadnici hrvatskog naroda štitili svoje dojučerašnje komšije srpske nacionalnosti. Stoga je prvostepeni sud zaključio da se radilo o korektnom izveštavanju, a da su naslovi tekstova rezultat uređivačke politike medija.

Dalje je pravilno zaključeno da su u štampanoj publikaciji tužene navadena samo imena autora, što vređa autore koji se neopravdano stavljaju u negativan kontekst, naročito kada jedno renomirano udruženje novinara to učini u publikaciji koju objavljuje, a sadržinu teksta objavi na svom internet sajtu.

Navedenim tekstovima, imajući u vidu da isti sadrže netačne činjenične tvrdnje, odnosno da su tužioci stavljeni u takav kontekst da se iz istog može zaključiti da su tužioci bili ratni huškači i raspirivali rasnu, nacionalnu i versku mržnju i netrpeljivost prema svim pripadnicima drugog naroda, a što se objektivnom analizom i upotrebljenim rečima u tekstovima tužilaca, tužiocima ne može imputirati. Stoga je pravilno prvostepeni sud našao da su navedene radnje tuženog bile podobne da povrede čast tužioca kao lične predstave o sebi i svom profesionalnom integritetu, te da takva povreda zavređuje naknadu.

Međutim, odlućujući o visini novčane naknade prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo, donoseći pobijanu presudu, kada  je tužiocima na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede časti dosudio iznose od po 200.000 dinara sa pripadajućom kamatom, jer je, prema oceni Apelacionog suda, dosuđeni iznos previsok.

Visina naknade nematerijalne štete zbog povrede časti određuje se prema objektivnim i subjektivnim kriterijumima, a imajući u vidu individualizaciju naknade i činjenicu da se novčanom naknadom duševni bol ne otklanja  već se ublažava, a naknada predstavlja satisfakciju kojom će oštećeni pribaviti neko materijalno ili intelektualno dobro u cilju psihičkog smirenja i ublažavanja patnje. Ovde naknada nije u funkciji ekvivalenta kao kod materijalne štete i ne može biti jednaka šteti, naročito imajući u vidu subjektivna svojstva oštećenog.

Apelacioni sud nalazi da u smislu člana 200 ZOO (Zakona o obligacionim odnosima-prim. UNS) u vezi sa članom 232 ZPP (Zakona o parničnom postupku- prim. UNS), a naročito životnu dob, profesionalnu ostavrenost, način povrede časti tužilaca, značaj povređenog dobra i cilj kome služi naknada, kojom se  ne sme pogodovati težnjama koje nisu spojive sa  njenom prirodom i društvenom svrhom, da tužiocima na ime naknade nematerijalne štete može biti pružena satisfakcija zbog povrede časti, i to u iznosu od po 50.000 dinara.

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. br, 1039/16 od 5. 5. 2016. godine)  

PREDMET SPORA:

Tužilac je tužbom potraživao naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na privatnost, kao i naknadu nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti. Tužilac je u referatu tužbe tvrdio da povodom razvoda braka nikada nije dao izjavu koju je preneo nedeljnik „Puls“, niti je s tim u vezi vodio bilo kakav neformalni razgovor sa novinarkom u kome bi iznosio informacije iz ličnog i porodičnog života. Tužilac je tvrdio da je ceo intervju koji mu je pripisan, a koji je nedeljnik „Puls“ objavio izmišljen. Tužilac D. I. je proslavljeni sportista, dok je njegova bivša supruga muzička umetnica.

OSNOV:

Član 46., 79., 80. i 82. Zakona o javnom informisanju ("Sl. glasnik RS", br. 43/2003, 61/2005, 71/2009, 89/2010 - odluka US i 41/2011 - odluka US) i član 200. Zakona o obligacionim odnosima

TUŽBENI ZAHTEV:

Tužilac D. I. zahtevao je tužbenim zahtevom da sud solidarno obaveže tuženog izdavača nedeljnika „Puls“, glavnog i odgovornog urednika i novinara, da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na privatnost, kao i povrede ugleda i časti, solidarno isplate iznos od 4.000.000 dinara sa zateznom zakonskom kamatom počev od dana presuđenja.

TOK POSTUPKA:

Sporni tekst koji je predmet tužbe objavljen je u nedeljniku „Puls“ 5. 5. 2011. godine. Tužilac je tužbu Višem sudu u Beogradu podneo 13. 5. 2011. godine. Prvostepena presuda kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca doneta je 10. 10. 2013. godine. Nezadovoljan prvostepenom presudom tuženi su izjavili žalbu 12. 12. 2013. godine. Apelacioni sudu u Beogradu odbio je žalbu tuženih 2. 4. 2014. godine i potvrdio je prvostepenu presudu.

PRESUDA:

Tužbeni zahtev tužioca D. I. usvojen je delimično, tako što su tuženi izdavač nedeljnika „Puls“, glavni i odgovorni urednik i novinarka „Pulsa“, dužni da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete solidarno isplate iznos od 300.000 dinara i to zbog povrede prava na privatnost iznos od 150.000 dinara i zbog povrede časti i ugleda iznos od 150.000 dinara, sa zateznom zakonskom kamatom počev od 10. 10. 2013. godine, pa do isplate, a sve u roku od 15 dana od dana prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

PRAVNI STAV SUDA:

„Pravo na privatnost je pravo lica na nedostupnost drugima i javnosti informacija koje ih se ne tiču, a pravo na ugled i čast je pravo na poštovanje ljudske časti i zasluženo stečenog ugleda lica, koje štiti od stvaranja pogrešne predstave o licu koja narušava njegovo dobro ime. Sve bitne činjenice za odmaravanje visine pravične naknade, sud je utvrdio na osnovu izvedenih dokaza, iz iskaza tužioca koji je teško podneo objavljivanje spornog teksta, ceneći da se sporni tekst odnosi na privatnost tužiočevog života o kojoj on nije želeo da priča, izjave koje su mu pripisane nisu njegove, morao je da objašnjava poznanicima i prijateljima da to nije izjavio, iskompromitovan je, o svom životu ne priča na takav način, otac je dvoje maloletne dece, mlađe dete je iz braka sa N. B, kod deteta bi se ovakvim tekstom mogla stvoriti pogrešna predstava o odnosu tužioca i bivše supruge, pa je tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na privatnost dosudio naknadu u visini od 150.000 dinara, i na ime nematerijalne štete zbog povrede ugleda u časti dosudio naknadu u iznosu od 150.000 dinara (...). Po nalaženju suda, objavljivanjem spornog teksta tužiocu je povređeno pravo na privatnost, novinarka nije imala saglasnost tužioca za objavljivanje informacija koje se tiču privatnog života tužioca (...)“.

(Iz obrazloženja pravosnažne presude Višeg suda u Beogradu, P3.br. 87/11, od 13. 10. 2013. godine)

TROŠKOVI POSTUPKA:

Presudom Višeg suda u Beogradu tuženi su u obavezi da tužiocu D. I. na ime sudskih troškova parničnog postupka solidarno isplate iznos od 271.500 dinara i to: na ime sastava tužbe i tri obrazložena podneska iznos od po 16.500 dinara, na ime zastupanja advokata na sedam održanih ročita iznos od po 18.000 dinara, na dva neodržana ročišta iznos od po 9.750 dinara, na ime sudske takse na tužbu iznos od 47.500 dinara i na ime takse na presudu iznos od 12.500 dinara.

PREDMET SPORA:

Naknada nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti zbog objavljivanja, odnosno prenošenja informacija neistinitog sadržaja, da se političar B.S. kupao u bazenu koji je u vlasništvu lica kome se sudi za trgovinu narkoticima pred Specijalnim sudom u Beoogradu. Tekst koji je pruzrokovao sudski spor možete pročitati ovde.

OSNOV:

Član 112. – 114. i čl. 120. Zakona o javnom informisanju i medijima i član 200. Zakona o obligacionim odnosima

TUŽBENI ZAHTEV:

Tužilac B.S. zahtevao je tužbenim zahtevom da sud: 1) solidarno obaveže tuženog izdavača lista „Kurir“, novinara i odgovornog urednika, da mu na ime naknade nematerijalne štete solidarno isplate iznos od 300.000 dinara sa zateznom zakonskom kamatom i 2) obaveže odgovornog urednika da presudu objavi bez ikakvog komentara i odlaganja, a najkasnije u drugom narednom broju lista „Kurir“, od dana dana pravosnažnosti presude.

TOK POSTUPKA:

Sporni tekst koji je predmet tužbe objavljen je 3.3.2014. godine. Tužilac je tužbu Višem sudu u Beogradu podneo 25.8.2014. godine. Prvostepena presuda kojom je odbijem tužbeni zahtev tužioca doneta je 18.12.2015. godine. Nezadovoljan prvostepenom presudom tužilac je izjavio žalbu 4.1.2016. godine. Apelacioni sudu u Beogradu delimično je usvojio žalbu tužioca 4.3.2016. godine, tako što je preinačio prvostepenu presudu. 

PRESUDA:

Tužbeni zahtev B.S. usvojen je delimično, tako što su tuženi izdavač lista „Kurir“, novinar i odgovorni urednik, dužni da tužiocu na ime naknade nematerijalnte štete solidarno isplate iznos od 70.000 dinara sa zateznom zakonskom kamatom počev od 4.12.2015. godine, kao dana donošenja prvostepene presude, pa do isplate, a sve u roku od 15 dana od dana prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Takođe, tuženi odgovorni urednik lista „Kurir“ je dužan da presudu objavi bez ikakvog komentara i bez odlaganja, a najkasnije u narednom broju novinara „Kurir“, od dana pravosnažnosti presude.

PRAVNI STAV SUDA:

„Tužilac kao nosilac političke funkcije, treba da trpi veću kritiku i njegov prag tolerancije na tu kritiku mora da bude daleko veći nego ko običnih građana, ali takva kritika, odnosno kritička mišljenja nemaju nikakve veze sa kritikom njegovog rada već predstavljaju netačne činjenice, koje kod prosečnog čitaoca (pored pompeznog naslova sa sve slikom tužioca i B.P.), a u opštepoznatoj situaciji za šta se sve sumnjiči D.Š, upravo stvara utisak da tužilac ima direktne veze sa licem koje je optuženo za krivična dela koja su predmet velike medijske pažnje.

Pri tome, iako je na kraju teksta demanti tužioca, što znači da su tuženi mogli imati saznanja da tekst koji nameravaju da objave verovatno sadržine neistinite informacije, nisu pokušali da ozbiljnije provere informacije svog sagovornika, niti su u takvoj situaciji demanti tužioca objavili na vidnom mestu u tekstu, kako bi prosečan čitalac to odmah mogao uočiti.

Dalje, tuženi se ni na koji način nisu distancirali od objavljene tuđe nedopuštene tvrdnje čime bi se sačuvao status njenog prenošenja, a činjenica da je pri objavljivanju, informacija glasila onako kako je dobijena na samom izvoru, sama po sebi ne čini objavljivanje dopuštenim, jer prenošenje tuđe nedopuštene tvrdnje je isto što i iznošenje sopstvene dopuštene tvrdnje.

Interes javnosti je da bude blagovremeno i potpuno informisana o događajima i ličnostima, ali je dužnost medija da javnosti saopšte istinitu, a ne neistinitu informaciju, koja pri tome narušava ugled i čast ličnosti na koju se odnosi.“

            (Iz obrazloženja presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž3. 20/16, od 04.03.2016.godine)

TROŠKOVI POSTUPKA:

Drugostepeni sud je u žalbenom postupku preinačio prvostepenu odluku, tako što je tužiocu na teret tuženih dosudio sudske troškove u visini od 52.900 dinara za postupak pred Višim sudom, kao i iznos od 16.700 dinara za postupak pred Apelacionim sudom. Tužiocu su priznati troškovi u visini od po 6.000 dinara za sastav tužbe i jednog obrazloženog podneska, po 7.500 dinara za pristup advokata na tri održana ročišta, po 4.500 dinara za pristup advokata na dva neodržana ročišta, troškovi takse na tužbu i prvostepenu presudu po 4.7000 dinara, 12.000 dinara trošak sastava žalbe od strane advokata, kao i 4.700 dinara na ime troška takse na žalbu.