Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
30. 10. 2011.
Пороци тајни, врлине јавне
Начелно позитиван став Европске комисије (ЕК) о напретку у европеизацији Србије министарка правде Снежана Маловић прије неколико дана је протумачила као поруку досадашњим критичарима реформе правосуђа:"Снажна порука онима који су сакупљали јефтине политичке поене неаргументовано критикујући реформу правосуђа, као и онима који су тим критикама пружали подршку разним интересним групама да не могу да нас зауставе у том послу и врате назад у мрачна времена", рекла је, не спомињући да је ЕК изразила велике резерве око поступка реизбора судаца и могућности политичког утјецаја на правосуђе, како суце, тако и тужиоце – управо мислећи на интересне групе и могућност политичког утјецаја на независно правосуђе.
Тиме ћемо се, дакако, и надаље бавити, али овога пута ево конкретног примјера политичког притиска независног тужилаштва – новосадског, овога пута – на слободу медија и слободу новинара.
У јуну ове године, наиме, новосадски дневник "Национални грађански" објавио је текст под насловом "Државни органи потпуно неспремни за рат".
Новинарка Јелена Спасић у невеликом тексту, позивајући се на повјерљив Извјештај (Владе Србије) о стању припрема за обрану у РС у 2010. години, каже да, кад би данас избио рат у Србији "добрим делом се не би знало ко пије, а ко плаћа, пошто бројни државни органи и јавна предузећа игноришу законом прописане припреме за одбрану земље", те да највећу пријетњу сигурности и даље представља "противправно једнострано проглашена независност Косова и Метохије, а Србија не претендује на чланство у НАТО-у".
У тексту слиједе конкретни пропусти државних органа, који су очито у прилично каотичном радном стању и јадно материјално стање кад су обрамбени послови посриједи (види оквир); отприлике као и правосуђе нам.
Оптужница против новинара:
Ту су, потом, надлежни основни тужилац у Новом Саду Зоран Јаковљевић и замјеница му Мирјана Пековић ставили прст на чело и након три и пол мјесеца тешког размишљања – вјеројатно у конзултацијама с Републичким тужилаштвом, које је капо у тужилачкој хијерархији – произвели блесаву оптужницу против новинара (као у добра, добра стара времена, прије реформе), већ споменуте Јелене Спасић и уредника новина Милорада Бојовића.
Дакле, у оптужници се каже да су они неовлаштено прибавили и учинили доступнима податке који су, сходно Закону о тајности података, означени степеном тајности "строго поверљиво", те пружили помоћ учиниоцу кривичног дјела – а тај је, погађате, Н.Н. лице – за које је прописана казна затвора преко пет година.
Из оптужнице постаје јасно да је тај материјал из Министарства обране упућен Скупштини Србије, њеном надлежном Одбору за безбедност за сједницу заказану за 14. јун, као "Службена тајна – одбрана – строго поверљиво", а онда га се Спасићева некако домогла (акредитирана је као извјештачица из парламента), те објавила неке податке.
Тиме је, кажу господа реформирани тужиоци, она са својим уредником нанијела штету сигурности Србије, а након свега ни она, нити Бојовић – замисли чуда! – "нису надлежном државном органу открили идентитет лица које је извршило кривично дело... достављањем наведеног извештаја окривљенима...".
Надлежни органи су, иначе, Министарство обране и Војно-безбедносна агенција (ВБА), како то произлази из приједлога за извођење доказа новосадског Основног тужилаштва.
"Сматрам да су испуњени услови за подизање непосредне оптужнице против Спасић Јелене и Бојовић Милорада", констатира тужитељица, замјеница Пековић у образложењу "своје" оптужнице, у којем објашњава већ наведено – тајност, штету по сигурност Србије – те као посебно тежак кримен наводи да они нису открили идентитет особе која им је доставила Извјештај, па закључује да "сматра да урачунљивост окривљених ничим није доведена у питање, те да су поступали са директним умишљајем, те да је оптужница оправдана и заснована на закону".
Право да знамо:
Новинари су, дакле, били урачунљиви у конкретном случају. Чини се, међутим, да о урачунљивости државних органа, кад би се она односила на њих, не би могло бити ријечи у овом случају.
Иако, бит ће прије да је ријеч о незнању или игноранцији (тешко да има неке разлике међу тим појмовима у нашем реформираном правосуђу), јер оно што се новинарима ставља као кримен – да нису и, упорни су, неће одати своје изворе – проистиче из позитивних прописа.
Новинар – чак ни по нашем умногоме неуставном Закону о информисању – не мора одати извор своје информације и то његово право је јаче од сваког насртаја ВБА, полиције, знатижељних или увријеђених министара (а чује се да је и таквих притисака било).
Чини се да надлежни новосадски тужиоци тај Закон нису читали, у складу с прилично у реформираном правосуђу раширеном појавом нечитања пресуда и ставова Међународног суда за људска права у Стразбуру, који је затрпан предметима незадовољних неправдом грађана Србије, који махом добијају случајеве пред тим судом, док ми сви и даље плаћамо игноранцију и незнање једног броја наших реформираних судаца.
Није само ријеч о новинарском праву заштите извора, ријеч је ту и о једном од најважнијих постулата јавног информирања: праву јавности да зна. Сваки новинар којем нека информација "падне с камиона", како се то у новинарском жаргону каже, он ће заједно са својим уредницима процијенити да ли је јачи интерес јавности информацију сазна, или је јачи аргумент штета коју би та информација могла нанијети држави или друштву.
То је став Европског суда и било би баш занимљиво како би протумачио овај конкретан случај: да ли се сигурност земље нарушава објављивањем тајних података из тајног извјештаја у којем се говори о нераду и нестручним кадровима, њиховој неодговорности, чак и непостојању податка о броју људи који би земљу бранили у случају рата, а све зато што су поједина министарства и већи дио опћина и градова, неодговорни у свом раду?
Што ту пише што већ грађани, порезни обвезници, не знају?
Како год, тек након што су оптужнице новинарима уручене, новосадски тужиоци скинули су прст са чела, а исти је на своје чело ставила републичка тужитељица Загорка Доловац.
И то тек након реакције новинарских удружења и повјереника за информације од јавног значаја Родољуба Шабића, који је упозорио да је оптужница угрожавање слободе штампе и права јавности да зна, као и да евентуалне кривце треба тражити на другој страни, међу службеним лицима, функционарима или државним службеницима (који једини могу одати службену или државну тајну).
Повјереник Шабић је имао задовољство да заинтересираној, не само медијској јавности, саопћи 22. октобра, хвалећи то као одговоран и професионалан потез: "Јутрос ме је Загорка Доловац, републички тужилац обавестила да тужилаштво неће наставити кривични поступак против новинара листа ‘Националног грађанског’ по оптужници коју је подигло Основно тужилаштво у Новом Саду, а која још није ни ступила на правну снагу и да ће уместо тога бити проширена истрага у односу на друга Н.Н., службена лица због одавања тајне", додајући да је – "разуме се" – веома задовољан што је републичка тужитељка управо то учинила и тако потврдила "уважавање стандарда везаних за слободу штампе и права јавности да зна који важе у демократском свету".
Уз новинаре и Н.Н. лица:
Прва рунда борбе против глупости је добијена, али: није рјешење проблема у томе што оптужница није стала на правну снагу и што је цијела ствар враћена у истражни поступак, у којем ће – молим, обратити пажњу – истрага бити проширена у односу на друга Н.Н., службена лица због одавања тајне.
Проблем је у томе што у истрази остају и новинари, које ће због њиховог професионалног односа према послу и даље малтретирати, још мјесецима, разни органи, истражни суци, тужиоци и остали којима није јасна природа новинарског посла, а морала би.
И ту је поанта цијеле ствари: да надлежни нису намјерно, по тко зна који пута, насрнули на новинаре и право јавности да зна (под наводним политичким утјецајем или без њега; у потоњем случају, ствари су још гадније), они би прије било какве оптужнице против новинара пропитале надлежне у Министарству обране и Скупштини коме су и како спорни тајни Извјештај доставили, те видјели с посланицима-члановима надлежног Одбора да ли је нетко од њих "заслужан" за то што је Извјештај "процурио".
Кад би се усудили, дакако, па је сходно томе најлакше ударити по новинарима, поготово онима чије су новине ионако, у међувремену, нестале са тржишта.
Случај је, према томе, још далеко од готовог. Ако опстане, ако новинари буду малтретирани још мјесецима због тога што раде свој посао, управо ће то морати бити оцијењено – послужимо се рјечником министарке Маловић – као скупљање јефтиних политичких поена које скупљају разне интересне групе, међу којима и оне које неаргументирано бране траљаву реформу правосуђа, што ће нас на крају свих крајева зауставити на европском путу и вратити у мрачна времена.
Антрфиле : Јавне тајне поверљивог Извештаја
Припреме за обрану, наводи се у Извјештају као тајна, теку и уз социјалне и етничке тенције, дјеловање организираних криминалних група и елементарне непогоде.
Осим проблема с неодговорним фирмама, функционарима и државним органима, њиховим незнањем и сличним, проблеми су и финанцијски: немају се гдје складиштити убојна средства, нема пара за одржавање радарских и зракопловних средстава, за одржавање објеката и опреме, а тешко је одржавање и набавка дијелова, јер је све технолошки застарјело.
Наоружању и војној опреми углавном је истекао рок, доста тога се чува на отвореном, а моторна возила су старија од 20 година, наводи се у тексту Јелене Спасић, која се позива на строго. пов. Извјештај, иначе достављен посланицима на кућне адресе.
Татјана Тагиров
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.