Вести

09. 06. 2020.

Аутор: Редакција Данаса Извор: Данас

Чланови "ванредне екипе" нашег листа који су сваки дан долазили на посао током ванредног стања пишу о овом необичном искуству у историји наше редакције

Како смо правили Данас у доба короне

Уредници Данаса, у специјалном издању поводом 23. рођендана Данаса, пишу о томе како је изгледало функционисање редакције током ванредног стања изазваног пандемијом корона вируса.

Док се неко не закашље

Пише: Дража Петровић, главни и одговорни уредник

Најпре смо скромно од Владе Србије тражили само 20 „аусвајса“, званично названих „Дозвола за рад у време ограниченог кретања“, што је био минимум да би редакција функционисала, а да притом сваке вечери не морамо да спавамо у редакцији, него можемо понекад да одемо и до куће. Редакција нису само уредници, новинари и преламачи, то су чувари, људи из маркетинга, службе продаје, рачуноводства…

Када је наш извршни директор Цвејић отишао у Владу Србије да преузме „аусвајсе“, вратио се са 10 комада, колико су нам из Владе одобрили.

– Да л’ ови из Владе Србије мисле да смо ми киоск брзе хране или редакција дневних новина? – пао ми је мрак на очи у тренутку, сео сам и почео да пишем саопштење да је Влада Србије фактички угасила Данас.

Млади Цвејић је мејлом написао протестну ноту Влади, а ја сам пола сата писао званично саопштење, где сам љутито срочио да се са 10 „аусвајса“ не могу правити дневне новине и да је тим чином Влада онемогућила даље излажење листа Данас.

Цвејић је онда предложио да ипак не издајемо саопштење, да сачекамо мало, па сам саопштење похранио на десктоп рачунара, било је спремно да буде активирано ко у време када се чекало да умре друг Тито.

Онда су, по подне, звали из Владе, чуј из Владе, директно из кабинета премијерке, да кажу како је у питању неспоразум, како ће нам под хитно одобрити бар 20 „аусвајса“, ако не и више.

И звали су после два дана – отишао сам у зграду Владе трећег дана ванредног стања, тамо су ми на улазу измерили температуру, нисам имао корону бар по фантастичном резултату мерења температуре, топломер је показао нешто око 36,5, службеница Генералног секретаријата Владе,  која ни по чему не подсећа на СНС – љубазна је, насмејана, шармантна и чини ми се гледа ПЉиЖ –  дала ми је коверту са „аусвајсима“, и ја сам их пребројао кад сам изашао из зграде, умало нисам викнуо: „Живела Влада Србије!“

Био сам новинар у време свих ванредних стања у последњих 30 година – током бомбардовања могла је да те погоди бомба или Вучићев Закон о информисању. Током „Сабље“ могао је да те погоди Беба…

Сада је ствар била далеко компликованија – могао си да се заразиш, да заразиш остале, и онда: „Збогом, Данасе, дневни листу славне историје, није те убио ни Вучић, ни Слоба, ни бомба, убио те један мали невидљиви кинески вирус.“

Највише смо се бринули кад се неко закашље. 

Али, када је др Кон рекао да корона уме да буде асимптоматска, меркали смо једни друге испод ока и без кашљања као знака за узбуну. Маске су нам двапут донели неки ликови из Владе, који су се појавили у редакцији усред полицијског часа.

Влада Србије је очигледно мислила на нас, чак је и Ана Брнабић мало-мало махала неком насловницом Данаса на телевизији, као доказом да нас, ваљда, треба што пре послати у карантин.

Зато смо оне поклоњене маске из Владе Србије загледали са свих страна, не бисмо ли уочили нешто сумњиво на њима.

Нећете веровати – и развозили смо се Владиним колима, с тим што је Влада наш колега Живановић. У тим ноћима повратка кући кроз празне улице Београда, неколико пута се десило да нам полицајци кажу: „Из Данаса сте! Не дајте се! Држите се!“

Довољан знак да смо на добром путу. Ни Титовом, ни Вучићевом, него на неком свом путу…

Тихо у поткровљу у Алексе Ненадовића

Пише: Александар Милошевић, уредник рубрике Економија

Корона у Данасу и даље траје. Осим на овај дан када ће због рођендана нашег листа у редакцији бити весели рој разног света који волимо и који воли нас, у осталим приликама поткровље у Улици Алексе Ненадовића у Београду углавном живи у тишини.

Од када је 15. марта вухански вирус Србију затворио у куће и станове, и просторије ових новина испражњене су од својих, иначе сасвим живописних станара.

Нестали су новинари, нестали лектори, нестала управа, администрација, портири, баш сви су нестали. Остала је тек шака оних без чијег живог присуства свакодневни посао прављења новина никако не би могао да се приведе крају. Ту су дакле на првом месту били преламачи.

Зоки, Аца, Бобан, Рале и Иван, који од текстова у „њорду“ (мада се у Данасу не користи баш њорд, ал’ то сад није важно) праве новинске стране да изгледају тако како их читаоци виде.

Ту је био и Зоки из продаје, а ноћу још и Жива и Брада, тек да фирма не остане баш потпуно празна, ако неки предузетник лаганије памети помисли да по полицијском часу крене по редакцијама, с пајсером у руци и чарапом на глави.

Уз њих, још и уредници чија имена нећемо набрајати, сем Владе и Александре, који су пристали да уместо својих шефова (одсутних из здравствених разлога) корону проведу на послу, а не у кући.

И то је то. Десет, петнаест људи у шпицу, за новине чијим ходницима прође и по стотину најразличитијих карактера кад је дан пун. Значи празно.

И тихо. И сасвим, сасвим неновинарски. И ефикасно. Онако, баш ефикасно.

Ова групица што је ту сваки дан долазила да договори теме, среди текстове, скине агенције, нађе слике и све то посложи у производ који зовемо новине, стално се шалила на рачун оних других који су остали по кућама, да их оданде никад нећемо ни вратити назад.

Добро њима тамо, добро и нама овде. Све на време, без расправе, препирке, сујете, негодовања. Без кафе и одуговлачења, разглабања и дангубе. 

Тихо и ефикасно, као неки механизам, некакав челични строј који не зна за друго него да на једном крају прими сировину, а на другом избаци готову ствар.

У том једном погледу, почели смо да личимо на ове неке „модерне“ медије у којима се новинарство мери бројем објава, а успех бројем кликова. Више фабрике него новине.

Не примети се то на први поглед, па чак можда уопште.

Али редакција није фабрика.

Није скуп људи и машина тек механички сабраних да под истим кровом сваки уради свој задатак, посао преда следећем у ланцу, он следећем и тако до краја производње, не мешајући се један другом у рад и понављајући исти посао од девет до пет.

Редакција је друго.

И кашњење с роком, и расправа и сујета и дангуба и кафенисање. И све то негодовање, натезање и надмудривање. Редакција је интеракција, разговор, размена идеја, судар мишљења и личности, аргумената и темперамената.

То је жив и врло бучан организам и нипошто, нипошто није фабрика. Редакција је колективни дух. А може ли бити колективног духа ако нема колектива?

Само као такав интелектуални луна-парк, редакција добро служи читаоцу. Зато дугорочно изолација штети свима нама. И уредницима који се одмарају од новинарске непослушности и новинарима који се одмарају од уредничких фикс-идеја.

И мада је добро што нико није баш потрчао назад у редакцију сад кад је укинуто ванредно стање (јер, ево, корона опет хвата залет), једном кад све ово прође, ипак ћемо морати да се поново окупимо, па са Каћом и Гојком, Банетом и Стошкетом, са Цецом, Чонг, Марјаном и Весном, сви полако на радне задатке. Али пре тога, наравно, у Ловац.

Бициклом „кроз“ полицијски час

Пише: Јасмина Лукач, уредница рубрике Политика

Можда би у некој удобној редакцији дневног листа у неком мирнијем делу света попут северне Европе или Новог Зеланда прављење новина у ситуацији пандемије било озбиљан и несвакидашњи изазов.

Морам да признам, барем мени, а сигурна сам и главном уреднику Данаса Драгољубу Петровићу, ванредно стање не представља неку посебну новост.

Јер, ми смо у тој новинарској генерацији која је само за ванредна, ратна и изузетна стања и знала. Ко је радио од почетка 90-их у српској штампи, другим речима, ни пакао му неће тешко пасти.

„Борбени задатак“, а и главни уредник и ја смо почели да радимо још у црвеној деветомартовској Борби, мора да буде испуњен: новине морају да буду одштампане и раздељене.

Интернет може да буде одсечен, телевизије могу пасти под цензуру, све може да гори, али они који сутрадан буду могли да се крећу и да излазе морају да имају могућност да купе новине, како би сазнали шта се дешава. 

Врхунац те брзине и уиграности имали смо када су испред Скупштине у исто време одржани скуп присталица Бошка Обрадовића и контрамитинг Српске напредне странке.

У вечерњим часовима присталице су се још увек разилазиле, а Данас се већ продавао на Теразијама, фришак од штампарске боје, са опширним извештајем о том догађају и фотографијама, преко целе стране.

Сутрадан смо се шалили да радимо као да смо у 1929. и штампамо насловну „Краљ Александар увео диктатуру“, која се одмах разноси од Славије до Кнез Михаилове.

У том зауставном времену радила су се вечерња обраћања садашњег владара Александра, односно председника Вучића, током ванредног стања.

Слушајући директан пренос, оно што стигне да се запише, записано је и без дотеривања право у штампу за сутрадан, преко целе стране, опширно.

Професионално је занимљиво да власници и представници дневних таблоида који су имали потребу да лично седе у првим редовима на тим председниковим обраћањима, сутрадан су у новинама имали само штуре кратке Тањугове верзије.

Нису се усуђивали да буду извештачи, као што се њихови листови и не усуђују да буду новине.

А посебна привилегија кад извештавате и радите током ванредних и кризних стања јесте могућност да видите оно што другима није приступачно.

У мом случају током доласка и одласка бициклом на посао, како изгледа пуст град, чини се као у филмовима о пропасти света.

Али, заправо уопште није било тако, напротив, упркос пустим улицама, живот се осећао на све стране, присуство људи, њихови гласови из станова, птице и ситне животиње по тротоарима и коловозима…

Полицијске патроле су мењале рутину, некад их није било ни на великим пунктовима као што је Бранков мост, некада су „искрсавале“ из малих уличица ниоткуда. Документа су контролисали професионално и на почетку ревносно, да би током трајања ванредног стања углавном пропуштали новинарку на бициклу махањем руке.

Да, најзад, новинари су имали прилику да раде од куће, спознавши како је некад изгледала добра каријера, када се ради као дописник из неке метрополе, без канцеларијске обавезе рада у редакцији.

Некада када су новинари били другови или господа, а не пуки медијски прекарни радници.

Ако врата шкрипе, дај им морфијум

Пише: Милош Митровић, уредник спољнополитичке рубрике

Влада Републике Србије, дозвола за рад у времену ограниченог кретања.

То пише на пластифицираним картицама, налик банкарским, које смо ми новинари користили у време ванредног стања.

„Хаос, човече, осећам се као Скали, возе ме колима с посла и на посао, пандурима само покажем картицу“, рекла је колегиница. „Ја бих преврнула град да то имам“, каже ми другарица.

Не могу да кажем да сам се осећао као Молдер. Осећао сам се, штавише, као гилиптер, баш последњег дана ванредног стања и полицијског часа.

Пешачим преко трамвајског моста ка Новом Београду, док ми у сусрет иде, брзином бицикла, полицијски џип са чијег ме задњег седишта посматра један припадник патроле разрогачених очију и полуотворених уста. И не каже ништа.

Враћам се преко Бранковог моста, кад исти тај џип овај пут иде ка Новом Београду. Просто сам осетио полицијски поглед на себи, иако нисам могао да га видим, и помислио „ови ће сад да се окрену и да ме стартују“, што се и догодило.

„Шта се ради?“ „Ево, враћа се с посла.“ „А шта си малопре радио на Сајмишту?“ „Нисам био на Сајмишту, ишао сам даље“, кажем пружајући легитимацију из Досијеа икс. „Па шта радиш тамо? Где живиш?“, пита ме полицајац док чекам наредно питање које ће гласити „ко је запалио жито“. Онда наступа његов добри колега, врати ми картицу и каже „пријатно“.

Срећом ме нису претресли и нашли јаја која сам украо из кокошињца на Сајмишту.

Питао сам се ходајући пустим улицама, са картицом у џепу, је ли то што имам дозволу уопште привилегија. Мислим како је један свет на улицама, а други заробљен у становима.

Гледам пустош у Кнез Михаиловој, бесмисао застава на пола копља на згради Академије, док у једном тренутку не угледам неку прилику у даљини.

Жена нека, која кад ми је већ прилично близу рашчепи уста највише што може и кашље. Без руке, без маске.

Помишљам да је то њена одбрана тобожњом заразом од незнанца ко зна каквих намера.

Док је стварност напољу асоцирала на научну фантастику, у редакцији је већ првих дана пандемије призван хорор филмске Вариоле вере.

Свако ко се сунчао, у одећи, разуме се, на тераси у нашој фирми „глумио је Диклића“, односно несрећног Душка, заљубљеног у лепу докторку Данку, који је на крову болнице страдао од можданог удара, пошто му је сунце ударило у главу.

Нашли су се кандидати и за нашег Чолета, филмског негативца, управника болнице који у страху од болести не мари ни за пацијенте, ни за љубавницу.

Пошто је пандемија, иако не званично, прошла, на крају нам је остао само наш Реџепи, односно врата терасе која је колега тако назвао јер га њихова шкрипа подсећају на јаукање хаџије из филма који је вирус донео са Блиског истока, нултог пацијента од којег је инфекција кренула.

Кад се ветар раздува или почне киша, дајемо Реџепију морфијум, то јест затварамо врата.

Како не спадам у, како се то каже, ризичне групе, за које је вирус корона посебно опасан, не могу да кажем да сам се претерано бојао болести.

Добро, можда првих неколико недеља пошто ми се кожа руку осушила од честог прања, ко у Чолета.

Већа опасност за нас неризичне су, на пример, биле свакодневне конференције за новинаре током пандемије, посебно када се на њима појављивао председник који није добар за здравље. А слушаш га са редакцијског ТВ-а. Шта ћеш, такав је посао.

Ипак, један колега није пропуштао да гледа конференције, јер га је, како каже, једна особа која се на њима појављивала „узнемиравала“.

Завали се човек у фотељу и гледа ТВ као хипнотисан. Која особа, питате се? Није председник. Није министар Лончар. Није др Кон. Није др Стевановић. Није др Тиодоровић.

Рекли су нам да чувамо оне картице, аусвајсе како смо их назвали. Можда затребају за неки други филм.

Хук града заменила тишина

Пише: Александар Рокнић, уредник рубрике Друштво

Ванредно стање је у случају Данаса, нарочито од доласка напредњака-радикала на власт, у ствари редовно, тако да ни ова ситуација са вирусом није успела то да поремети. Само смо се другачије организовали, свели рад редакције на најнеопходније уреднике, преламаче и продају.

Укупно десетак људи.

Новинари су свој допринос давали од куће.

Прошао је Данас кроз разна стања – од затварања редакције у време НАТО бомбардовања од ове мање-више исте екипе која је на власти у Србији последњих осам година, преко убиства првог демократског премијера Зорана Ђинђића, чијем су се убиству болесно радовали (!) да би се сад исто тако болесно клели у њега а Ђинђићеви бивши сарадници кренули садистички и перверзно да уништавају целокупно његово наслеђе оличено у Демократској странци.

Све истовремено славећи Ђинђића као великог политичара! Ваљда јер је мртав па им не смета у темељној разградњи демократског поретка.

О демократији у Србији, непостојећем парламенту, Уставном суду, критичким медијима – РТС-у који је увреда и брука и срамота за сваког иоле разумног становника Србије, деактивираним и блокираним институцијама које су за ову власт потпуно непотребне сем кад потврђују њихове одлуке али не и решење за проблеме грађана, нема ни потребе говорити.

Једини проблем који Данас од дана оснивања давне 1997. године има с влашћу одувек је била – истина.

Свака власт је прилично безочно и бесомучно лагала, кршила законе државе коју воде, заташкавала, прикривала, а ми све то откривамо, указујемо, инсистирамо, упиремо прстом у одговорне и најгоре по њих – све то објављујемо.

У таквом стању демократије Србију је задесио и „најсмешнији вирус у њеној историји“, па је уведено ванредно стање а целокупна нација затворена, као што знамо.

Укратко:

Највише ми је сметало што је Београд био сабласно празан, без људи и што нисам могао да видим пријатеље. Зграде и празне улице иовако ништа не значе.

Највише ме је нервирало када је војска са калашњиковима и пре увођења ванредног стања изведена на улице градова Србије. Ваљда да нас чува од вируса (истине).

Највише ме обрадовало што су људи поново почели да траже проверену и тачну информацију. То наравно не значи да ће се кад све ово прође вратити професионалним медијима. Опет ће пре да иду у таблоиде и да од њих очекују помоћ, пошто њих истина и професионална новинарска правила ни на шта не обавезују.

Нервирали су ме  таблоидни сејачи мржње и улизивачка питања која су постављали на конференцијама за новинаре, на којима њима није било место, да би дискредитовали професионалне медије као издајничке, јер критикују владу која се од почетка блесаво и малоумно спрдала са смртоносном епидемијом. Истовремено сам се смејао питању на РТС-у постављеном прецеднику васколиког свемирског универсума – када ће Срби поново моћи да играју коло?!

Није ми пријало и то што је заглушујући хук града заменила потпуно неприродна тишина.

Свидело ми се што су људи почели да се понашају дистанцирано, јер су иовако глумили срдачност, па је све добило праву меру. У суштини, јако су се уплашили.

Допало ми се и што су политичари најзад почели да носе маске које су ме подсетиле на брњице, али их то свакако није зауздало да не лупетају разноразне будалаштине и новинаре државних и провладиних медија да им се малоумно диве.

Нисам очекивао да ће ме свакодневна рутина одласка на посао заправо потпуно избацити из колосека, толико да ми је неко рекао да је сад 2034. година, само бих слегао раменима и наставио даље без удубљивања у детаље.

Развеселио ме неки клинац који је затворио оца на тераси и није хтео јако дуго да отвори, ни поред претњи и улагивања.

Запањило ме је то што су се државне институције одмах по проглашењу ванредног стања затвориле у себе, што уосталом деценијама јако успешно раде. Грађани им ни не требају. Може неки слоган на улазу у државне институције – Постојимо за себе и родбину а ви нас плаћате. Ахахах.

Највише ме је насмејала моја мајка која ме је, кад сам јој рекао да се предвиђа да ће се епидемија ускоро преселити у Африку, љутито прекинула и рекла – Па ја те питам шта има ново, а ти ми кажеш ништа!

Растужио ме је коментар неке пензионерке да су корона вирус научници и политичари направили да би се „решили нас пензионера“.

Оно што је показало ово ванредно стање је да продаја Данаса није пала упркос епидемији и да су „данасовци“ од далеко чвршћег материјала него што ико може да претпостави. И зато, срећан нам 23. рођендан (мој срећан број :-)) и повратак у редовно ванредно стање!

Од црног јагуара до шипке

Пише: Александра Ћук, в. д. уреднице рубрике Култура

У почетку је било грозно, уследила је фаза: „чек, ово и није тако лоше“, затим период као да сам рођена у ванредном стању, да бих у завршници једва чекала да неко свира крај.

Не да бих се вратила на старо, него да бих отворила неко свеже животно поглавље. Чинило ми се да би то било могуће чак и ако би се мере и обичаји који су заживели током ванредног стања задржали у редовном. Посебно они које су се тицали превоза и физичке дистанце.

Шта би ми фалило да ме од куће до посла и натраг вози Цар го уместо да се злопатим по аутобусима, да су ми, то јест, нама у култури доступни саговорници као за време изолације јер тада више нису могли да се ваде да су на снимању, да имају пробу, да су на турнеји или просто у гужви.

Да не говорим да су ови карантински интервјуи отворили врата приснијој комуникацији па бисмо разговор завршавали размењујући топле речи као да смо фамилија – „чувајте се“, „чувајте се и ви“…

А током првог колегијума, када смо још увек сви били збланути и процесуирали то да ћемо се нас десетак гледати сваки дан до даљег, почела сам да пребирам по глави, а богами и прогнозирам да овако шаролика структура људи има добре шансе да се међусобно поубија пре него нас докачи корона.

Мени су рецимо први на списку били уредник друштва Роки, с којим сам приде и путовала до посла и натраг зато што је тврдио да се ковид 19 не може пренети преко чврстих површина иако је тада свугде писало другачије, други на листи био је преламач Иван, који је умишљао да је духовит кад каже да има корону лајт.

За неког ко је током ванредног стања имао укупно четири пута симптоме нове заразне болести као што је рецимо са мном био случај таква врста безбрижног става је била недопустива.

Опсесивно сам прала руке до крви, првих дана нисам ни са ким делила храну јер би таква трансакција подразумевала озбиљне количине алкохола, а у кућу сам улазила и излазила као нинџа престрављена при помисли да бих могла да заразим оне које највише волим.

Шетња пса по новим мерама, куповина у продавници, „шопинг“ у апотеци, те подизање пензије за родитеље у најкраћем би се могли описати као операција тријумф ако вам радно време почиње у подне, а завршава у девет увече. Али и на то сам се навикла.

Ушла сам у рутину, опустила се.

У „Данасу“ смо вредно радили али смо се често од муке и шалили. Једно време смо умишљали да у осам увече тапшу нама као и медицинарима јер смо на време завршили стране, а филм „Вариола вера“ са својим јунацима нам је све време био непресушна инспирација.

Мени је било најкомичније кад би ме неко похвалио да сам на „првој линији фронта“ зато што радим у редакцији, а не од куће. Док сам узвраћала фемкајући се „ма, хајде…“ мислила сам се у себи – кад би само знали колики сам хипохондар никад ми тако нешто не би казали.

Знала сам да неће дуго трајати лупање у шерпе, али сам се накратко осетила живом кад сам с наше терасе у „Данасу“, где смо најчешће држали колегијуме, дувала у пиштаљку.

Ту, на тераси је стигло и пролеће кад је процветао ирис у саксији. Временом се испоставило и то да је Роки што се тиче преноса вируса ипак донекле био у праву, да је Иван талентован за музику и да су ми све колеге и у редакцији и од куће баш супер. Срећна околност је била и што нам се покварила централа током ванредног стања па смо се одморили од свих оних лудака који би нас иначе звали.

Констатовала сам и да у време полицијског часа Београд има оптималан број становника за неког ко се уморио од буке и гужве, да ми људскије изгледају сусрети са псима и птицама него са помахниталом руљом у редовном стању, а ноћу кад нас је заустављала полиција да нам тражи „аусвајсе“ на врх језика ми је било да изговорим оно што сам одувек желела да будем и да кажем: „I am special FBI agent, Scully.“

Али нисам, нити ћу икад бити храбра Скали, а још ми је теже што не могу да замислим да ће ми се икад више десити као првог дана ванредног стања, када ме је због недостатка обичних возила, Цар го испред зграде сачекао црни јагуар њихове бизнис линије с возачем у црном оделу, с краватом и тамним цвикама за сунце да ме вози на посао.

Све се опет враћа у ненормалу, а ја у педесетдеветку на шипку.

Холивудско вече у Београду

Пише: Влада Живановић, в. д. уредника рубрике Спорт

Александар Милошевић и Александар Милошевић нису близанци, нису ни браћа, нити ужа или шира породица, већ колеге које деле исто име и презиме и раде у дневном листу Данас, што је вероватно незабележено у новијој историји новинарства.

Први је графички дизајнер који је задужен за прелом текста, а други је уредник економије, или је можда обратно.

И ја их такође мешам иако не личе, јер неретко кад хоћу да преко телефона причам с једним испостави се да сам у ствари позвао другог.

Осим имена, презимена и фирме у којој раде, Александрима је заједничко и то што живе у Земуну, на раздаљини ваздушном линијом не већој од километра.

Можда један за другога никад не би ни сазнали да Александар други није после Гласа јавности дошао да ради у Данас, или је то у ствари Александар први, мада није ни битно за даљи ток приче.

Елем, Александри, или Аце како их обојицу зовемо, важни су због тога јер сам их у такозваној „земунској тури“ редовно возио кући с посла у време ванредног стања, односно забране кретања.

Они су ми уз шефа прелома Зорана Спахића били посебно драги јер су ми омогућавали да се провозам ширим кругом Земуна у коме сам одрастао, од Тошиног бунара, преко бивше Улице Јакуба Кубуровића, кроз Новоградску, па некад Главну, некад Вртларску, како ми кад било драже за повратак кући.

Када Спахића успут „избацимо“ на Новом Београду, Аце би остале да седе на задњем седишту и уживају као у таксију, или „као у Цар го“, што Аца други воли да каже.

Једне на први поглед уобичајене вечери кренули смо од Студентског града Тошиним бунаром ка срцу Доњег града Земуна кад ми се испред шофершајбне као у холивудским филмовима, уз шкрипу кочница, није указао полицијски ауто.

„Пунто“ са упаљеним ротационим светлима ми је тако нагло препречио пут да сам се једва зауставио а да му се не набијем у задња врата.

Мене је од директног ударца у волан и стакло спасао појас, а Аце су се богами назад добро истраумирале јер нису имале обичај да користе исти. 

Из полицијског аута истрчала су тројица униформисаних службеника, од којих је најмлађи одмах посегао за кваком мојих врата, вероватно у намери да ме физички извуче напоље. Међутим, то му није пошло за руком јер је моја „дачиа“, као и већина аутомобила у 21. веку, имала аутоматско закључавање врата, те је морао да причека секунд-два док нисам отворио прозор.

„Јеси ли слеп, јел видиш ротације, јеси нормалан?“, почео је да се дере видно нервозни (познати писац и колумниста Данаса Светислав Басара рекао би у овој ситуацији: накурчени) полицајац. „Не знам о чему се ради“, у чуду сам одговорио: „нисам ништа непрописно урадио.“ Нисам ни завршио реченицу, а уследило је ново питање: „Ма јел видиш ти ротације, лудаче, јел треба да те јуримо?“

Сад накратко морам да застанем ради објашњења за већину која није имала привилегију да се вози улицама у време забране кретања.

Сваки, али буквално сваки полицијски аутомобил је у ноћним сатима имао упаљене ротације, а пракса је била да када жели да те заустави накратко укључи „тино-нино“ сирену или ти аблендује или ти једноставно приђе паралелном вожњом и покаже ти руком или палицом да станеш.

Да иронија буде већа, сви који возе знају да су у Тошином бунару, на потезу од Студењака до Улице Париске комуне, семафори толико неусклађени да те нови зауставља после раздаљине од само пар стотина метара, те да ниси ни у могућности да догураш даље од друге брзине пре него што поново почнеш да се заустављаш, што у старту оспорава хипотезу службеног лица о некаквом јурењу.

„Па сви имају ротације, а он није возио ни 40“, убацио се један од Аца отпозади у нади да ће његова потврда моје нормалне вожње имати утицај код бесног службеног лица.

„Није битна вожња, јел имате уопште дозволе за кретање?“, наставио је полицајац претећим тоном, а ми смо на то одмах сви извадили пластичне картице које нам је као новинарима издала Влада Србије. „А ти си прес или возач?“, питао је полицајац, пошто је на легитимацијама писало „пресс“.

„Ја сам новинар који вози колеге кући“, одговорио сам. „А ви, ви сте сви из преса?“, питао је Аце, на шта су и они одговорили потврдно.

„То су новинари, нема шта, идемо“, ухватио је један од колега младог полицајца за раме дајући му знак да се врати у ауто.

„Пази шта радиш убудуће“, претећи ми се овај обратио док се окретао: „Не смеш тако да се не зауставиш.“

„Не знам о чему причате, нисте ни били иза мене кад сам кренуо на семафору, а можда вас нисам приметио јер сам уморан“, одговорио сам.

„Свеједно“, биле су му последње речи док су га колеге ауторитативно убрзавале да уђе у ауто јер су сматрале да су с нама завршиле.

Полицијски „пунто“ одмах се удаљио док смо ми остали у тишини још пар секунди пре него што смо праснули у смех.

„Шта је ово било, прљави Хари стил?“ добацио је један од Аца повећавајући дозу смеха до максимума.

Ни пре ни после те вечери нисмо имали ниједну непријатност са полицајцима који су нас, радећи свој посао, уредно заустављали на уобичајеним пунктовима распоређеним по граду. Већ сутрадан нам је на мосту Газела један млади полицајац одмах дао знак да кренемо ни не гледајући акредитацију коју сам извадио да му покажем.

„Добро, добро, новинари, само напред“, одговорио је досадним тоном.

„Овај или не зна како се ради посао или није имао исте учитеље као онај од јуче“, прокоментарисао је Аца први.

Поређење поступања полицајаца са оним из „холивудске вечери“ постало је константно, али нових филмских заустављања више нисмо имали.

Дуго смо, све до краја ванредног стања, нагађали да ли је тројка која нас је „стартовала“ пронашла онога кога је заправо тражила те вечери, а можда су и они такође размишљали о нама, да ли смо их изиграли са пропусницама које смо имали.

Истина је негде тамо…