Вести

13. 03. 2020.

Аутор: Медиацентар Сарајево Извор: Цензоловка

Помажу ли новинари ширењу говора мржње?

Како поступити с изјавама које садрже вријеђање, хушкање и говор мржње?

Посао новинара је, између осталог, да преноси туђе изјаве о датој теми, што звучи врло једноставно, али понекад са собом носи бројна питања и недоумице. Проблеми настају када изјаве саговорника садрже вријеђање, хушкање, говор мржње и друге спорне елементе, па се поставља питање да ли их уопште цитирати, цитирати али ставити у такав контекст да публици буде јасно да изјава није у реду, или урадити нешто потпуно треће.

Десетак новинара и уредника у бх. медијима рекло нам је да се ова одлука доноси од случаја до случаја, те да не постоји генерално правило које би се могло слиједити. Исто тако, домаћи медији немају интерне кодексе нити правилнике о раду који би регулисали ову област.

Новинарка дневних новина ЕуроБлиц Милкица Милојевић сматра да у оваквим случајевима новинари имају само двије опције – игнорисати или критички пренијети.

„Ако процијенимо да је то најбољи одговор, требали бисмо игнорисати. Врло често политичари и друге јавне личности покушавају да привуку пажњу таквим непочинствима. Тиме што их преносимо дајемо им на значају и онда се врти тај точак. Друга варијанта је пренијети и критиковати. Сада ћу навести као персонификацију, а не као конкретну личност. Уколико Милорад Додик каже нешто што је говор мржње или позив на насиље, то онда не можемо игнорисати јер је релевантна особа, обратила се врло широком кругу људи, највјероватније преко врло моћних медија. То је већ остварило утицај. Ми онда морамо као одговорни новинари да кажемо шта је та особа изјавила, али да је то недопустиво и да се тако не требамо понашати јер нас то води насиљу, рату, кршењу конвенција…“, наглашава Милојевић.

Током дугогодишњег рада за више медија, није се сусрела са редакцијом која је интерним правилницима регулисала ово питање.

„То је препуштено углавном новинарима, што је један вид велике и одговорности и слободе. Мислим да сваки новинар заиста треба да има барем тај минимум своје личне уређивачке политике, да има свој изграђен став према говору мржње, хушкању и другим облицима насиља у јавном простору. Али уколико и има неке уређивачке политике на нивоу редакције, она подржава говор мржње позивајући се на то да то продаје новине и ТВ садржаје, да ће то сви гледати и читати“, упозорава Милојевић.

Асистент на Факултету политичких наука у Бањалуци Борислав Вукојевић сматра да би медији требали имати интерне етичке кодексе који би регулисали ову, али и сличне области.

„Мишљења сам да је највећи недостатак већине медија управо недостатак праве, писане уређивачке политике, која би била као ‘мали устав’ медија и која би третирала и област преношења говора мржње. Преношење говора мржње је осјетљива област, јер он постаје све суптилнији и све га је теже ‘на прву’ открити. Због тога треба постојати један документ који би давао препоруке и смјернице унутар редакције“, наводи Вукојевић.

Како истиче, новинар би са оваквим изјавама требао поступати у зависности од контекста. Уколико се ради о отвореном говору мржње или хушкању, та изјава не би смјела доспјети у медије ни под којим условом.

„Новинар/ка би требао/ла скренути пажњу свом саговорнику да је у питању говор мржње и да није у реду то износити у јавни простор. С друге стране, уколико је изјава суптилнији говор мржње, изјаву би требало пренијети уз напомену о томе како се ради о неком облику нецивилизованог говора. Уколико се емисије емитују уживо, тада је неопходно да новинар/ка јавно каже како се ограђује од таквог говора“, сматра он.

Утицај на положаје одређених група

Некритичко преношење спорних изјава може имати велики утицај на положај одређених група, на које се те исте изјаве односе.

„Креирањем стереотипног дискурса, без обзира што се не ради о отвореном говору мржње, ствара се погрешно увјерење и тиме чини директна штета. На примјер, креирањем дискурса пријетње током мигрантске кризе ствара се непоправљива штета мигрантској популацији – дискурс је најчешће дихотоман, односно ствара се ‘црно-бијели’ поглед на свијет у којем је земља домаћин ‘добра’, а групе људи које долазе су ‘лоше’“, наглашава Вукојевић.

Са њим се слаже и новинарка Милкица Милојевић, која је подсјетила на напад који се десио прије неколико година на екипу БН телевизије од стране радника који су се затекли на терену док су новинари снимали прилог.

„То се десило зато што је Милорад Додик увео напад на новинаре као правило понашања и знак моћи. Ако може најмоћнији политичар у земљи, онда то наравно може сваки пролазник на улици. Не само да може, него треба. Код нас су политичари главне познате личности и они одређују шта је модни тренд, шта је правилно и пожељно понашање. Ако они кажу да су мигранти прљави, зли и насилни, то ће већина становништва примити здраво за готово. У томе и јесте највећа њихова одговорност, када су у питању ставови јавности. Они онда отварају лов на те људе“, упозорава Милојевић.

Извршна директорица Вијећа за штампу Џенана Бурек подсјећа да у оваквим случајевима постоји двострука одговорност – медијска и политичка. Политичку сноси особа која износи спорне ставове и она не би смјела бити аболирана од ње.

„Кад су изјаве политичара у питању, управо због политичке одговорности и тежине коју носе њихове изјаве, можда ће новинарска процјена за објавом таквих изјава бити још тежа. Новинари морају имати на уму да је њихова дужност поштивати потребе грађана за корисним, благовременим и релевантним информацијама, као и бранити начела слободе информирања и права на праведан коментар и критичко новинарство. Дакле, у овом случају треба потцртати – право на критичко новинарство. А то значи да код преношења изјава са садржајима говора мржње и хушкања, уредник мора обавезно имати наведен став редакције према таквој изјави и оградити се од ње, како се такви садржаји не би схватили као став редакције“, савјетује.

Кодекс за штампу и онлине медије БиХ

Вијеће за штампу је током 2019. године примило 22 жалбе које су се односиле на говор мржње у текстовима. Џенана Бурек истиче да нису имали жалбе на проблематичне изјаве саговорника. Она подсјећа да етику извјештавања регулише обавезујући етички кодекс за новинаре, односно Кодекс за штампу и онлине медије БиХ, којег су 1999. године заједнички формулисали и потписали новинари свих тадашњих шест Удружења/удруга новинара у БиХ.

„У Опћим одредбама Кодекса стоји да ‘новинари штампе и онлине медија у БиХ имају обавезу да према јавности одражавају високе етичке стандарде у било којем тренутку и под било којим околностима’. На говор мржње односе се Члан 3 – Хушкање, затим Члан 4. – Дискриминација, Члан 4а – Равноправност сполова и поштивање особености, те члан 5 – Тачност и фер извјештавање“, наводи она.

С обзиром на то да се не може донијети правило које ће се стриктно спроводити у свим ситуацијама, Бурек истиче да се ради о новинарској и уредничкој процјени која се мора доносити од случаја до случаја.

„Новинар, односно уредник, мора донијети процјену да ли је у одређеном тренутку важније да јавност сазна мишљење особе која га износи, јер оно може дати врло важне информације, посебно кад су у питању особе које се налазе на одговорним позицијама, или је важније да јавност заштити од ширења и распиривања мржње. Уколико је, наравно, донесена процјена да је одређена изјава сама себи сврха, новинар и уредник ће вјероватно одлучити да је не објаве. Иста је ситуација и са извјештавањем са догађаја на којима се чује говор мржње“, истиче.

Пракса свјетских медија

Слободна новинарка Аманда Цоаклеy, која је радила за свјетске медије какви су ЦНН, ББЦ и Цханнел 4 Неwс, сматра да се одређени ставови једноставно не би смјели наћи у јавном простору.

„Говор мржње нема мјеста у нашим медијима и заједницама. Сматрам да је наш посао новинара да будемо свјесни тога и да то истражимо, али имам озбиљне бриге када се ради о директном цитирању. Не ради се о ускраћивању медијског простора, већ постављању питања: Желите ли дати легитимитет овим људима тако што цитирате њихове манифесте?“, пита она.

Наглашава да медији имају своје интерне кодексе и правила поступања. Као примјер наводи пуцњаву у џамији Цхристцхурцх, када су медији широм свијета одлучили да не пренесу манифест нападача.

„То је била исправна одлука. Ја радим на овај начин – волим да будем свјесна тога, уколико је то дио моје приче и уколико је неопходно, прочитам о чему се ради, али не цитирам приликом извјештавања. Ако некада будем у позицији да то морам урадити, сигурно ћу се консултовати са својим уредником и адвокатом“, говори.

Како поступити?

Изузетно је важно реаговати на сваки говор мржње, хушкање и вријеђање који пријете да се нађу у јавном простору. Због тога новинари имају велику одговорност приликом откривања оваквих изјава.

• Прије гостовања уживо, објасните саговорницима правила. Уколико их се не буду придржавали, одмах интервенишите и аргументовано објасните публици да изнесени ставови нису у реду те да не изражавају ставове вас и ваше редакције.
• Пажљиво слушајте саговорнике како бисте могли одмах уочити спорне дијелове.
• Уколико приликом узимања изјаве примијетите говор мржње, хушкање или вријеђање од стране саговорника, задржите се на томе и поставите додатна питања. Тражите да саговорници поткријепе своје изјаве чињеницама и доказима, а уколико то не успију, објасните им зашто се неће наћи у јавном простору.
• Уколико је саговорник на јавној функцији или има велики домет у медијима, пренесите његову изјаву али уз велику дозу критике.
• Не улазите у конфликте са саговорницима, чак и уколико они то иницирају.
• Реагујте када видите да се спорне изјаве шире медијима. Упозорите своје колеге на пропусте и јавно се огласите. Урадите текст или прилог на исту тему, али са другачијим контекстом.
• Ако нисте сигурни ради ли се о говору мржње, урадите тест од пет корака.

Више препорука за поступање пронађите у смјерницама које је објавио Интернеwс под називом Репортинг атроцитиес.