Вести
12. 05. 2020.
Сви воле да шпијунирају новинаре
Бити новинар у Латинској Америци никад није било лако – без обзира да ли је на власти десница или левица. Ако им и живот није у опасности, онда могу бити сигурни да их барем прислушкују и сумњиче да раде против владе.
Колумбијски часопис Семана је недавно открио скандал да војна обавештајна служба те земље систематски прислушкује и прати новинаре, како домаће тако и стране који живе у тој земљи. Глас су одмах подигла национална и међународна удружења новинара која захтевају од председника Колумбије Ивана Дукеа да одмах наложи престанак таквог надзора и покрене поступак против одговорних.
Али чак ни међународне организације нису посебно изненађене том праксом која је у Латинској Америци изгледа уобичајена.
Тако и Натали Саутвик, програмска координаторка Комитета за заштиту новинара (CPJ), подсећа да су таква открића већ жалосна традиција у Колумбији. Чак и ако се од владе успе извојевати некаква истрага, то обично води тек до дељења отказа ситним рибама, али проблем остаје. „Истраге уопште нису транспаренте и држава једва да икоме мора да положе рачуне за свој поступак“, сажима Саутвикк.
Сличног мишљења је и Кристофер Барнс, председник Панамеричког удружења новинара (SIP). „Овакве илегалне активности повређују неоспорно право на приватност које се јамчи свим грађанима“, упозорава Барнс.
Штавише: у нормалним демократијама су управо новинари – баш као и адвокати, лекари или чак свештеници – посебно заштићени од прислушкивања. „Јер тако се поткопава неопходно поверење између новинара и њихових информаната“, подсећа Барнс.
Прислушкују и леви и десни...
Протесту се прикључио и новинар мексичког дневника Ел Универсал Хозе Мелендез. Он каже да је прислушкивање новинара „уобичајена пракса“ у читавој Латинској Америци.
„Новинари су одувек били наџирани, без обзира на идеологије и раздобља, барем је тако у последњих пет деценија“, упозорава и Рикардо Троти, извршни директор удружења СИП. Попис је дуг и обухвата како десничарске или војне власти Аргентине, Чилеа, Парагваја, Уругваја или Бразила, баш као и левичарске владе од Никарагве до Кубе.
На папиру у законима, чак и у земљама Латинске Америке, обично пише да се грађани смеју прислушкивати једино ако постоје сумње на везе са организованим криминалом или терористичким организацијама. Исто тако теоретски, за надзор је потребан судски налог.
Али у пракси, готово све тамошње државе имају тела које није посебно брига шта пише у закону. На руку им иде данашња технологија са којом је дечја игра прислушкивати „сумњивце“ и пратити њихово кретање преко мобилних телефона. Тако нам Троти објашњава да је попис „сумњиваца“ у тим државама веома дуг: ту су представници опозиције, активисти за људска права и новинари.
У законима пише свашта
Активисти за права новинара подсећају да је мексичка Влада била купац тајног програма за надзор туђих телефона Пегаз – производ Израела, али иза тог програма стоје тајне службе читавог низа западних земаља. Извесно је да су тај програм користиле мексичке службе док је председник био Енрике Нијето, можда већ и његов претходник, а мало је вероватно да је администрација садашњег председника Андреса Обрадора искључила уређаје којима се шпијунирају новинари, активисти и политички противници.
Исто тако се зна и како су друге латиноамеричке државе набавиле сличне програме: Хондурас, Гватемала или Панама. Читав низ других земаља је покушао да их набави, али се о томе мало зна, каже Натали Саутвик. Врло је вероватно да тамошње тајне службе стоје и иза интернет-напада на салвадорске новине La Prensa Grafica и El Diario de Hoy.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.