Вести

13. 04. 2020.

Аутор: Разговарао: Александар Губаш Извор: novaekonomija.rs

Интервју са Перицом Гуњићем, главним и одговорним уредником Цензоловке

Прави новинари неће подлећи самоцензури

Једанаестог априла, пре двадесет и једну годину, а такође за време ванредног стања, убијен је Славко Ћурувија. Како се ви, као вишегодишњи сарадник покојног Ћурувије, сећате тог дана?

Перица Гуњић: Тих дана је заиста било ванредно стање, и делимично је по некој атмосфери подсећало на ово данас. Та нека језива тишина, која је владала градом добрим делом дана -- када су најављивана бомбардовања, или када су људи просто остајали у становима... Мада, није баш све било исто, пошто тада није било забране кретања као данас, али је истовремено та језовитост имала везе и са тим што је, и тада, опасност долазила од неког невидљивог непријатеља. Данас је то вирус, а тада су то били невидљиви бомбардери.

Славко Ћурувија је праћен и прислушкиван, не само тих неколико дана пре убиства, него је то званично почело од јесени претходне године, а током суђења за његово убиство смо имали прилике да чујемо да је то трајало и доста дуже. Сећам се те језе, и тог страха код многих новинара... У том тренутку је бомбардовање тек било почело пре неких двадесетак дана, па су многи људи мислили да је то само почетак крвавог обрачуна са свим критичарима Милошевићевог режима. Тај страх, та језа коју су многи после тога осећали опстала је, ја мислим, и дуго после тога.

Вероватно и дан данас многи људи помишљају на то колика је моћ тајних служби у овој земљи, које су се и тада, на такав драстичан начин, обрачунавале са неким политичким неистомишљеницима или критичарима режима. После Ћурувије тај обрачун није ишао дотле да су људи убијани, али можемо видети мноштво јасних сигнала да је то, како бих рекао, срце таме ове државе и даље веома веома активно, и да одређује судбине многих људи -- па и целе ове државе. Дакле, нажалост, није само ванредно стање, и није ова злосутна тишина као што је сада... Није то једини, како бих рекао, страх, и једина језива ствар, него је то просто и сама структура овог система, која је на неки начин остала непромењена.

Још једна ствар која повезује 1999. и 2020. годину је личност Александра Вучића. Он је у време убиства Ћурувије био министар информисања, а сада је, формално, председник државе -- али је неформално заправо он тај који усмерава све ресоре Владе, па тако и информисање. Како би изгледало поређење Вучића некад и сада, што се тиче односа према медијима?

ПГ: У то време, деведесетих, су последице по медије, као што је било и то убиство Славка Ћурувије, понекад биле драстичније. Непуних годину дана пре тога је донесен тај Закон о информисању -- то је било у октобру ‘98. године -- који је, у ствари, служио искључиво за обрачун са медијима. Ту је, пре свега, на удару био Славко Ћурувија и његов Дневни телеграф, и касније Европљанин, али и други независни медији.

Један од најодговорнијих људи, ако не и најодговорнији, за један такав закон био је, наравно, министар информисања Александар Вучић, који је тада, на врло бескрупулозан начин -- у време када је исто најављивано ратно стање, због сукоба на Косову, и тако даље -- претио медијима, онако безочно, и те претње спроводио у дело. Не знам колико људи данас знају, тада је забрањен Ћурувијин Дневни телеграф -- то је било чак и пре тог Закона о информисању, једно недељу дана. После тога су тако драконске казне, у стотинама хиљада долара по једној пресуди, доношене против медија... И у томе свему је једну од главних улога играо радикал Александар Вучић.

Он је веома вешт у пропагандном рату. Дакле, он је комплетну медијску сцену, коју релативно добро познајем, прекомпоновао -- видећете да је веома успешно успоставио своје медије, који га комплетно подржавају, без икаквих назнака да би иједан од њих, икада, због било чега њега лично могао да критикује. Не само што је створио своје медије, па и све телевизије са националном фреквенцијом, него је створио и комплетну ту сцену -- паралелна новинарска удружења…

Да, чак се и слично зову удружења! Заједничко им је то “УНС”, а само се почетак разликује -- па тако, сем УНС-а и НУНС-а, имамо и режимски ПРОУНС...

ПГ: Да, управо тако. То је један од тих, често лукавих, начина да се скрене пажња и да се ствари прикажу супротним од оног какве заправо јесу. Ви имате удружења сличних имена, имате Фејсбук странице... Постоји читава армија “ботова” која ради на Фејсбуку -- и на Твитеру, пошто је Твитер угасио неких 8500 налога људи који раде за Српску напредну странку. Уопште, преко друштвених мрежа имате различите начине на које делује та пропаганда, све време практично заваравајући грађане.

Нов моменат, у целој овој медијској ситуацији, је и ова најновија најава Кризног штаба, да ће се убудуће конференције за медије одржавати без новинара -- наводно, из страха за њихову безбедност. Како су уопште до сада изгледале те њихове конференције, и како ће изгледати сада кад се питања буду слала мејлом?

ПГ: То је, ја мислим, испуњење влажних снова ове власти. Отприлике -- “Да их више ни не видимо, а камоли да нас нешто питају.” То је потпуно бесмислено... Малопре смо причали о обесмишљавању медија, и новинарског посла уопште, и тек је ово сада врхунац тога. Надам се да се то неће одржати, и да ћемо некако успети то да променимо -- односно, да ћемо некаквим притиском на власт успети се изборимо за то да информисање поново стане на ноге. Међутим, не делује ми као да ће се то ускоро догодити.

Све и кад имају информације, колико, у овој ситуацији, медији слободно извештавају? Колико је јак проблем аутоцензура?

ПГ: Мислим да је аутоцензура сада много већа, нарочито после хапшења Ане Лалић, и да је то била порука коју су они тада хтели да пошаљу. Дакле, ево шта вам се може догодити -- можете да проведете једну или више ноћи у полицији, да вам покупе телефоне, лаптопове и све живо... Порука је: “Сазнаћемо све о вама, и ако мислите да вам се то исплати, ви изволите и пишите критичке текстове.” Верујем да су ту поруку тако разумели многи новинари, и верујем да је аутоцензура сада много раширенија -- али се исто тако надам да прави новинари, наравно, неће томе подлећи.

Каква је ситуација са физичким нападима?

ПГ: Последњи и надрастичнији физички напад је, наравно, било паљење куће Милана Јовановића, и пре тога пребијање Жељка Маторчевића -- уредника сајта на коме су Милан и Жељко објављивали текстове о Драгољубу Симоновићу, који је на крају оптужен за то паљење куће. Ти физички напади на новинаре, нажалост, нису толико ретки -- ја сам прилично убеђен да их има много више него што ми знамо, зато што се понекад о њима и не говори.

Међутим, поред њих су веома опасне претње и језиво застрашивање које многи новинари доживљавају -- и то, пре свега, новинари локалних медија. Имамо случај у Инђији -- Верица Маринчић, новинарка Инђија кафеа, је месецима праћена и на различите начине застрашивана од стране једног човека, коме се није допало то што је она објавила фотографију његовог бахато паркираног аутомобила. Тортура коју она пролази, од прошлог лета -- то практично траје и до данас -- је заиста језива, и то, нажалост, није једини случај таквог застрашивања у нашој земљи. Тога има јако много, а највећи проблем, кажем, имају људи у локалним медијима, који су практично нападнути са свих страна.

Може ли држава, и да ли уопште жели да уради нешто по питању тих напада?

ПГ: Држава на то не реагује ефикасно. Односно, најчешће не реагује никако -- и када дође до ње, то некако нестане у фиокама тужилаштва и полиције, и ствари се ту заврше. Тако да се, рецимо, претње као што су “Треба вас све побити!” представљају као слободно изражавање мишљења -- буквално се на суду износе таква објашњења. То је све део атмосфере у којој новинари данас раде, и право је чудо да, да поменем и неке лепе стари, да ипак постоје -- поред тих локалних новинара, којима се заиста дивим, јер су невероватно храбри -- да код нас, ипак, постоји неколико озбиљних и професионалних медија. Не само ових највећих, као што су Н1 и Данас, него и мањјих истраживачких центара, као што су ЦИНС, КРИК или БИРН.

Сад ми нешто паде на памет. ЦИНС, КРИК и БИРН су све скраћенице од четири слова, које садрже слово “и”. Не би ме зачудило да сада власт осмисли неку агенцију за истраживачко новинарство од четири слова…

ПГ: И садржаће слово “и”… (смех) Апсолутно, то је вероватно следећи корак.

Кад смо код следећих корака... Будући да се ова емисија зове “Дан после”, и да се не интересује само за ово што се дешава сада, за време ванредног стања, него и за оно што ће бити после -- на шта ће личити наши и светски медији дан после краја кризе?

ПГ: Који ће медији код нас преживети ову кризу, и овакву власт -- то је велико питање... Верујем да много њих неће преживети, пре свега на локалу, нарочито ако ово потраје. За пар месеци -- ако се тада заврши ова криза, а надам се да хоће -- када медији буду у финансијским проблемима, оно што можемо од власти да очекујемо је само да их докрајчи. А не да им помогне, као што то раде многе државе -- пошто су медији, наравно, у проблемима у целом свету...

Такође, пре свега медијска слика, али и уопште слика нашег друштва, зависе од тога да ли ће доћи до неких озбиљнијих промена после коронавируса. Претпостављам да је могућност таквих промена везана и за могућност одржавања избора -- који су сад одложени, и претпостављам да ће бити одржани после завршетка ове кризе, што је можда на јесен, или не знам већ кад...

Притом, уопште не мислим да би они који би у том случају дошли на власт били много бољи према медијима. Никад не треба заборавити да је овакву медијску сцену почела да прави, у ствар,и претходна власт. Мислим пре свега на таблоиде и њихов утицај, који је тада почео да се шири -- да би онда подивљали од 2012. до данас, и постали овако беспризорни као што јесу. Ипак, промена је апсолутно неопходна, и једини начин, чини ми се, да се задржи професионализам медија јесте у томе да дође до озбиљних, системских друштвених промена.

Интервју са Перицом Гуњићем, главним и одговорним уредником Цензоловке, за подкаст “Дан после” (линк за аудио интервју).