Вести
05. 03. 2020.
Лажне вести и медијске манипулације су државни пројекат
Војислав Арсић, редитељ представе "Уредник", која ће премијерно бити одиграна у петак у Дорћол платзу
Рефлектор театар је независна позоришна продукција која под светло ставља теме које друштво гура у мрак и као такав није погодан режиму, у прилог чему сведочи чињеница да упркос успеху представа никада нису добили ни један динар подршке од државе.
У петак у Дорћол платзу премијерно ће бити одигран „Уредник“, представа о стању у медијима и последицама играња с истином.
„Чињеница је да ову представу не би смело да прихвати ниједно институционално позориште, па смо одлучили да је радимо у копродукцији са Дорћол платзем, који је за мене једно од најинспиративнијих места у граду, епицентар добре и позитивне енергије. И као такво доноси нову вредност овој представи“, каже за Данас Војислав Арсић, редитељ „Уредника“.
* Представа огољава механизам функционисања већине медија у Србији. Главна јунакиња, новинарка Вера, покушавајући себе да „одбрани“ од притиска директора у једном тренутку изговара реченицу да је „спопало“ новинарство, шта је тебе „спопало“ да режираш ову представу?
– Спопала ме је жеља да напустим Србију, да одустанем и одем да се одморим од свих револуција које сам проживео на овај или онај начин. Спопала ме је жеља да се себично смејем из иностранства људима које овде режим прави овцама и који на то пристају. И онда сам схватио да ја то једноставно не могу. Да не могу да ћутим на окупацију Србије, апсолутну контролу наших живота, наше садашњости и будућности, а све више и прошлости. Да не могу да гледам комшију који сваког дана чита и слуша лажи на основу којих креира свој живот, понашање и ставове. Не могу да ћутим на страх који осећам док радим на овој представи. Не могу да ћутим на осећај клаустрофобије који имам у својој рођеној земљи, у мом граду.
* Шта је било најтеже у овој представи: изабрати глумце, простор за играње или „тркати“ се са реалношћу која је често маштовитија и апсурднија од сваке представе?
– Током процеса рада на представи имали смо интервјуе са новинарима који су са нама без длаке на језику делили своја искуства и мени је тај део рада на представи био најтежи. Тешко ми је било да слушам кроз шта све пролазе како би се борили за јавни интерес, за наше добро, ризикујући своје и животе своје породице. И када након свега тога поставим питање „Да ли си се некада покајала и пожелела да одустанеш“ добијем одговор од две речи без експликације – НЕ! Тешко је бити свестан да не мора тако.
Није лако, али је најважније изабрати глумце и сараднике са којима можеш да креираш плодну атмосферу за ауторски рад. Ми смо успели у томе и срећан сам што радим са Саром Радојковић, Андрејом Кулешевић, Ђурђином Самарџић, Иваном Мирковићем, као и са сјајним глумцима и глумицама, а то су: Јелена Ракочевић, Владан Славковић, Тања Петровић, Дарко Ивић, Милош Лазаров, Мирјана Зељковић, Марко Панајотовић и Маја Шуша.
* За време представе пред очима публике се одвија живот једне ТВ редакције. Да ли сте постигли прави баланс између реалности и фикције који је неопходан свакој представи?
– Србија је држава фикције која одбија да прихвати реалност, па баланс нема никаквог смисла. Видео сам скоро у новинама истраживање, за које не знам да ли је истинито, али је вероватно – где 44,4 одсто људи каже да сматра да је ова власт боља од претходне, а 40.6 одсто сматра да данас живимо горе него пре три године. Вучић је фикција, а стање у новчанику реалност.
Први пут сам се у раду на представи сусрео са потребом да документарну грађу морам да умањим, јер да смо на сцену ставили све оно што се заиста дешава изгледали би банално и сигурно нам не бисте веровали. Овај режим је прешао игрицу, од државе су направили позориште, али јако лоше булеварско позориште. Позориште које као једини циљ има забаву и скретање пажње са животно важних ствари.
* Као обичан грађанин, кад читаш и слушаш вести, да ли лако можеш да разазнаш где почиње лаж, а завршава се истина?
– Ми као обични грађани више не можемо да знамо где почиње лаж, а завршава се истина и то је најопаснија ствар са овом игром. Стање нације после ове хистерије лажи и превара ће имати озбиљне последице. Ратови и спољни непријатељи нису нанели оволику штету менталном здрављу грађана, колико таблоидна машинерија и ова власт која по сваку цену то хоће да остане. Губитак осећаја за реалност је медицински симптом у психијатрији.
* Термин фејк њуз у свакодневној комуникацији користе сви: од председник САД-а до обичног продавца на пијаци. Да ли са феноменом фејк њуза можемо да се поредимо са светом или можда користимо напредније варијанте?
– Живимо у добу које се назива постистина. Ова реч је 2016. ушла у Оксфордски речник као реч године. Дефиниција каже да та реч одражава стање у којем су чињенице мање важне и имају мањи утицај на обликовање јавног мњења него емоције и реакције у друштву. Ово је пошаст целог света, али режим у Србији је ову слабост цивилизације препознао, а без демократског система у могућности је да је максимално злоупотребљава. И ту није крај. Медији из Србије један су од највећих извозника лажних вести у суседне државе. Ми живимо у експерименту у ком смо одавно као друштво у клиничкој смрти. Пливамо у лажима и обманама и изгубили смо центар за равнотежу.
Лажне вест и медијске манипулације су државни пројекат, то је прво што морамо да знамо. Држава кроз фондове намењене кофинансирању медија у милионским износима, на сулуде начине, финансира управо медије који сваке године објављују све више лажи које очигледно користе искључиво режиму. Поред локалних конкурса, преко државних тендера само током прошле године, како је објавило Раскринкавање, таблоиди који објављују највише лажи, добили су више од 600 хиљада евра – наших пара.
* Да ли након завршетка рада на „Уреднику“ другачије гледаш на медије?
– Месецима „живим живот“ једне редакције, апсолутно гледам другачије и једва чекам да одем на заслужени одмор. Надам се не као главна јунакиња представе „Уредник“. Шалим се мало. Апсолутно гледам другачије, са много више поштовања и разумевања позиције у којој се налазе. Оно што мислим да ми је рад на представи донео је већи осећај солидарности, а мање осуда за поступке који можда нису апсолутно у складу са мојим вредностима. Мали човек у овом систему нажалост увек остаје мали и покушај револуције они врло брзо окрену на игру. Онда у томе профитирају, јер све је трговина. Трампи се мир и сигурност за одрешене руке аутократи на власти. Али да не одајем превише.
Репризе 9, 10 и 11 марта
Премијера представе „Уредник“ је у петак, 6. марта, у 20 часова у Дорћол платзу, а репризе су заказане за 9, 10. и 11. март. Улазнице су у продаји преко сајта и на продајним местима Тицкетс.рс. Куповином карте за представу, помажете независном и омладинском позоришту.
Последице медијског замајавања
– Манипулације истином и информацијама нису ствар само савременог тренутка. Оно што јесте карактеристично за данашњи тренутак јесу лакоћа и разноврсност начина којима се истина релативизује као и алати који нам помажу у томе да лажи обучемо у рухо истине, да форма замени сваку назнаку суштине. Међутим, оно што ни у једном времену неће моћи да се „спинује“ и неутралише јесу последице које због медијског замајавања мање или више примећујемо на сопственој кожи. Све док нас не ударе право у сред лица – упозорава наш саговорник.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.