Вести

02. 05. 2020.

Аутор: Катарина Живановић Извор: Данас

Један од аутора и водитељ емисије "24 минута" поводом јубиларне 200. емисије која се емитује у суботу на ТВ Нова С

Зоран Кесић: Заоштравај, Србијо, иначе ћеш скроз отупети

Екипу „24 минута“ чини група момака која већ седам година дели сличне ставове о животу, универзуму и „има потребу да се зеза“.

Тако Зоран Кесић описује ауторе популарног сатиричног серијала који ће у суботу на Новој С имати јубиларно 200. издање. Са чим су се суочавали свих ових година, шта се догађало иза сцене, али и због чега су у последње време заоштрили своју сатиричну оштрицу, причали смо са Кесићем у време док се увелико писао сценарио за епизоду са округлим бројем. 

Очекује ли нас неко изненађење у 200. емисији и како ћете обележити овај јубилеј?

Какво црно изненађење?! Нема славља, нема пресецања врпце и нема свечаног отварања џиновског картонског броја 200 из кога ће полетети две стотине белих голубова и убрзо нажалост и попадати по земљи због погубног 5Г зрачења од кога (има на Јутјубу) цркавају птице, пчеле и дронови. Али Данас наравно не сме о томе да пише. Чик објавите ово! Не волим специјалне емисије, не волим јубилеје и округле бројеве, не волим чак ни оне наше новогодишње „Златне шоље“. Увек испадну лошије од било које просечне „нејубиларне“ епизоде. Оно што највише волим јесте управо ово што се дешава у последњих неколико епизода. Након уводног загревања и испитивања терена, ухватили смо залет и форму и сада уредно разваљујемо. Па оно наше. Уредно и редовно. И зато, смрт јубилејима! Живела наша редовна суботња славља.

Када вратите филм и присетите се прве епизоде, како бисте је упоредили са овим које тренутно снимате? Да ли су теме другачије, да ли сте ви другачији? Колико сте се мењали током година?

Прва епизода ми делује као вртић у односу на данашњи, рецимо, факултет. Била је невинија и наивнија, бенигнија, блажа, могуће веселија, а свакако са занатске стране светлосним годинама слабија од ове данашње. Како су су се друштвене околности мењале, како је тадашња млада напредњачка власт постајала све бескрупулознија, безобразнија и лажљивија, тако се и наша емисија мењала и прилагођавала тренутку.

Не заборавите да „24 минута“ крећу на Б92 у моменту док ова телевизија има националну фреквенцију са које нам се обраћају између осталих и Оља Бећковић, Даница Вученић, Сузана Трнинић, Љубица Гојгић, Бранкица Станковић, уредница информативе је Јелена Косанић… Само седам година касније на Б92 немамо све ове сјајне новинарке, уместо њих имамо господина Фокуса. Е па у складу са таквом грозотом и пропадањем мењала се и наша емисија. Али парадоксално, што је у друштву бивало горе, ми смо постајали бољи. Бољи, али горчи.

Можете ли се присетити најинтересантнијих детаља са неког снимања, или неке анегдоте коју радо препричавате?

Могу да се присетим како смо Сале и ја насамарили њузовце. Сале је, за неупућене, наш редитељ Александар Саничанин, и он, њузовци и ја чинимо тријумвират „24 минута“. Пре седам година смо снимили пилот-епизоду емисије и она је емитована на Првој телевизији. Прва и Б92 већ тада су биле сестринске телевизије. Након тог пилота дошао је летњи распуст и пар месеци драме да ли ће емисија „проћи“, хоће ли је уврстити у шему, просто речено хоћемо ли добити посао. Почетком септембра 2013. Сале и ја коначно одлазимо на састанак са челницима Прве и они нам саопштавају да ће се емисија емитовати, али на Б92. Супер, још боље! Идемо недељом касно увече после Утиска недеље. Каква част и какав изазов ту се доказати. У тој срећи и узбуђењу Сале ми у колима на путу ка редакцији Њуз.нета предлаже да њузовцима који жељно ишчекују вести са састанка јавимо „једну добру и једну лошу вест“. „Добра вест“ била је да смо добили посао, а „лоша“ да ће се емисија „за почетак емитовати на телевизији Хепи“. Неколико наредних сати пролази у нашем драматичном убеђивању сценариста Њуз.нета да је „добро да почнемо, па макар и на Хепију, па полако, Боже мој… једног дана можда и пређемо на неку бољу телевизију. Кинта је кинта, шта има везе“ и све у том смислу. Њузовци су унезверени. Говоре да је то испод сваког нивоа, да они то не желе, да се нисмо тако договорили… Коначно, када је један од њих, мислим да је то Виктор био, почео мало и да плаче… решио сам да је тренутак да из ранца извадим неколико пива и спектакуларно обзнаним „људи, шалили смо се. Крећемо за месец дана на Б92“. Нису се грохотом смејали као што то увек буде у скривеној камери. Ни данас не знам зашто.

Колико је тешко сарађивати са њузовцима? Жалили сте се често да вам не дају да певате. Имају ли можда примедбе и на ваш хумор?

Ми смо у „браку“ већ седам година, Сале, њузовци и ја, и као у сваком браку и ту има успона и падова. Не могу већ ни да се сетим колико пута смо се посвађали, ко се с ким посвађао и зашто. Често се око нечега не слажемо. И онда ја распишем изборе, иде се на гласање. И како већина одлучи, тако и буде. Гласамо у вези с неким гостом или бендом, с тим што ја увек бележим ко је гласао за моју опцију и том касније поклањам више пажње, дајем му већи комад меса или га просто више него остале чешкам по глави.

Можда вам је занимљиво да знате да је иста екипа на окупу од прве епизоде до сада. Све што сте до сада чули и видели од нас написали смо Виктор, Марко, Ненад, Графа, Дарко и ја. И наравно Сале, који држи све команде у рукама. Тој основи апсолутно припада и моја Ика (супруга, такозвана жена), која ми је огромна помоћ и подршка. Не само што је костимограф наше емисије и задужена за моју елеганцију свих ових година, него ми је и саветник, психолог и возач. Њој првој кукам кад нешто не ваља и делим радост са њом због успешне епизоде. Дакле, као што видите, нико не може да изађе из екипе јер је забрањено, а нико не може ни да уђе зато што увек сумњамо да је шпијун. Једини изузетак направили смо прошле године када је у сценаристички тим примљен млади Влада. Он је Викторов кум. Значи може само ако је нечији кум. И ако је сјајан као овај мали Влада.

Ко вам је био омиљени гост а да то није Дража Петровић?

Па Дража је свакако најчешћи гост, он нам је као неки аналитичарски Тито. Дакле доживотни. Али мени лично најдражи од свих гостију икад ми је Која. Зелени Зуб. Легенда Београда и југословенског рокенрола. „Најбољи“, као што му и пише на капи у филму „Како је пропао рокенрол“. Био нам је једном гост, интервјуисао сам га и био је једном са бендом. То је било за Нову годину. Волео бих да се о томе каква је била наша емисија једног дана суди по чињеници да нам је у једном новогодишњем издању емисије уживо свирао бенд који се зове Дисциплина кичме. Нема даље. Јел био Која? Био. Јел свиро? Свиро. Верујем да ће Која победити у најважнијој борби коју данас води, а сви знамо колико људи га воли и моли се и навија за његово оздрављење.

Колико гостију је прошло кроз вашу емисију и да ли сте за неког променили мишљење упознајући га уживо у односу на то како се представљао у јавности?

Не знам баш тачно колико их је прошло, али свакако је сувише. Неки гости какви су били, боље да их нисмо ни звали. Сачувај Боже! Понекад седим тамо, за оним мојим столом, слушам оног госта како прича и мислим се „све ове минуте могли смо да искористимо за нешто паметно“. Па боље и да сам отпевао нешто него ово. И тачно ми буде жао, а то се лепо може и видети на мом лицу. Обратите пажњу кад је гост смарач, како побледим и није ми ни до чега. Али признајем, има и пријатних изненађења. Поменимо рецимо Бајагу. То је један наш познати певач. Сви знамо, Бајага – добар дечко, воле га мајке, знамо све песме, увек можеш да слушаш Бајагу… али нећете ви Бајагу чути ни на концерту да нешто много прича са публиком, да изваљује неке фазоне… хоћу да кажем, увек је одмерен, пријатан, коректан. Али онда, после снимања, одеш са целом екипом и Бајагом на пиће. И упознаш човека који је потпуни урнебес. Чија је свака прича, а има их охохо, мали стендап наступ. Схватиш да се цело друштво у коме су професионални сценаристи, комичари, људи којима је у опису и посла и живота да буду забавни, смеју једино и искључиво Бајаги. Наравно, он има олакшавајућу околност да сваку причу прича гласом Бајаге, што је већ само по себи забавно.

На коју емисију или прилог сте посебно поносни и зашто?

Много је било момената када смо сви заиста могли да будемо поносни на оно што смо урадили. И много је тих „најбољих епизода икад“. Оне се углавном дешавају када су неке драматичне и стресне околности, па му онда ми ваљда дођемо као неки глас нормалности. Као потврда да ипак није цео свет полудео, да нас има још који слично размишљамо. Ево тренутно сам поносан на наше епизоде у доба короне. Питао сам се како ћемо функционисати у околностима физичке одвојености, дакле писања сценарија на даљину, преко Скајпа. Бринуо сам се да ли ће емисија постати досадна због чињенице да суштински имамо само једну тему. Како без публике, бенда, гостију у студију? И десило се право чудо. Наше епизоде дуже су него икад. Трајемо по сат времена већ недељама уназад. Као да желимо и сами себи да докажемо да и овако умемо и можемо. Да се већ толико познајемо, поштујемо и волимо, да и на даљину можемо да произведемо такав квалитет сценарија какав би био немогућ без те блискости међу нама. И лепе су нам емисије. Оптимистичке. Добрим делом захваљујући и свим оним нашим гледаоцима, талентима из својих соба који нам шаљу снимке. У овом затвору у коме се сви налазимо, емисије су нам животније, слободније и шареније него икад. Рекао сам момцима из екипе пре неки дан да смо толико добри у доба короне, да кад се ово заврши, слободно можемо једно месец дана да емисије правимо „у леру“. Од старе славе. Пробаћемо да направимо и једну баш срање епизоду. У 200 епизода стварно је глупо да немамо бар једну јако лошу. Е та стиже после пандемије!

Ваша сатирична оштрица не штеди никог. Власт је највише на удару, што је и логично. Ипак, било је критика да радите за Вучића, да сте његов параван, да вас цензуришу… Како сте доживљавали те критике и зашто су, по вашем мишљењу, поједини били склони тако да вас виде?

Нервирају ме критике. У ствари не, лажем. Критике ме покрећу да дебатујем, да доказујем да смо ми у праву. Да критика није на месту. Али то је сукоб мишљења и то није оно што ми смета. Али нервирају ме лажи. Што је добра околност за посао којим се бавим. Мене заиста нервира лаж. Не подносим је. А када је још лаж у коктелу са безобразлуком, површношћу, примитивизмом и глупошћу… онда потпуно попиздим. И за емисију је то супер. Уопште не морам да глумим да ме нешто изнервирало, само се препустим бесу. Од најчешћих лажи о нашој емисији могу да набројим то да „радимо за Вучића“… али и једнако честу да „радимо за Ђиласа“. Као да се подразумева да мораш „за некога да радиш“, па самим тим да говориш онако како тај који те плаћа жели. Можда је неким људима просто превише досадна идеја да су наше речи само и искључиво плод нашег мишљења о нечему. Плаћа нас телевизија на којој се емитујемо, а причамо оно шта хоћемо. И то понекад упркос политичком опредељењу телевизије. Али то ваљда није узбудљиво као „поуздана информација“ да смо „нечији људи“. Популарне су такође теорије да нас плаћа Сорош, да смо аутошовинисти, а ја лично да пљујем све што је српско, да нас финансира ЕУ па зато никада не критиикујемо њу, да нас плаћа Америка па никада не дирамо Америку, да нас плаћа НАТО, па нам је зато НАТО табу тема итд… Колико нас, по тим причама, њих плаћа, ја мислим да бисмо до сада сви били тајкуни. Бесмислено је уопште демантовати такве идиотлуке, баш као што је узалудан посао бактати се онима који их пишу. Сатисфакцију и личну и професионалну ми представља једино да нашом емисијом иритирамо и нервирамо такве мозгове, јер као што више пута нагласих… волим да нервирам гадове.

У последње време сте прилично оштрији него прошлих година. Зашто? То је било приметно и док сте били на ТВ О2.

Па извините и околности су оштрије. Безобразлук пре свега власти (не занемарујемо ни критику опозиције кад год се „наместе“ а умеју да се наместе) све је већи и већи. Оштрији смо можда и јер смо све старији, па самим тим све мање времена имамо за живот у лажи, трулежи, у владавини просечних и послушних. Све више нам је мука од свега и све више схватамо да ако се нешто драстично не промени, нећемо имати чиме да децу задржимо у нашој земљи. А ја бих волео да ми деца буду ту и као тинејџери и као момци и ту да се ожене и да их гледам и њих и снајке и унуке једног дана. Нећу да ми оду. И зато ћу да учиним све што је у мојој моћи да им променим земљу у којој желим да остану, да је учиним искренијом, праведнијом, веселијом и да они сами пожеле у њој да остану.

И што би се рекло, „не слажем се са питањем“. Није питање зашто смо ми оштрији, него зашто сви који мисле да овде можда нешто и не штима како треба, нису оштрији. Власт је тренутно убеђена у своју моћ купљеним, уцењеним и медијски хипнотисаним гласовима. Нису у опасности од недовољно оштре или потпуно отупеле јавности. Омладина, студенти који би требало да буду покретачи промена и енергија која нам свима даје крила – слабо, туњаво, безмудо и никакво… част блиставим изузецима. Али да видиш кад би се сви у својим професијама, доменима, пољима деловања, заоштрили, како би се наратив власти променио. И зато поручујем, заоштравај, Србијо, иначе отупећеш скроз!

Ко вам је са политичке сцене најинспиративнији за „обраду“?

Ма зна се ко нам је „главни јунак“ још од прве епизоде, није то никаква тајна ни новост. Али гледамо да убацујемо нове ликове. Јер захвални су, брате, за комедију, греота не осветлити рефлектором све те шрафове у механизму овог система. Понекад ми цела та конструкција министри-уредници медија-новинари-аналитичари-локални шерифи-директори јавних предузећа делује као војска. А зна се у војсци шта је – „наређење, извршење“. Дође рецимо команда „од данас, па наредних месец дана кључна реч је медији са тајкунским предзнаком“. И онда видиш како сви шрафови дисциплиновано кокодачу управо ту задату фразу. Или стигне команда, домаћи задатак на задату тему „желе да изолују Вучића како би корона победила“. И онда имамо тај домаћи у најразличитијим облицима и формама. Крле мудро изговара ту небулозу, правећи се да је он сам, својим крловским интелектуално проседим промишљањем дошао до тога, Ђука онако народски сочно, прилагођено језику крда исто то говори, на Студију Б се читају саопштења са тим садржајем, спикери Пинка изговарају исте те речи трудећи се да не изгледају као да су отети и приморани на то, Сарапа и Деа ће то упитати своје госте који су већ дошли избрифовани за наратив „они желе да корона победи“, поновиће то и Весић и Вулин, убациће то у своја питања на конференцији за медије и Боки, Гоца и Барбара, изуњкаће то и Марић у својим емисијама, а за случај да нисмо то већ 1.000 пута чули, ето је и премијерка Брнабић да папагајски понови оно што јој је наложено да каже. Ето, то ми је инспиративно за обраду. Папагајски механизам послушности и хоће ли ико икада из те гомиле рећи „нећу“.

Како екипа „24 минута“ подноси ове карантинске дане?

Одлично, право да вам кажем. Пишемо емисију од куће. Ја одем већ обучен и скоцкан у студио, Ика ме и нашминка у колима, снимим, вратимо се кући. Прилагодили смо рад околностима самоизолације и могу вам рећи да смо сви врло дисциплиновани и да поштујемо прописане мере. Наравно да ћемо у емисији критиковати ако нам се нешто учини да је нелогично и погрешно, то нам је уосталом и посао. Али, било би јако ружно и неискрено да у емисији позивамо људе да остану код куће, а онда ми сами или пре свега ја као најистакнутији, одем да се шеткам, сунчам, уживам на сунцу. Навикли смо се на овакав „собни“ ритам рада и просто се плашим шта ће се десити када опет будем морао уживо да гледам те сценаристичке њушке.

Да ли сте очекивали да ће емисија овако дуго трајати и шта планирате за будућност?

Мислим да нико од нас није овако далеко размишљао када смо почињали. Увек смо планирали од епизоде до епизоде. Желели смо да направимо емисију какву бисмо и сами као гледаоци волели да пратимо и мислим да смо у томе још одавно успели. Затим нам је циљ био да подижемо квалитет. Свега – сценарија, форме емисије, динамике, визуелног идентитета, мог водитељског наступа, да уводимо и испробавамо нове ствари… Свака нова епизода увек нам је представљала и нови почетак и ново доказивање. Не знам како и када се догодило да „24 минута“ постану овако битни и драги људима, читавим породицама, откуд то да нас и мала деца јако воле, зашто свака друга баба на улици жели да ме пољуби у образ, због чега ми и неки млади момци намигују… Све ми је то и даље несхватљиво, али не трудим се превише ни да разумем. Човека може мало да понесе толика пажња, љубав и очекивање јавности… и онда да помисли да су и он и његово дело много важнији него што у реалности јесу. И зато смо и данас и пре седам година ми и даље група момака која дели сличне ставове о животу, универзуму и свему осталом и има потребу да се зеза. У будућности планирамо… па ништа нарочито. Да променимо ову земљу на боље, срећније и лепше. И онда да баталимо политичку сатиру и посветимо се снимању серија и филмова. Па оно, стандардно.

Жена и ја смо сваки дан Кризни штаб

Пратите ли редовне конференције Кризног штаба и готово свакодневна ванредна обраћања председника Србије? Какав утисак на вас остављају? Чини се да су баш инспиративне за вашу емисију.

Не гледам баш сваку, мрзи ме. Имам ја и паметнија посла. Рецимо да читам и да гледам серије. И да спречавам децу да се не поубијају у кући. Па жена и ја смо сваки дан „Кризни штаб“ овој нашој двојици клинаца који више не знају шта ће од себе и онда морамо да их убеђујемо да ово полако пролази, да ћемо за који дан да ублажимо мере и да смо изравнали криву. Гледају нас деца у чуду шта причамо као што сви ми зблануто слушамо Несторовића. Нисмо звали у емисију никога од чланова Кризног штаба, јер ипак сматрамо да сатирични оквир „24 минута“ није тренутно примерен за наступ људи од којих очекујемо конкретне податке и који се баве и те како озбиљним послом.

Можда нешто о Вулину

Како изгледа припрема за емисију – од почетних идеја, писања сценарија, па све до снимања?

Ништа нарочито. Стављамо идеје и инсерте на нашу Фејсбук групу, а када се нађемо у редакцији, лепо напишемо на табли све потенцијалне теме и можда нешто о Вулину. Онда већ дође време за ручак, па док се поручи храна, док храна стигне, док се једе, док се одмори, ето већ и време да се иде кући. Средом и четвртком напишемо целу епизоду и петком је снимање. То снимање је мени велико задовољство зато што означава почетак викенда. А и целу епизоду смо пре самог снимања већ доживели, измучили се њом, породили је, проживели… тако да је снимање пука егзекуција. Додуше забавна, а понекад и урнебесна, поготову када сам ја расположен, када ме публика не нервира и кад имамо неки добар бенд.