Вести
08. 05. 2020.
Александар Сенић тужио Пиштаљку пошто је објавила доказе да није говорио истину
Александар Сенић, јавности познат као један од директора у предузећу „Коридори Србије“ и као бивши члан Демократске странке и странке Бориса Тадића (СДС), који је после успешно завршених избора 2016. превео одбор странке у Српску напредну странку, тужио је Пиштаљку због текста у којем је анализиран његов говор на седници скупштине општине Рача крајем прошле године.
Сенића у овом поступку заступа познати новосадски адвокат Немања Алексић, недавно поменут у српским медијима као саучесник у кривичном поступку који је вођен против садашњег покрајинског секретара за здравство и члана Кризног штаба за борбу против ковида-19 Зорана Гојковића.
На почетку тужбе се излаже тужиочева биографија, заслуге и постигнућа. Наводи се да је Сенић грађевински инжењер, асистент на Грађевинском факултету у Београду и докторанд који путем Института за управљање пројектима своје услуге ставља на располагање привреди. Да је судски вештак из области грађевинарства и члан Инжењерске коморе Србије, као и организације „Менса“.
Након изјашњења о туженом порталу и новинарки Пиштаљке, Милици Војтек, у тужби се прелази на чињеничне наводе. Истиче се да је спорно постројење за прераду отпадних вода у Рачи, о којем Пиштаљка већ више година извештава, изграђено и пуштено у пробни рад 15.2.2020. године, „којом приликом је утврђено да је постројење спремно за рад“. Пиштаљка је недавно објавила текст у којем се види да постројење још није потпуно спремно за рад. Постројење за прераду отпадних вода се иначе гради од 2011. године и Пиштаљка је на основу пријава узбуњивача Томислава Вељковића извештавала о проблемима у његовој градњи.
Александар Сенић у тужби истиче да је током градње овог постројења поднето неколико кривичних пријава и да су све биле одбачене. Чудно је како је имао сазнање од одбачају свих пријава будући да је последња одбачена 31. марта о чему је Пиштаљка писала, а тужба је датирана 10. марта 2020. године.
У одељку тужбе у којем се разматрају радње којима се врши повреда части и угледа признаје се да јавна личност треба да има виши праг толеранције када је реч о критици и коментарисању њеног рада, али да „у конкретном случају није било аргументоване анализе тужиочевог рада, нити су предложени докази за изнете тврдње, већ је циљ напада тужиочева личност у ком циљу је свесно наведен бес јавности на тужиоца, који је етикетиран као извршилац кривичних дела и човек уплетен у корупционашке афере“.
У тужби се међутим не износи анализа спорног текста у смислу провере информација које су у њему изнете већ се туженима пре свега замера начин на који је тужилац доведен у везу са спорном изградњом фабрике за прераду отпадних вода. Поред тога, тужилац истиче да му није дата прилика да се у потпуности изјасни о наводима изнетим у тексту, односно да је његово реаговање било модификовано од стране уредника Пиштаљке.
Александар Сенић тужбом тражи да му издавач Пиштаљке, Удружење „Еутопија“, Владимир Радомировић као главни и одговорни уредник и новинарка Милица Војтек солидарно, на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова услед повреде части и угледа, исплате износ од 500.000 динара, као и да се пресуда објави без икаквог коментара и без одлагања на порталу Пиштаљка.
У одговору на тужбу адвокати Пиштаљке су пре свега истакли да је тужба покушај застрашивања новинара. Као доказ за ову тврдњу наведена је чињеница да тужба Владимиру Радомировићу није послата на адресу пребивалишта већ на адресу на којој тренутно живи а која је позната само уском кругу блиских лица. Будући да постоји сумња да је набављањем ове адресе почињено кривично дело, адвокати Пиштаљке су поднели кривичну пријаву Трећем основном јавном тужилаштву у Београду у којој се између осталог наводи да „то што су Александар Сенић и његов адвокат тужбу упутили на адресу коју нису могли да сазнају на легалан начин већ само починивши неко кривично дело, Радомировићу је требало да пошаље поруку да они о њему знају све, па чак и то где живи, а што није доступан податак“. У кривичној пријави се закључује да се слање овакве поруке не може схватити другачије него као претња.
Изјашњавајући се о осталим наводима тужбе, адвокати Пишаљке навели су да је текст због којег је овај портал тужен, иначе тек други пут за десет година постојања, објављен уз пуно поштовање одредаба Закона о јавном информисању и медијима и у складу са правилима новинарске етике.
Александар Сенић као јавни функционер и политичар – повереник Српске напредне странке за Рачу – мора да трпи појачан степен критике, како је то прописано чланом 8 Закона о јавном информисању и медијима. „Чланак представља јасну и аргументовану критику Сенићевог рада и усмерен је на расправљање питања од јавног значаја, а не на вређање и омаложавање његове личности“, наводи се у одговору на тужбу.
Истинитост навода из текста доказиван је актима државних органа који су уз текст објављени. Пре него што је чланак објављен новинарка Пиштаљке се обратила тужиоцу са питањима на која је тужилац доставио одговор који је и објављен. Део који није објављен, а због чега је тужилац био незадовољан, односио се на узбуњивача Томислава Вељковића, а уредништво Пиштаљке је проценило да је садржао нетачности и да је био увредљив. Томислав Вељковић је већ добио судску заштиту као узбуњивач, а Закон о заштити узбуњивача забрањује штетне радње према узбуњивачу, па је уредништво Пиштаљке проценило да би се оваквим објављивањем придружило прогону узбуњивача.
У одговору на тужбу, за разлику од тужбе, детаљно су анализиране чињенице изнете у спорном чланку. Истакнуто је да је фабрика за прераду отпадних вода у Рачи требало да буде завршена још пре осам година, а да још није пуштена у рад. Будући да је изградња фабрике финансирана средствима Дирекције за воде Министарства пољопривреде као и ЈКП Рача, неспоран је интерес јавности да зна на који начин се троши новац пореских обвезника. Будући да је тужилац на седници скупштине општине изјавио да су изградњу фабрике контролисале различите институције, новинарка Пиштаљке је обраћањем поменутим институцијама само проверавала те изјаве. „Тужилац је вероватно незадовољан јер је у току изборне кампање откривено да не говори истину, али осећај његове субјективне повређености не може утицати на чињеницу да су његове изјаве наведне у тексту супротне писаним документима државних институција“, истиче се поднеску адвоката Пиштаљке.
Тужилац није био задовољан ни чињеницом да је уз спорни текст интегрисан и видео снимак седнице Скупштине општине Рача, и да је исти подешен на почиње на 43 минута и 45 секунди, те да се на тај начин тужиочева фотографија налази објављена у чланку. Снимак је био јаван, објављен на Јутјуб каналу Телевизије Рача, а видео је подешен да почиње од назначеног тренутка због тога што тада тужилац износи тврдње које су предмет спорног чланка, не због неког другог разлога.
Коначно, и Европски суд за људска права у одлукама које се тичу заштите права на слободу изражавања заступа став да је при обављању новинарског позива „новинарима дозвољен степен претеривања или чак провокације, јер је њихова дужност да коментаришу теме од јавног интереса“. Треба рећи да су домаћи судови обавезани праксом Европског суда за људска права јер је Србија чланица Савета Европе.
Интересантан детаљ није промакао адвокатима Пиштаљке да је тужба потписана 10. марта 2020. а већ 11. марта судија Вишег суда у Београду Бојана Чогурић је потписала допис којим је туженима доставила тужбу са прилозима и у којем од њих тражи да у року од 30 дана поднесу одговор на тужбу.
Надамо се да ће суд бити једнако ефикасан у уврђивању спорних чињеница у овом спору.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.