Вести

10. 04. 2020.

Аутор: Тамара Спаић Извор: Цензоловка

21 година од убиства Славка Ћурувије: И даље чекамо коначну пресуду извршиоцима и организаторима злочина

У суботу, 11. априла, навршиће се 21 година откако је новинар Славко Ћурувија изрешетан испред своје куће. После многих опструкција истраге, суђење је почело тек 16 година након злочина, да би прошлог априла, четири године касније, била донета првостепена пресуда оптуженим припадницима РДБ-а. И даље се, после жалби одбране и тужиоца, чека одлука Апелационог суда, одложена због епидемије

Ове суботе, 11. априла, навршава се 21 година од убиства Славка Ћурувије, новинара и власника Дневног телеграфа и Европљанина. Убијен је с леђа, испред своје куће у Светогорској 35, због чега су пре годину дана првостепено осуђена четири припадника тадашњег Ресора државне безбедности, укупно на 100 година затвора.

Обележавање годишњице и пригодно паљење свећа и полагање венаца на месту убиства догодиће се у условима ванредног стања и полицијског часа, што ће многе подсетити на време НАТО бомбардовања 1999, које је искоришћено за бруталну ликвидацију новинара.

Власник и издавач медија који су критиковали тадашњу власт убијен је на самом почетку бомбардовања, на Ускрс: изрешетан је са два рафала из шкорпиона због „јавног иступања у земљи и иностранству и критике носилаца политичке власти“, како се наводи у оптужници против четворице некадашњих руководилаца и оперативаца тајне полиције.

„Славко Ћурувија је морао бити уклоњен да зрно побуне, коју је он представљао, не би проклијало. Да други успешни људи не би, попут Ћурувије, отказали послушност систему“, рекао је тужилац у својој завршној речи.

Слободан Ружић, заступник Јелене и Радета Ћурувије, Славкове деце, пред судом је истакао:

„Славко Ћурувија је убијен само због тога што се дрзнуо да се супротстави једном злочиначком режиму…“

За убиство су неправоснажно осуђени бивши начелник Ресора државне безбедности Радомир Марковић и тадашњи начелник београдског центра РДБ-а Милан Радоњић на по 30 година затвора као организатори, док су бивши главни обавештајни инспектор Друге управе РДБ-а Ратко Ромић и бивши резервни припадник РДБ-а Мирослав Курак осуђени на по 20 година затвора.

Како је припремано и најављено убиство?

Медијски линч Славка Ћурувије био је припрема за његово убиство. Две недеље од почетка НАТО бомбардовања, и пет дана пре убиства, 6. априла 1999, у режимском дневнику Политика Експрес освануо је текст „Ћурувија дочекао бомбе“ – потписао га је новинар Мирослав Марковић.

Коментар у ком се власник Европљанина проглашава „издајником“ прочитан је те вечери и у Другом дневнику РТС-а. Тај текст су многи новинари доживели као „оптужницу“ на основу које је пет дана касније убијен Славко Ћурувија.

Теза да је „издајник“ није била нова. Како је сам Ћурувија испричао у једном од последњих интервјуа у Времену, управо тако га је етикетирала Мирјана Марковић, супруга Слободана Милошевића и шефица ЈУЛ-а, једне од владајућих странака.

Непуних годину дана раније, према Ћурувијином сведочењу, између њега и Мирјане Марковић одиграо се, видеће се касније, кључан „врло непријатан и напет разговор“. Било је то на дан доношења Закона о информисању, који ће послужити за драконско кажњавање и гашење критичких медија у Србији.

„Све сам јој рекао: о нарастајућем фашизму у Србији, о диктатури и о насиљу које предстоји ако се нешто не предузме. (…) Покушао сам да јој објасним како оваква драматизација политике у Србији може за шест–седам месеци да оде тако далеко да на улице Београда и других градова у Србији падне крв“, рекао је Ћурувија у интервјуу Времену.

За разлику од претходних разговора када је она те критике доживљавала као добронамерне, Ћурувија је рекао да је тада она „веома лоше примила то што јој је рекао“.

„’Претите, претите’, рекла ми је и онда ме напала. Кључне тезе њеног напада биле су да сам ја издајник, да имам шефове у Америци и иностранству.“

„Оптужила ме је – повишеним тоном – да призивам бомбардовање и пребацила ми да сам радио и писао шта сам хтео, бљувотине и будалаштине, да је Дневни телеграф ‘перверзна и параудбашка редакција’, јер смо објављивали неке податке о њеним сарадницима из ЈУЛ-а и стално је помињала мене и моје пријатеље’“, рекао је Ћурувија за Време.

Часопис Европљанин је раније, крајем лета 1998. године, оштро писао о Закону о универзитету. На насловној страни објављен је наслов „Сан професорке Мире Марковић“. Била је то најава текста у ком се критикује тај закон јер је функција универзитета „сведена на теледириговану установу власти“.

Атентату претходило економско убијање новина

За Закон о јавном информисању, који је Скупштина Србије изгласала 20. октобра 1998. године, данас се зна да је послужио као „преки суд“ за критички и опозиционо оријентисане новине, али се често заборавља да су и пре њега специјалним медијским декретом забрањени Дневни телеграф и Данас.

Тадашњи министар информисања Александар Вучић упозорио је Дневни телеграф, Нашу Борбу и Данас да ће бити забрањени ако наставе да пишу као до тада, а како га они нису послушали, 14. октобра 1998. декретом је забранио Дневни телеграф.

Непосредан повод био је на насловној страни објављен текст „НАТО одобрио напад, Милошевић прихвата план?“. Од тада, Дневни телеграф почиње да се штампа у Црној Гори и одатле се, уз велике тешкоће и многе заплене на граници, пребацује у Србију и продаје уз помоћ колпортера.

Још један текст био је повод да режим Слободана Милошевића објави „рат“ новинару. Европљанин је 19. октобра изашао са отвореним писмом председнику Србије: „Шта је следеће, Милошевићу“. Аутори ове жестоке оптужбе на рачун режима били су Александар Тијанић и Славко Ћурувија.

За тај текст је Ћурувији, као власнику, и уредницима Европљанина суђено ретроактивно по Закону о јавном информисању, уз образложење да су позивали на „насилно рушење уставног поретка, нарушавање територијалне целовитости и независности Републике Србије и Савезне Републике Југославије“.

Ћурувија је осуђен на новчану казну од 2.400.000 динара (тадашњих 250.000 немачких марака). Остављен је рок од 24 сата за плаћање, а затим је извршена пленидба имовине. Људи у цивилу, који су се представили као извршитељи Општине Стари град, у пратњи полиције упали су у редакцију Дневног телеграфа и Европљанина и пописали столове, столице и сву опрему коју су затекли.

Све је заплењено, укључујући и инвентар из просторија маркетинга фирме ДТ Пресс у Улици Лоле Рибара 35. Као куриозитет, остало је записано да је и сва имовина из стана директора фирме такође заплењена, а да су му извршитељи оставили само дечји креветац.

Истрага је годинама тапкала у месту

Требало је да прође 15 година од убиства да би била подигнута оптужница и још годину дана да би почело суђење оптуженима за убиство Славка Ћурувије. Све што се догађало свих ових година сведочи о још увек јаком утицају и моћи које припадници тајне службе из деведесетих имају у државним структурама.

Иако је тајни досије Државне безбедности под називом „Ћуран“ сачуван и објављен крајем октобра 2000. године, а јавност сазнала да је тајна полиција незаконито данима пратила Славка Ћурувију све до неколико секунди пре самог злочина, како је речено током суђења, истрага је годинама тапкала у месту и била опструирана. Чак је планирано и убиство Драгана Кецмана, инспектора који је најупорније истраживао овај злочин и обезбедио неке од најважнијих доказа.

Знало се да је Државна безбедност 9. априла 1999. почела да прати Ћурувију 24 сата дневно, као и да је на том задатку, како је током суђења потврђено, радило 27 људи, у три смене.

Било је и других важних детаља који су годинама прећуткивани и заташкавани.

На пример, 2003. године, у акцији „Сабља“, која је уследила после убиства Зорана Ђинђића, хапшени су и припадници Државне безбедности Мирослав Курак и Ратко Ромић, трећи и четврти на листи оптужених за убиство Ћурувије. Пуштени су на слободу, а Ромић је чак добио одштету од државе због притварања.

Током 2007. и 2008 саслушано је стотинак сведока, али без напретка.

Истрага је кренула са мртве тачке након што је у фебруару 2013. формирана Комисија за истраживање убистава новинара, а од октобра те године на снагу је ступио закон којим је уведена тужилачка истрага. Прекретница за покретање истраге била је изјава Милорада Улемека Легије, једног од учесника атентата на премијера Ђинђића, који је 8. јануара 2014. за убиство Ћурувије окривио Ратка Ромића и Мирослава Курака.

Легија је тада открио да је из једног разговора с Радомиром Марковићем, начелником РДБ-а, схватио да су Ћурувију убили Ромић и Курак. Пет дана касније покренута је истрага, ухапшени су Милан Радоњић и Ратко Ромић. За Мирославом Кураком расписује се међународна потерница, која је и данас на снази, али се не примећују напори државе да га приведе, иако јој је познато где се Курак налази.

На прву пресуду се чекало 20 година

Суђење за убиство трајало је од јуна 2015. до почетка 2019. Осуђујућа пресуда донета је 5. априла прошле године, само неколико дана пре него што се навршило 20 година од убиства.

Суђење је обележено опструкцијом у којој су се истакли припадници некадашњег Ресора државне безбедности. Често су се током сведочења изговарали слабим памћењем и „великим протоком времена“.

Истовремено, суд је прихватио предлог одбране оптужених да одбаци неке од кључних материјалних доказа, као што су траке са подацима са базних станица којима је непобитно потврђено присуство оптужених на месту убиства, односно у његовој близини. Два пута је Апелациони суд, после жалбе тужилаштва, враћао те доказе у судске списе.

Суд није ни споменуо могућност да позове Мирјану Марковић или да је у Москви саслуша.

Током суђења испитано је више од 100 сведока, а одржано је више од 90 рочишта.

Тужилаштво за организовани криминал је у својој завршној речи предложило суду да на максималне казне затвора од по 40 година осуди сву четворицу оптужених. Тужилаштво сматра да је налогодавац убиства био „тадашњи државни врх“, а оптужени извршиоци.

Заменик тужиоца за организовани криминал Миленко Мандић, који заступа оптужницу, навео је да је Ћурувија „мученички страдао у борби за истину и бољу будућност“.

„Ћурувија није имао шансе да преживи“, рекао је Мандић, наводећи да је тадашња власт видела у њему опасног противника.

Тужилаштво је Курака и Ромића означило као непосредне извршиоце и тврдило да су Ћурувији пришли неопажено, с леђа, у хаустору испред зграде где је живео, као и да је Курак пуцао аутоматским пиштољем са метар и по раздаљине, а затим пришао и поново пуцао у главу Ћурувији који је пао на земљу. Суд није прихватио оптужбу тужиоца да је Курак непосредни извршилац и у пресуди је наведено да је непознато ко је пуцао у Славка Ћурувију.

Одбрана оптужених је, у завршној речи, тражила ослобађајућу пресуду, сматрајући да тужилаштво није доказало да су они криви, уз тврдњу да је оптужница „плод маште“, да се у овом поступку „суди једном времену“, да доказа против оптужених нема и да на оптуженичкој клупи не седе извршиоци убиства.

На реду је Апелациони суд

На пресуду донету у првостепеном поступку, вођеном пред Одељењем за организовани криминал Вишег суда у Београду, жалили су се и тужилаштво и браниоци оптужених, са изузетком Курака, који је у бекству.

О њиховим жалбама одлучиваће Апелациони суд у Београду, који је сва суђења одложио због ванредног стања и епидемиолошке ситуације изазване новим коронавирусом, тако да је у овом тренутку неизвесно када ће расправа почети.

За судију известиоца у петочланом судском већу које ће у Апелационом суду одлучивати о пресуди за убиство Славка Ћурувије одређена је Бојана Пауновић, која важи за једну од најбољих у Кривичном одељењу тог суда.

У затвору се засад налази једино Радомир Марковић, први човек Ресора државне безбедности у време убиства, пресудом означен као подстрекач на злочин, јер је након изрицања првостепене пресуде и казне у висини од 30 година затвора, враћен у ћелију где већ издржава казну затвора од 40 година за убиство Ивана Стамболића и атентат на Вука Драшковића у Будви.

Милан Радоњић и Ратко Ромић одлуку Апелационог суда чекају у кућном притвору.

Курак је још на слободи, и полиција, по свим сазнањима новинара, не води циљану истрагу да би га лоцирала и ухапсила. На годишњицу убиства храброг и непоколебљивог новинара и издавача више је него легитимно поставити питање да ли су службе безбедности под контролом или ипак њихови делови и даље имају утицај чак и на овако важне судске процесе.

Обележавање годишњице

Годишњицу убиства Славка Ћурувије ове године обележавамо у атмосфери појачане репресије над медијима. Било је протеклих дана покушаја увођења цензуре и непримереног етикетирања критичких новинара као непријатеља, и то са врха државе, те је и зато веома важно подсетити како могу бити злокобне последице оптужби новинара да су издајници и да мрзе своју земљу.

У складу са ванредним стањем и полицијским часом, породица, пријатељи и колеге Славка Ћурувије први пут неће моћи да се 11. априла окупе на месту где је он убијен, испред пролаза у Светогорској број 35. То ће овог пута, како сазнајемо, урадити само по један представник удружења новинара и Славко Ћурувија фондације, који имају дозволу кретања.

Али важније од овог симболичног чина јесте то колико ће новинари данас моћи да у сећање призову све што је Славко Ћурувија радио за новинарство и за своју земљу. И како је то радио. Без компромиса и без одустајања.

Цена коју је платио обавезује.