Вести
20. 05. 2020.
ЛИЧНИ СТАВ Татјана Војтеховски: Нема назад
Овај режим је девастирао Србију. Уништио економију, привреду, културу, правосуђе, полицију, војску, образовање, медије. Дословно све. Нико никада није толико загадио јавни простор. Озваничио агресију, поквареност и улизиштво у свакодневици. Нико никад није стајао испред инсигнија државе и обраћао се са толико мржње, тако простачки, неваспитано и неартикулисано. Нико никад није спроводио овако језиву пропаганду као нешто што је, и онима који ласкају себи да су остали нормални, постало готово нормално, па само одмахују главом и говоре "ја то не гледам". Као да то што не гледају значи да то не постоји.
Нико дословно никада није толико уништавао опозицију. Од доласка на власт, сваки дан, систематски и посвећено, сада већ и без икакве потребе јер је стровалио на колена, али то ради и даље, јер је то већ ствар поремећености.
Неким политичарима из опозиције и неистомишљеницима власти су неповратно уништени животи. Неки су без посла, неки облаћени и јавно срамоћени до мере да се тешко могу опоравити, јер су трајно уништене представе у јавности о њима. То је рађено са циљем да се науди. Са циљем да људи заувек мисле да су они које је режим означио, монструми. Или да се тим људима деси нешто монструозно. Или Оливер.
Сваки дан, дословно сваки, овај режим користи све расположиве полуге државе да уништава сваког ко каже било шта што није у корист режиму. Од медија до служби. И то смо већ апсолвирали до мере, да је чак непотребно и говорити, бар док не измислимо нове речи које би могле да нас поново освесте колике су размере и последице. Крајњи је тренутак да престанемо да разматрамо све ово кроз призму политике. У Србији не постоји политика, не постоје избори, не постоји демократија. На власти је организована криминална група. И то је све што треба да знамо. Пред нама је последњи чин потпуног уништавања противника СНС клана.
Са једне стране то пословично раде таблоиди и режимске телевизије. За њих је небитно шта ради опозиција. Они газе до дехуманизације. Сваког ко им се нађе на путу. Са друге стране се налазе претенденти на лажну објективност која не допире даље од вербалне моде. Један правац њихове догме је "нећу са њим". Питање које им никад није постављено је "а шта тачно хоћете"? Кастинг за борце за слободу? Зато смо ту где смо. Заробљени у њиховој уображености и богомданости која се само стилски разликује од вучићеве богомданости. Јер ти, са којима неће да освајају слободу, се боре да они уопште добију слободу. Коју сад немају. Па да тако слободни не бирају оне са којима су се борили за слободу.
Други правац догме претендената на објективност је наводна једнака критика клана и друге стране. Пецепани сако припадника клана и располућена лобања припадника опозиције нису исто. Не можете то да подводите под "једнако насиље". Једни нападају, други се бране. То је почетак и крај сваке приче. Никада претендентина објективност нису толико шутирали оне који су баратали предлозима попут "дугих цеви" и "лешева по Дунаву". Они су добијали насловне стране угледних магазина у којима су били поштеђени сваког питања па и потенцијалног "да ли сте нормални да овако нешто изјавите". Омерта, као обележје припадника и једне и друге догме, у народу позната као "не дам Бату".
Ту долазимо до улоге медија који претендују да буду независни, који објављују дословно сваку изјаву чауша режимског клана, који се такмиче у суманутости. Професионални оквир досеже дотледа се нападнутом да могућност да се правда за оно што није.Да коментарише то што је неко рекао да је нациста или силеџија. Или да објашњава да није издајник. Углавном иста екипа се смењује по порталима и јутарњим програмима, са фантастичним решењима, која се крећу од „опозиција нек иде од врата до врата“ до "опозиција нек изађе пред народ са програмом". Где да изађе? Где тачно да каже тај програм?
Да звоне грађанима на врата и да питају: "Да ли бисте нас пустили у стан да вам објаснимо шта се дешава у земљи 8 година?" Нисам за ћутање. Критика је ок. "Сви су исти" није критика. "Нећу са овима да се борим за изборе" није критика. Ми испред себе имамо човека који организује масовна окупљања за већ покрадене изборе у току пандемије вируса који за последицу може да има смрт. Човека који билдује сопствену лажну супериорност патолошким лажима, које имају за циљ да о њему створе сликукакву би волео да има сам о себи. Човека који респираторе за умируће пацијенте доставља болницама само ако му се то уклопи у распоред кампање. То ми имамо преко пута.
Људе који се такмиче у наношењу патње другима. Људе који су понижавају народ, режим који народ презире. Клан који се на Н-ту дубину увезао у корупцији и криминалу. Клан који је прешао све црвене линије и који се неће враћати корак назад. То је све сто треба да имамо на уму. Ми немамо луксуз да за сопствене наклоности нити личне избирљивости. Нажалост тако је. То што немамо простор за личне избирљивости, јер плаћамо цену сопственог неучествовања у политичком животу, па се сваких 10 година дижемо тек кад више не можемо да издржимо, то мора да важи и за опозицију. Без изузетка. Изузетно је тешка ситуација у којој се налазимо. Понекад делује да нема излаза. Све се чешће наглас говори да они неће отићи мирно. Страх од немира сустиже страх од неизвесности. Опозиција је разорена, попљувана, угажена, без прилике да се брани. Да ли је тешко? Јесте. Јако је тешко. И зато ово није за сваког.
Упркос томе што је све тако како је, нас грађане не занимају ваша различита виђења борбе, не занимају нас ваша јавна препуцавања по твитеру, не занимају нас ваши лични ставови и да ли се међусобно слажете, не занима нас ко је покренуо коју акцију. Стварно нас не занима.Нећемо да се више ограђујете једни од других и да истичете сопствене разлике и идеологије. Не занимају нас ваше сујете, све и да не причате једно са другим, нећемо то да знамо. Никог ко је остао без посла, ко је малтретиран, ко је понижаван, опљачкан, не занимају ваше различите идеологије и виђења. Грађани се сами бране од нарко дилера који им упадају у зграде и нико никог не пита које је идеологије! Нећемо да само саопштавате, апелујете и осуђујете, јер ништа од тога немамо. Нећемо да себично ођедном кандидујете неке нове идеје које су збуњујуће за грађане, који се гуше у земљи која је на прагу грађанског рата. Милан Јовановић, Александар Обрадовић, Марија Лукић, група професорки из Ћуприје, професорке из Беле Цркве, Јована Поповић, и многи други, сви су устали против клана. Нико не зна које су њихове политичке преференције. Зато што су су небитне. Које год да су. Шта им је заједничко? Непристајање. Храброст. Решеност. Одлука да се боре за живот. Без резервног плана.
Оно што хоћемо је да видимо да опозиција нема резервни план. Борба за живот не може да има резервни план.Хоћемо јасно да видимо и осетимо да сте решени да идете до краја у ослобађање ове земље и да вам је то једини план. Да нам ставите до знања да сте спремни да станете једно уз друго и да оставите различитости иза себе. Да ли ико мисли да ми не знамо да сте различити? Знамо, али нас то ич не занима. Ако је већина грађана спремно да пређе преко ваших различитости, јер друге немамо, онда морате бити спремни и ви. Сада немате право на покушаје грађења сопствених позиција. Немате право да се поводите за малобројном „пристојнитy“ Србијом која вас гура изједначавање бакљи и пиштаљки, изједначавање одбране од насиља и непатвореног терора. Бојкот нисте само ви и бојкот није питање једног дана. Бојкот смо и ми сви и то је питање сваког дана. Јесте ли изабрали тај начин борбе? Онда се борите.Свима је јасно колико клан покушава да докрајчи опозицију и растури бојкот. Треба ли објашњавати зашто? Не треба. Зато сте дужни да до грудне кости станете једно уз друго и уз један једини циљ који је већи и важнији од свих ваших разлика.Не занима нас да ли вам је то мило или није.
Око 150 људи дневно оде из Србије. Ми нестајемо као народ. Немамо више времена, ни један једини дан, за сопствене важности и разлике. Ако нисте на то спремни, немојте нам трошити дане. Питање десно, лево или центар не постоји. Само напред. Нема назад.
Кад дођемо до слободних избора, причаћемо о разликама. Ви различите политике, а ми оловке, па ћемо се погледати.До тада, волео то неко или не, свиђало се то неком или не, ми се морамо борити заједно.Ко то не разуме, не разуме где живимо, како живимо и куда клизимо.
Заједничко деловање опозиције је питање националног спаса.
Једну идеологију можете да имате. Слободу и живот.
Коментари (2)
Остави коментар21.05.
2020.
Re:" Pranje"... уз омекшивач приде
Свака Вам је злата вредна! (Са оволико бахатости и безобразлука се обраћати: онима на власти, разједињеној опозицији, колегама...на крају-целој Србији, може само особа која или пати од амнезије, и не сећа се сопственог учешћа у моделирању стања у коме се налазимо као друшво, или свесно покушава да спере прљавштину са руку, у стилу: "Придржи ми, мајко, копиле, да се насмејем к..ви". Али, за то, на жалост, нису довољна ни дезинфекциона средства, ни мирисни омекшивачи, воњ се и даље шири на све стране.)
Одговори20.05.
2020.
PRANJE
Često nije važno šta se govori, već ko govori? Koleginici bih preporučio da dobro prelista svoju biografiju i dobro odmeri šta je to u njenom biću...Od Jula pa do raznih drugih kula koje je medijski potpomagala i zidala služeći političarima. Čim ode u autorski aut, onda smisli neke svoje emisije koje su bile bljutavije od aktuelnih rijalitija, ili zagalami da bi nekako izbila na naslovne strane. Da je baš toliko veliki novinar i borac, nastavila bi da se bori i kad boli, a mediji bi se otimali oko nje. Problem medijskih sloboda je često u činjenici da i u našim novinarskim redovima nema više istrajnih i pravih boraca već često sami sebi dižu bele zastave. Jer, kako reče Tijanić, "ja sam režo na režim i u trenucima kada sam se režima plašio#...Ali, ti koleginice nisi te sorte!
Одговори