Вести

30. 01. 2020.

Извор: Недељник

Отворено писмо Недељника Министарству културе и информисања: Одговор на Захтев за покретање прекршајног поступка

Поштовани, У Недељник је у среду 29. јануара стигао Захтев за покретање прекршајног поступка Министарства културе и информисања у којем се тражи да се огласим кривим зато што сам “учинио препознатљивим дете у тексту о вршњачком насиљу”, објављеном пре више од два месеца, односно 21. новембра 2019. године, под насловом “Није то ‘Ма то су деца, тога је увек било’, моја Лена је остала инвалид после туче у школи”.

Морам да признам да у својој новинарској каријери нисам био у већем шоку.

Да кренемо редом.

Ово је текст, односно потресна исповест Милице Сретеновић, мајке мале Лене, која је у октобру 2018. доживела мождани удар после јаког ударца у главу њеног вршњака, а на шта нису реаговали ни школа, ни министарство, нити било ко.

Преко мајке Алексе Јанковића, Милица је ступила у контакт са Недељником, односно нашом новинарком и уредницом Аном Митић која се овом темом бави више од 10 година, колико и ја сарађујем са њом.

Ана Митић је, а то није небитно за ову тему, прва писала о случају дечака Алексе Јанковића, који се убио у 14. години после вршњачког насиља. Након тога Ана Митић и ја покренули смо у сарадњи са УНИЦЕФ-ом велику акцију “Стоп насиљу у школама”.

Као резултат уведен је “СОС телефоном за жртве вршњачког насиља”, који сам ја пустио у рад са тадашњим министром просвете Жарком Обрадовићем.

До сада је на тај број стигло 840 пријава, а направљена је и мрежа од 76 саветника у 17 школских управа.

Делови “Алексиног закона” уврштени су у Закон о основама васпитања и образовања, који је изгласала Народна скупштина.

За извештавање о случају Алексе Јанковића и проблему вршњачког насиља Ана Митић је добила УНИЦЕФ-ову награду за најбољи текст о насиљу над и међу децом, док сам ја испред листа који сам представљао добио Светосавску награду за посебан допринос развоју образовања и васпитавања у Републици Србији од Министарства просвете и науке, што је јединствен случај за један медији.

Ана Митић покренула је и водила случај породице Настић у Америци, након чијег писања су овој породици враћена деца.

И тако даље, и тако даље…

Зашто ово пишем?

Само да покажем колико су Недељник, као и наша новинарка и уредница Ана Митић, позвани да се баве овом темом.

Управо је тако дошло и до овог текста.

Ленина мајка контактирала нас је преко Алексине мајке, након чега је наша новинарка отишла у Крагујевац, и по свим новинарским правилима и кодексима, урадила ову за нас веома важну, али не тиражну или сензационалну вест.

Контактирана је школа, направљна исповест са мајком мале девојчице, са посебном пажњом да се њен интерес било где не угрози.

Ову тему из Недељника преузели су многи медији, као и телевизије са националном фреквенцијом.

За разлику од многих Недељник је, управо супрортно свему што каже Министарство културе, до краја штитио индентитет девојчице, не објављујући њене слике за које смо имали одобрење да их објавимо, или било шта што би открило идентитет девојчице.

Да, опет, кренемо редом:

1) Нигде нисмо учинили идентитет лица препознатљивим! Државни секретар Министарства културе у тужби наводи да је “према схватању Министарства, објављивањем имена малолетника (Лена), имена и презимена мајке малолетника (Милица Сретеновић), имена и презимена директора школе (Милутин Спалевић), места из којег је малолетник (Крагујевац), школе и разреду који похађа (ОШ Станислав Сремчевић, тада ученице петог разреда), довољни да се утврди идентитет малолетника…”.

Важно је да за овај поступак да се суд, као и јавност, упозна са чињеницом, ако већ Министарство културе није, да презиме које носи дете уопште није исто као презиме мајке. Она има очево презиме, и Недељник ту чињеницу није објавио у јавности.

То је био једини разлог због којег смо, ставили име девојчице, а не само иницијале, пошто је то потпуно у складу са новинарском праксом и кодексима.

Споменути директор школе је саговорник у тексту и имамо писани доказ његове изјаве достављене редакцији Недељника, што је опет урађено по правилу новинарске друге стране.

Недељник је, наравно, имао име и презиме дечака који је повредио Лену, али управо због заштите малолетника, није објављено ни његово име, нити било шта што би открило његов идентитет на било који начин.

Недељник је одлучио да не објави слику девојчице, чак ни за замућеним лицем, или флором преко очију, како налаже Закон о информисању, управо због жеље да до краја заштитимо интерес малолетника.

На основу имена града, школе и разреда никако није могуће широј, па ни ужој јавности, да препозна идентитет малолетника.

Крагујевац је четврти град по величини у Србији који има 150.850 становника, по подацима УН за 2015, дакле није реч о “малој средини у којој се свако познаје”.

Крагујевац има становника тачно колико и три централне београдске општине (Стари Град 55.543 становника, Врачар 58.386 и Савски венац 42.505), па је овај аргумент више него беспретметан.

На крају, Основна школа „Станислав Сремчевић”, како наводи на свом сајту, једна је од највећих школа у Крагујевцу, и има укупно 1.065 ђака, дакле више од готово свих школа у централним београдским општинама. Они су распоредени у 43 одељења тако да ни на тај начин није могуће открити идентитет малолетника, а посебно што Недељник нигде није навео у којем је разреду била малолетница.

2) Недељник се са дужном пажњом опходио према малолетнику, поштујући интегритет и достојанство жртве и водећи рачуна да не настане штета по његов развој, доживљај његове личне вредности и слике о себи или да му се угрозе здрвље и безбедност. О томе ваљда најбоље сведочи мајка малолетника Милица Сретеновић која се у свим јавним обраћањима захваљивала Недељнику на тексту који је покренуо овај случај, а која је спремна да на суду сведочи да њено дете није претрпело никакву штету објављивањем овог текста, нити да су повређена права или интерес малолетника.

Наравно, наша идеја није да је додатно излажемо стресу, што сада само чини Министарство културе оваквим дописом.

3) Није тачна тврдња Министарства да одговорни уредник није предузео све неопходне мере како би се заштитио најбољи интерес детета и обезбедила његова права у јавном медијском простору. Одговорни уредник и ауторка текста ниједном реченицом нису угрозили интерес и права детета, иако су поједине информације и изјаве саговорника биле такве да би идентитет малолетника могао да буде откривен и са дужном пажњом су водили рачуна о малолетнику.

4) Колико је Министарство културе, одсек информисање, паушално приступило овој тужби најбоље сведочи чињеница у којој су написали “да је увидом у импресум који се налази на 3-ој страници медија Недељник: Недељне новине, у издању од 21. новембра 2019. године утврђено да је одговорни уредник наведеног медија Вељко Лалић”. Увидом у импресум овог броја, као и свих претходних 420 бројева, стоји да је Вељко Лалић, главни уредник, а Марко Прелевић одговорни уредник, иако ја тиме не желим да бежим од одговорности, пошто регистар медија не познаје такву поделу.

Али, неозбиљно је да Министарство у једној тако жустро сроченој тужби није успело да наведе тачно ни импресум на који се позива.

5) Иако нисам правник, читајући Закон на који се позива Министарство морам да поставим питање његове “активне легитимације”, односно да ли Александар Гајовић као државни секретар Министарства културе и информисања има право да покреће поступак у заштити права и интереса малолетника, јер у случајевима евентуалног прекршаја Закона право на то има само “онај ко је лично погођен или уз његов пристанак”.

Члан 102. Закона о јавном информисању прописује да право на подношење тужбе има лице које је лично повређено објављивањем информације, односно записа. Затим, право на подношење тужбе има и правно лице чија делатност има за циљ заштиту људских права у случају повреде забране говора мржње и права и интереса малолетника. Ако се информација, односно запис односи на одређено лице, правно лице може поднети тужбу само уз пристанак лица на које се информација односи.

После свега, могу да закључим да је Министарсто културе, одсек за информисање, поднео ову тужбу, и то са великим закашњењем, након медијских натписа око тужби које је покренуо око прича о киднапованој Моники Каримановић.

О том случају Недељник наравно није ни на који начин сензационално писао, тако да претпостављам да цео овај случај служи како би се релативизовала тужба Министарства културе против неких таблиода, и оптужио Недељник који за девет година постојања није имао ниједну притужбу Савета за штампу, а камоли овакво кршење новинарског кодекса.

Овде није реч о сензационалистичком тексу, нити повећању тиража на терет жртве, пошто Недељник овај текст није имао на насловној страни, нити је покушавао на њему да заради. Текст је штампан на странама од 38. до 41. и једини интерес је био интерес мајке и детета, као и да се у сасвим јасном јавном интересу отворено стане на пут вршњачком насиљу у земљи и помогне жртвама.

Очекујем зато од Суда да одбије Захтев Министарства културе и информисања, а као отац тринаестогодишње девојчице, тачно колико данас има Лена, изражавам гнушање оваквим поступком Министарства културе и информисања.

С поштовањем,

Вељко Лалић, главни уредник Недељника