Вести

30. 04. 2020.

Аутор: Зоран Стрика Извор: Цензоловка

Новинари и стрес у „корона моду“: Мисли блокиране у једној теми, ризик од предозирања информацијама

Количина стреса током извештавања о епидемији драматично се повећала и професији која је и без короне стресна, тако да се неки новинари суочавају и са психолошким последицама. Изузетно је важно да они који грађанима доносе информације пронађу издувне вентиле и рехабилитују се пре одласка на посао, како не би дошло до „овердозирања“ вестима о коронавирусу

Извештавање у условима ванредног стања, ограничено кретање, константан прилив лоших вести, замор и неизвесна будућност, само су део онога са чиме се протеклих месеци и по дана суочавају новинари у Србији.

Све то за собом повлачи много већу количину стреса у иначе стресној професији, а неки од њих се суочавају и са психолошким последицама, због чега је изузетно важно да они који грађанима доносе информације пронађу издувне вентиле и рехабилитују се пре одласка на посао, како не би дошло до „овердозирања“ вестима о коронавирусу.

Дневни извештај Појнтеровог института је још пре месец дана имао наслов „Можда почиње замор вестима о коронавирусу, али је важније више него икад да новинари објављују ове вести“.

Том Џонс за Појнтер пише да телевизије, портали и новине не могу довољно да покрију причу о вирусу, чак и уколико би то могло да доведе до замора или анксиозности. Права опасност за јавност крије се иза тога да публика не добије довољно информација поткованих чињеницама.

Тешко је пронаћи тему која је толико снажно запљуснула медијску сцену у Србији и у потпуности преузела примат над свим осталим важним друштвеним питањима. Све се полако кувало, али је брзи прелаз од схватања COVID-19 као „најсмешнијег вируса“ до увођења ванредног стања оставио утисак да се све догодило преко ноћи.

Ванредно стање, полицијски час, рад од куће, непостојање друге теме осим коронавируса, много више посла него раније и посматрање мењања света у реалном времену – јесте нешто са чим се новинари у кризном периоду суочавају.

Горе него 1999, овом рату се не назире крај

Саша Трифуновић, главни и одговорни уредник портала istmedia.rs из Бора, са својим пријатељима је на Фејсбуку поделио неколико савета о коришћењу времена током ванредног стања. Тако Трифуновић препоручује да информације о коронавирусу пратите на свака три сата по 10 минута, да слушате музику, али не са радија, јер и они бомбардују вестима о вирусу, да радите вежбе, како не бисте завршили у „корона моду“ и депресији.

Он за Цензоловку каже да крај рачунара дневно проводи више од 12 сати, пишући за istmedia.rs и агенцију Бета. „Корона мод“ је за њега стање које оптерећује све новинаре, јер је вирус постао једина тема која интересује читаоце. Корона је свуда и не може да замисли себе како пише „питку, слатку, дескриптивну“ репортажу, јер су му мисли тотално блокиране једином актуелном темом.

Његов став је да је тренутна ситуација гора од оне 1999. године, када смо били бомбардовани, пре свега зато што се тада очекивало да рат једном стане.

„Били смо ‘слободни и бомбардовани’. Другачији је био однос између људи, комшија. Овом рату се не назире крај и то ме плаши. Не видим како ћу као медиј опстати ако ово потраје. Већ 10 дана радимо без прекида, волонтерски, а задовољство ми је реакција наших читалаца и поверење које имамо код њих. Али од тапшања се не спрема ручак. А не видимо ни шта ће се променити када све прође, јер слутим да су нам и цело друштво и привреда на коленима и да ће медији, бар приватни и локални, бити последња рупа на свирали“, забринут је саговорник Цензоловке.

БОЉЕ СЕ ОПХОДИМО ПРЕМА АПАРАТУ ЗА КАФУ НЕГО ПРЕМА СЕБИ

Појнтеров институт је објавио неколико савета о томе како да се новинари боре против стреса током извештавања о коронавирусу. Како сликовито објашњавају Ал и Сидни Томпкинс, који помажу редакцијама да превазиђу трауме и стресна искуства, људи се лепше опходе према свом апарату за кафу него према самима себи, јер њега барем искључе када га не користе. Прича о вирусу нас прати непрестано, али је потребно да се у одређеном делу дана свесно искључимо од праћења вести.

Пред одлазак на спавање обично проверимо телефон. Слично ћемо можда поновити и током ноћи ако се „цимнемо“ у сну, а вероватно је то једна од првих ствари које урадимо када се пробудимо.

Не дозволимо да нам размишљање о извештавању буде последња ствар коју ћемо учинити пре одласка у кревет. И спавајте довољно дуго, саветују из Појнтера.

Свакодневно слушамо и гледамо узнемирујуће информације, а њихово понављање може да изазове трауматични стрес. Репетативна природа негативних информација је нешто што ће узети свој данак.

Ресетујмо се. Уз себе држимо нешто што ће нас подсећати на то како „нормално“ стање изгледа.

Подсетимо се да је од трауме коју доживљавамо као новинари важнији посао који обављамо.

Забринимо се уколико нас не погађа узнемирујућа слика, сцена или интервју. То значи да смо се „дисконектовали“. Привремена „дисконекција“ нам помаже да завршимо посао, али уколико се у потпуности искључимо, то значи да смо се повукли из реалности.

Будимо пажљиви са употребом алкохола и хране. Уколико је „наш лек“ за стресне ситуације разарајући по организам, заобиђимо га.

Разговарајмо са блиским особама. Ако смо имали грозан дан или смо били преоптерећени на послу, поделимо то са неким ко ће нас разумети или нам помоћи.

Не чекајмо да нам шеф каже да нам је потребан одмор.

Време је и за солидарност. Уколико видимо да неко од колега извештава из дана у дан о тешким темама, обратимо му се и питајмо га како је. Таква подршка може много да значи.

Једва чекам да се вратим темама од којих сам желела да побегнем

Новинарка телевизије Н1 Наташа Ковачев свакодневно обавештава грађане о епидемији коронавируса на територији Војводине. За Цензоловку каже да једва чека да се врати оним причама од којих је пре короне барем једном дневно прижељкивала да побегне. 

„Осим што сам имала осећај да радим везаних руку, будући да је за преношење поузданих информација, у време опште панике, неопходно сваку од њих добро проверити, јавио се и осећај немоћи и неповерења. Нетранспарентност хоће то да изазове“, прича Наташа Ковачев.

Онда је, додаје, дошло време и да колеге примећују симптоме заразе, па и да се тестирају. И сама је била на списку контаката и није јој било пријатно, иако није осећала исту узнемиреност као они који су примећивали симптоме.

„Затим, свакодневно пребројавање заражених, животно угрожених и умрлих. Ти људи су постали статистика. Нико се не усуђује да им да име, презиме, личност. Разумљиво, не сме се нарушавати приватност пацијената, али полако клизимо у безосећајност. Ништа то није нормално. Баш као и празне улице у 18 часова, парче пластике од ког ти зависи да ли смеш напоље или не и глас који оџвања на местима где никада раније није. Једва чекам да све ово прође и да се вратим темама од којих сам бар једном дневно прижељкивала да побегнем“, поручује наша саговорница.

Новинарка Прве телевизије Сандра Зекић каже да је током каријере извештавала у најразличитијим условима и о најразличитијим темама – о убиствима, вејавицама, поплавама… Једино што памти из свега тога јесте да јој било физички напорно, јер би лагала уколико би рекла да извештавање у таквим ситуацијама није изазов за сваког новинара који је и даље заљубљен у свој посао.

Извештавање о корони разликује се по томе што су се на оно што одликује извештавање у кризним ситуацијама надовезале и психолошке и етичке дилеме.

„Стална концентрација да се у тону и начину извештавања не паничи ниједног момента, да се грађанима пруже јасне и званичне информације, да се у моментима када сви ТВ медији извештавају са истих званичних догађаја нађе начин да се у укључењима ставимо у улогу гледаоца, како би те макар и тај један тог дана заиста чуо и послушао и, на крају крајева, схватио озбиљно, јесте оно што прати извештавање ових дана“, објашњава Сандра Зекић.

Ризик од предозирања информацијама

Овакво време захтева прилагођавање, а теренски рад новинара са собом доноси и непредвидљивости, што захтева и механизме одбране, указује за Цензоловку психијатар др Небојша Барачков.

Једна врста превентиве психолошких проблема јесте да се унутар саме редакције направи добра тријажа новинара, те да се одлучи ко може да буде добар за извештавање у кризним ситуацијама, а коме више одговара рад из редакције.

У кризним ситуацијама је нормално да се јављају емоције и оне морају негде да се испоље. Инфантилни механизам одбране јесте њихово негирање, док ће зреле особе разумети шта се догодило и желеће то да разумеју.

„У неком моменту долази до предозирања информацијама. Човек их добија, али није више у стању да их процесуира. Прекардашио је свој капацитет, што ће довести до тога да не чује информацију која је битна, или неће имати критички однос према нечему што је лажна вест. Боље је и за новинаре и за публику да у неком тренутку угасе телефоне, да се препусте неким другим активностима, да оставе период за регенерацију, односно рехабилитацију. Уколико нисмо довољно рехабилитовани, онда се све више оптерећујемо, те после неког времена то прерасте у психички поремећај спавања, расположења, концентрације, воље и слично“, објашњава психијатар Барачков и наводи румунску пословицу да „без доброг одмора нема ни доброг рада“.

Он објашњава да је за новинаре важно да на задатке одлазе рехабилитовани од стреса у претходном дану, јер би у супротном могли да се јаве пропусти, чиме би крајња жртва могла да буде јавност. Уколико су преоптерећени, доћи ће до грешака, можда се неће поставити неко важно питање, јер није било довољно концентрације…

Слободно време, које најчешће мора да проводи у стану, новинар може да искористи тако што ће припремити неко запажање које није у вези са дневним вестима, или да се посвети дубљем проучавању неких тема, јер ће се живот наставити и после короне. Препоручује се и враћање „љубавима из младости“, односно откривање онога чиме „дете у нама“ воли да се игра.

„Потребан је добар вентил у смислу спорта, рекреације, хобија и дружења. То су моменти вентилације, када можемо да испустимо сву напетост или страх у кризним ситуацијама. Неко уради десет склекова, неко има неки други трик“, каже Барачков.