Вести
09. 06. 2020.
Убити новинара, најбезбеднији „посао”
У светској статистици, у преко 90 одсто случајева, убисто новинара се не разреши, не казни се убица, налогодавац… Некако испада да је убиство новинара најјефтинији облик цензуре.
А када се убијају новинари, онда је то углавном политика, било да је везана са организованим криминалом, или са грађанским правима… И када се не откривају убице и налогодавци, и то је политика, политичка воља.
У случају решавања убиства Славка Ћурувије, јасно је изражена политичка воља. Имамо пресуду од 100 година, првостепену, за коју се надамо да ће је Апелација потврдити у неком облику.
Новинар „Вечерњих Новости“, Милан Пантић, убијен је 2001. године, у време власти демократа. Пре пада Милошевића, водећи опозиционари су се заклињали како ће први потези бити истраге и кажњавање убица Славка и Даде. Уместо тога, догодило се још једно убиство – убиство Милана Пантића, „малог новинара” из унутрашњости, убили су га испред улаза у зграду у којој је живео, поред његовог тела била је векна хлеба по коју је сишао у продавницу. Расцопали су му главу, за шта је каснији министар полиције Драган Јочић, рекао да убице нису хтеле да га убију, већ да га застраше.
Имао сам прилике да видим то застрашивање на фотографијама. То су били ударци да се убије новинар. Ревносни дописник хронике, човек који је поверовао да је државна политика – раскринкавање корупције на сваком нивоу. И опет смо имали заклињање да ће одмах разоткрити ово убиство. И то се никада није догодило. Седам радних група као да је фингирало истрагу. Министар полиције Душан Михајловић је много пре Јочића, за време „Сабље“, говорио да само што није откривен убица… Сви политичари су, такође хорски, понављали мантру да им је на првом месту решавање управо убистава свих новинара, и Милана Пантића.
То није учињено чак ни за време „Сабље“, када је разоткривено све о убиству премијера Ђинђића, када је разоткривено све у вези киднаповања и убиства Ивана Стамболића, бившег председника Србије, када је пронађен Драгољуб Милановић, бивши директор РТС, који се скривао у викендици поред Бара, како не би отишао на издржавање десетогодишње затворске казне на коју је био правоснажно осуђен, када су пронађени починиоци и докази за атентат на Ибарској магистрали.
Онда када су све могли и када их нико није ометао. Обично говоримо о недостатку политичке воље из давне прошлости и воље правосудних органа, али у овом случају, морамо се запитати да ли се може говорити и о намерној опструкцији, прикривању, што је својеврсно саучесништво у злочину. Јер се убиство догодило за време нове, демократске власти, када су тајкуни разграбљивали Србију, када су стране компаније преко ноћи постајале власници најпрофитабилнијих компанија… Лице места је полицијски урађено траљаво, компромитовано је, нису забележена сва сведочења свих могућих сведока, станара, на законит начин, није, чак, ни сачувана одећа у којој је био Милан тог дана. Полиција није погледала ни његов мобилни телефон. Нити су прикупили текстове које је писао тих месеци.
А говорило се да је саслушано преко хиљаду људи.
Масовно се полиграфисало, само да би се гомилали „резултати”.
***
Када је Комисија за истраживање убистава новинара почела да се бави овим случајем, а посебно у последње две године, радило се испочетка, а и даље се ради низ радњи, које услед пропуста, нису обављене, иако спадају у обавезни протокол. Радна група МУП-а склопила је највероватнију слику убиства, са починиоцима и могућим налогодавцима, са јасним мотивом и траговима. Инсистирали смо на томе да се случај стави на највиши приоритетни ниво, да га преузме Тужилаштво за организовани криминал. И увек смо добијали одговор да за њих нема довољно доказа, да дођемо када прикупимо доказе. (Што би тада било ко ишао код њих, ваљда су они задужени за доказе). Данас видим у „Блицу“ представљено као ексклузива, успех ТОК-а, ухапшено девет макроа… Добијам циничну поруку једног колеге који коментарише: „Вероватно због гоњења макроа не могу да се баве убиством новинара, и пљачкашком приватизацијом једног од најпрофитабилинијих предузећа у том крају”.
Од почетка рада Комисије, за Љиљану Смајловић и мене, овај случај је био пођеднако важан као и преостала два. Знали смо у коликој мери наше колеге у унутрашњости трпе притиске и насиље, и у коликој мери су незаштићени. Ипак, и поред свега учињеног, изгледа да ће нам се убице и налогодавци „смејати у брк”, као што то чине од 11. јуна, 2001. године. Они знају да ми знамо, и уживају у благодетима које им је омогућила та, а и друге, пљачкашке приватизације… Ако је успут пао по који живот, ко мари… Нека Комисија. Па, и они су смртни, нарочито када знамо да се преко 90 одсто случајева убистава новинара не разреши, не доживи судски епилог, када се врсни полицијски инспектори и истражитељи ликвидирају, такође без судских епилога. Када специјализована тужилаштва и судови своју специјализованост посвећују сводницима, а не тешком организованом криминалу… са смртним исходима.
Супруга и син Милана Пантића ће у четвртак одржати помен – деветнаести пут. На гробље ће доћи и десетак колега новинара из Јагодине и Београда. Доделиће се награда која носи име Милана Пантића. Налогодавци ће уживати у својим нагомиланим некретнинама, пуним сефовима, у својој моћи да неометано увећавају богатства као „способни” бизнисмени. Један досије о пљачкашкој приватизацији која је мотив убиства новинара, прикупљаће прашину, архивиран 2010. године. Негде између два тужилаштва. Сви у правосуђу, који су имали везе са чињеницом да је истрага у случају те приватизације стопирана, су напредовали. Нико није реаговао на допуну тог досијеа из 2013. године. Сведок који је дао комплетну документацију и шему приватизације, имена и рачуне на које је уплаћивао новац, налази се у Београду, дао је исказ полицији, доступан је, и чека да сведочи на процесу који је далеко од реалности.
Супруга и син Милана Пантића, опет ће и ове године са пијететом, љубављу, тугом, обавити оно што обичај предвиђа. Сваке године сазнају још понешто од нас који знамо нешто више. Приме то са поносом. И оним додатним болом да правда није достижна када је реч о њиховом личном губитку. А ми остали, са болом да случај нашег убијеног колеге не може да се реши и поред свих напора неколико новинара, неколико припадника МУП-а и БИА, и поред чињенице да постоји слика убиства са именима могућих налогодаваца и починилаца. И слика нечињења да се учини све, баш све, да се дође до правде. Некада она није достижна из различитих разлога и околности, али једно не сме бити спорно – да се мора учинити све што је могуће. Стога, све док Тужилаштво за организовани криминал не преузме овај случај и учини све што је могуће, неће бити правде.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.