Вести
18. 03. 2020.
Ако се не чита, како је Данас већ распродат?
Штампу купујем само два пута недељно; четвртком и суботом. Шта да радим, пензионер сам; па као што сам принуђен да штедим на одећи (последње ципеле сам купио пре девет година), сапуну, храни и сличним потрепштинама – морам да штедим и на обавештености.
Уосталом ко још брине о обавештености – ту су нам шаренолике ТВ станице које нам стручно одабирају баш шта треба да знамо и у шта треба да верујемо.
Ипак као старовременски човек, тешко ми је да замислим живот без оног узбудљивог мириса фришко одштампаних новина. А као што сам навикао, док сам као дипломата по службеној дужности морао да пратим локалну штампу, тако и сада купујем новине супротних политичких опредељења.
Нажалост, лист Данас купујем врло ретко. Не зато што сматрам да је неважан, него зато што не могу да га нађем. Ако не стигнем до трафике пре пола девет – распродато!
Благо Данасу! Ретки су дневни листови који се тако нечим могу похвалити.
Међутим, пошто ми је јављено да ми је Данас прошлог четвртка објавио неки чланчић, поранио сам да стигнем до трафике пре него буде распродат. Дођем на трафику већ у осам, када оно распродато! Трафикант ми објашњава: „Знате тај ‘Данас’ ретко ко и да чита – па се зато брзо распрода.“
„Па ту нема логике,“ буним се. „Ако се не чита, како да је већ распродат?“
Продавац слеже раменима и услужује следећег купца.
Решим ја да одем до следеће трафике. Иста ситуација. Једна госпођа која такође тражи Данас се буни. Каже: „Па што не наручите више комада?“
„Госпођо, зашто да наручујемо више комада када тај ‘отровни’ лист нико не жели чита. Да је памети – такво субверзивно гласило би требало забранити!“
„Субверзивно гласило“! Сетио сам се оних дана када ме је Тата, пре неких 75 година слао да купим слично субверзивно гласило. То субверзивно гласило се звало Демократија. Издавач и уредник је био Татин другар Милан Грол, некадашњи народни посланик и вођа Демократске странке.
Као и данашњи Данас, Демократију је било тешко купити. Није је било на трафикама, него су је продавали посебни колпортери. Тим јадним колпортерима су „свесни“ омладинци отимали новине и цепали. Није било упутно да се читалачка публика трује субверзивним идејама (које ионако нико није желео да чита).
То време је одавно прошло. „Свесни“ омладинци су углавном завршили на Голом отоку, а штампа је постајала све разноврснија. Како су се услови живота поправљали, тако је и читалачкој публици било дозвољавано да сазнаје и критичке осврте на деловање власти.
Дошло је време НИН-а и Политике Експрес!
И онда се појавио илустровани недељник Чик. Преконоћ је постао хит! Поред чланака о нашим сексуалним стрампутицама и сличним голицавим темама, кренули су са рубриком о викендицама и њиховим власницима. Оно што је направило највеће таласе је било умеће новинара да између редова сугеришу да те интересантне грађевине нису одговарале финансијским могућностима њихових власника!
Већ трећи број Чика је био забрањен! (Додуше, Чик је касније наставио да објављује слике прелепих и екстравангантних викендица, али су текст прилагодили захтевима времена – све у духу дискреције.)
Али да се вратим у данашње време и на лист Данас.
Тек након сат ходања, на седмој трафици, забаченој на ивици шуме, нађем примерак. Пошто није било других муштерија, упустио сам се у разговор са продавцем. Поверава се он мени: „Знате господине, морате нас схватити. Наши дистрибутери захтевају да им обавезно вратимо део послатих примерака као непродат! То им служи као оправдање да се наручује мањи број! Не очекујете ваљда да ћемо жртвовати запослење само да би људи могли да се трују!“
Добро је, размишљам ја. Боље овако него да „свесни“ омладинци цепају новине, па да због тога када се услови промене – оду на Голи оток! Важно је сачувати привид слободног избора!
Аутор је бивши дипломата
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.