Вести

14. 01. 2020.

Аутор: Ивана Предић Извор: Цензоловка

Нико, надам се, не жели Србију у којој ће кршење права детета постати нормално

„Насловне стране и текстови, којима смо сведочили претходних дана, не доприносе стварању услова за опоравак отете девојчице из Ниша“, оцењује Бранкица Јанковић, повереница за заштиту равноправности, која подсећа да је задатак свих нас да заштитимо децу. У интервјуу за Цензоловку она каже да смо све толерантнији према увредама на рачун жена у медијима, који, уз то, пружају простор насилницима и од жртве праве – кривца.

Прошле недеље два таблоида – Информер и Српски телеграф – дотакла су морално дно објављивањем детаља отмице и злостављања девојчице из Ниша, прешавши све границе професионалне етике и прекршивши права детета.

Текстови наведених таблоида у штампаном издању, као и текст на порталу alo.rs, у којима се преносе изјаве ухапшеног отмичара дванаестогодишње девојчице, осудила је и Бранкица Јанковић, повереница за заштиту равноправности.

Она је упозорила да детаљи гнусног злодела не представљају информацију од јавног интереса, нити новинарство, већ злоупотребу медијског простора и кршење Кодекса новинара Србије у коме се наводи да је новинар обавезан да поштује „приватност, достојанство и интегритет људи о којима извештава, а посебно да штити права и достојанство деце и жртава злочина“.

Цензоловка: За извештавање појединих таблоида о насиљу над отетом девојчицом из Ниша рекли сте да „прелази све границе професионалне етике“ и да представља „најгрубље кршење права детета“. Која права детета су повређена у овом случају?

Бранкица Јанковић: Конвенција о правима детета УН, чији је и Србија потписник, гарантује детету право на заштиту од мешања у његов приватни живот. Такође, Конвенција обавезује све да, у оквиру својих активности, узму у обзир оно што је у најбољем интересу детета.

Осим тога, треба имати у виду и да држава има обавезу да обезбеди све одговарајуће мере за подстицање физичког и психичког опоравка детета након што је било изложено оваквој врсти трауме. Такав опоравак треба да буде у условима који подстичу здравље, самопоштовање и достојанство детета.

Насловне стране и текстови, којима смо сведочили претходних дана, тешко да су у интересу девојчице и сигурно не доприносе стварању услова за њен опоравак. Девојчица је преживела трауму и требало би склонити фокус са ње да би се отворио простор да се уз стручан рад она што пре психички и физички опорави од свега.

Медији шаљу поруку да је боље бити насилник него одличан ђак

Цензоловка: Какве последице овакво медијско извештавање може да остави на дете и његову породицу?

Јанковић: Одговор на ово питање могу да дам као грађанка, мајка и као неко ко је слушао и читао сведочења родитеља који су, осим што су остали без деце, прошли кроз њихову медијску тортуру. Упркос различитим причама, једна заједничка ствар је да их је сваки новинарски текст о њиховој деци и узроцима њихове смрти изнова повређивао.

У овом случају ми не говоримо само о породицама већ говоримо о детету које је жртва, које улази у пубертет, а које треба да се врати у школу у којој су сви упознати или мисле да су упознати са злостављањем које је доживело.

Након свега што је написано и чега је дете у њеним годинама свесно, она изнова и изнова пролази кроз ревиктимизацију и стигматизацију. Чак ни промена средине у овом случају није од користи, јер је захваљујући написима њена приватност изложена целој Србији. То је превелики терет и изазов и за много старије, а камоли за девојчицу од 12 година.

Цензоловка: Реаговали су и Министарство културе и новинарска удружења, а Прво основно јавно тужилаштво у Београду формирало је и предмет поводом објављивања детаља из изјаве осумњиченог Нинослава Јовановића о злостављању девојчице. Како обезбедити да овакви медијски написи више не буду део наше свакодневице?

Јанковић: Ми не смемо престати да реагујемо, јер ће, иначе, не само овакви примери кршења права детета већ и многе друге друштвене девијације постати наша нормалност. Такву Србију, надам се, не жели нико.

Цензоловка: Како медији пишу о деци? Које грешке најчешће праве?

Јанковић: Медији у Србији веома ретко извештавају о деци, а када то чине, најчешће су то прилози са негативном конотацијом и све израженијим сензационализмом, нарочито када је у питању вршњачко насиље. Често се у жељи да се подигне тираж или гледаност заборавља да се ради о најосетљивијој друштвеној категорији – деци, па се бомбастичним насловима или сликама иде науштрб садржаја.

Такође, често се износе крајње непримерене и паушалне оцене да су данашња деца проблематичнија и неваспитанија него раније. Знате, ако у старту тако генерализујете ствари и све то поткрепите медијским садржајима у којима доминирају текстови о вршњачком насиљу, инцидентима или деци која живе на ивици сиромаштва, млади добијају потпуно погрешну перцепцију стварности и система вредности који се поштује.

Тиме се деци шаље негативна порука да су инциденти за медије и друштво битнији од успеха, као и да ако желите да будете прихваћени, треба да будете насилник, а не одличан ђак.

Недопустиво је извештавање у случајевима када су деца жртве насиља. Најчешће грешке су навођење иницијала или адресе где жртва живи. Некада се само замагли лице детету, али будући да се најчешће ради о малим срединама, идентитет детета које је претрпело неки облик насиља фактички је откривен, а оно додатно стигматизовано.

Заиста мислим да ширу јавност не занима како изгледа кућа у којој је дете било изложено насиљу, нити иницијали имена и презимена детета. Задатак свих нас, укључујући ту и медије, јесте да пре свега заштитимо децу.

БИТНА НАЦИОНАЛНА ПРИПАДНОСТ КАДА ЈЕ НАПАДАЧ РОМ, АЛИ НЕ КАДА ЈЕ У ПИТАЊУ СРБИН

Цензоловка: Које су још друштвене, маргинализоване групе мете непрофесионалног извештавања на које наилазите?

Јанковић: Прво бих да похвалим чињеницу да се о старијима, као и о грађанима и грађанкама са инвалидитетом, ипак мање извештава у једном сажаљивом тону, што је био случај ранијих година. И кад је у питању ЛГБТ популација, утисак је да је мање дискриминаторних текстова него пре три, четири године.

Међутим, увреде и даље стижу од политичара и јавних личности, и такве ставове преносе и медији. Примера ради, ми смо поднели кривичну пријаву против фолк певача Александра Вуксановића, познатијег као Аца Лукас, управо због вређања ЛГБТ особа у једној телевизијској емисији.

Такође, нису ретке ситуације у којима интелектуалци приликом изношења ставова, под велом слободе мишљења износе и низ дискриминаторних и увредљивих ставова, што је био случај са колумном Мише Ђурковића у којој је целокупним контекстом, терминима који се доводе у везу са хомосексуалном оријентацијом, као и оспоравањем доношења прописа којима се уређује спречавање насилја над женама, прекршио Закон о забрани дискриминације.

Новинари, понекад и по инерцији, помињу, рецимо, националност осумњичених када извештавају о тзв. црној хроници. Много пута сам запитала због чега је важно да се наведе да је, на пример, нападач припадник ромске националне мањине. Да ли се наводи српска национална припадност у неким другим случајевима?

Ово наглашавам зато што је ромска заједница у великој мери и даље изложена предрасудама и стереотипима. Прошле недеље сам била у превозу када су ушла два ромска дечака са торбама, сасвим је јасно да су ученици, а појединци, поред којих су дечаци стали, померили су се, док су жене чврсто ухватиле своје ташне.

Чини ми се да некад нисмо свесни да својим поступањем, а нарочито јавно изговореним, или када су у питању новинари – текстом или извештајем, веома утичемо или на јачање или на разградњу стереотипа. Слична је ситуација када се извештава о Албанцима или Хрватима, додуше и ту ћу се ограничити на писање појединих таблоида.

Претварање жртве у кривца

Цензоловка: И у овом случају медији су још једном потврдили тренд представљања жена и девојчица на сензационалистички начин. Како се вама чини слика жена у српским медијима?

Јанковић: У једној реченици – слика је таква да апсолутно не одговара стварности. Жена је у медијима доминантно сведена на објекат, отворено или прикривено, пренаглашено се инсистира на физичком изгледу, па, ако хоћете, и на императиву младости.

Још драстичнија су извештавања о насиљу над женама, где поједини медији и даље имају текстове у којима провејава тон да је жена жртва у ствари кривац, да је она својим понашањем испровоцирала мушкарца.

Такође, нису реткост ни различита инсистирања на приватном животу, на најбитнијој улози жене као мајке и на осуди уколико се у тој улози није остварила.

Када отворите новине, жена је најчешће присутна на страницама хронике или у рубрикама које се односе на забаву, личне исповести и искуства, топле људске приче, кување, моду, лепоту. Евентуално, ако се бавите политиком, имате највише шансе да добијете простор, али и ту нису реткост коментарисања женског изгледа или детаља из приватног живота, док су било какве компетенције, стручност, професионални успех – у другом плану.

Посматрајући такво стање, некада нисам сигурна да ли је најчешћа слика жене коју видимо у медијима последица или узрок дискриминације, и да ли се у том смислу вртимо у зачараном кругу.

Смета ми што се врло ретко чују приче успешних жена из области науке, економије, пољопривреде, медицине, дипломатије.

Знам да не можемо очекивати да се ова слика жена у медијима промени преко ноћи, али се тај процес може убрзати осудом и мењањем неадекватног извештавања. Девојчице треба у медијима да гледају узоре у успешним женама које карактерише њихова упорност, воља, рад, снага и знање, и да буду свесне и оснажене, јер могу све исто као и дечаци, и да им припада сваки простор где се осећају добро, а не место на које их друштвени стереотипи сврставају.

Жене су у свим областима у неповољнијем положају

Цензоловка: Колико има притужби жена због дискриминације и говора мржње у медијима повереници за равноправност?

Јанковић: Подаци из нашег извештаја и истраживања објављених у 2018. години потврђују да су жене у Србији и даље у неповољнијем положају у односу на мушкарце у свим областима друштвеног живота. Посебно су дискриминацији изложене жене на тржишту рада, приликом одлучивања, у економској сфери и образовању, изражено је и родно засновано насиље према женама.

Пол као основ дискриминације заузима треће место по броју притужби и чини 10,7 одсто од укупног броја притужби, при чему већ годинама овај основ дискриминације чешће наводе жене него мушкарци. Највећи број притужби због дискриминације на основу пола поднет је у области рада и запошљавања. Жене су као и претходних година подносиле притужбе због промене положаја на послу након повратка са породиљског одсуства и одсуства ради неге детета.

Следе притужбе поднете због дискриминације због поступања органа јавне власти, а занимљиво је да је уочен пораст броја притужби које су поднете у области пружања услуга и/или коришћења јавних површина. На пример, имали смо притужбе због коришћења одређеног термина у теретани само за жене или због тога што је женама забрањен улаз у берберницу, жалили су се и што кондуктери у возилима јавног превоза чешће контролишу жене него мушкарце.

Цензоловка: У извештају за 2018. наводите да је ту годину обележило недопустиво извештавање једног броја штампаних медија и портала који су објављивали сексистичке, мизогине и шовинистичке садржаје, и кршили углед, достојанство појединих личности, као и професионалне и етичке стандарде. Који су најдрастичнији примери кршења права жена на које сте наишли током 2019?

Јанковић: Већ смо констатовали да смо све толерантнији према неприхватљивом изражавању и увредама изреченим на рачун жена. Ми смо и ове и прошле године више пута реаговали када се на неприхватљив начин говорило и писало о новинаркама, политичаркама, као и о женама које су биле жртве насиља.

Не бих издвајала посебно, јер је широка лепеза: од претњи и мизогиније, преко увреда и омаловажавања, до крајње сексистичких изјава. Чини ми се да је у 2019. години још гора ситуација када погледам каква смо и колико смо све упозорења имали од јануара, а било их је чак осам када су у питању жене и однос према њима.

Цензоловка: Таблоидно извештавање, које још више подстиче стереотипе да је жртва крива, карактеристично је за извештавање о насиљу над женама и убиствима. Како видите писање медија о овом веома великом друштвеном проблему?

Јанковић: Извештавање о насиљу над женама је веома деликатно и требало би наћи границу у томе да се задовољи потреба јавности да буде информисана и потреби да се заштити достојанство жртве. Нажалост, углавном осећања жртве или њена перцепција у друштву постају најмање важни, а у први план се ставља сензационалистичко извештавање.

Свакодневно смо сведоци наслова о насиљу које постаје све свирепије, а у којима се наводе детаљи монструозног мучења жена: „Заклао жену, посекао себе, па је мртву загрлио“, „Претукао је, сломио јој кости, а онда смрскано тело прегазио аутом“ и слично.

То је апсолутно недопустиво и то није начин да се укаже на проблем насиља над женама.

Годинама смо стављали акценат на улогу и значај медија у сузбијању насиља над женама, упућивали смо апеле и молбе да се престане са сензационалистичким извештавањем. Нажалост, неки медији пружају простор насилницима да јавно злостављају и понижавају своје жртве, чинећи ново насиље, виктимизујући жртву и изазивајући тиме општу штету.

Нови тренд од пре неку годину је да медији објављују судске пресуде насилницима, посебно убицама жена, при чему се нагласак ставља на малу казну. Ово је са једне стране добро, како би се ипак видело да су насилници кажњени и указало на то да треба пооштрити казнену политику, али је са друге стране обесхрабрујуће за жртву да пријави насиље.

Уместо тога, много би делотворније било да се објављује више текстова и телевизијских прилога са примерима добре праксе, тј. приказивање искустава жена које су успеле да преживе насиље и тортуру и да наставе живот без насилника.

Морам да похвалим што медији са своје стране у последње време организују панел дискусије и трибине о насиљу над женама, са којих онда објављују врло стручне и квалитетне текстове, што се раније није дешавало. Углавном су то недељници, али то је правац у коме треба ићи.

ДЕЦА НЕ ЗНАЈУ ЗА РАЗЛИКЕ НА ОСНОВУ БОЈЕ КОЖЕ, ПОЛА, БОГАТСТВА ИЛИ НАЦИОНАЛНЕ ПРИПАДНОСТИ

Цензоловка: Кључни циљеви повереника за заштиту равноправности јесу спречавање дискриминације, заштита равноправности и изградња толерантног друштва. Како доћи до тог циља?

Јанковић: Не постоји ни брз ни лак пут. Све активности које наша институција предузима, а у том контексту и сва медијска иступања, усмерена су управо ка томе да се укаже на потребу изградње толерантнијег друштва у коме је лепо живети, радити, одрастати и васпитавати децу. Образовање се истиче као кључна карика у том процесу.

Међутим, не треба заборавити да је породица први учитељ које дете има и да је васпитање први корак у развоју толерантног духа. На родитељима је да дозволе детету да остане отворено према свету и да се не плаши различитости. Многе различитости које постоје деца не примећују. На пример, не знају разлику коју међу људима прави боја коже, националност или, рецимо, пол. Не знају ни да ли је неко богат или сиромашан док се са њим играју. Они одрастањем заправо уче да дају смисао и значење тим различитостима. Зато је на нама да деци пружимо модел по коме ће наставити да прихватају различитости, а не да их се боје.

Најважније је да им личним примером покажемо да поштујемо туђу слободу и право на избор, мишљење, различитост.

Недавно сам чула да се ученица трећег разреда пожалила да је градиво из предмета „Грађанско васпитање“ бескорисно јер оно што учи није примењиво у пракси. На задиркивање деце одговорила је да њој такве речи не пријају и да зато жели да они са тим прекину. Међутим, деца су наставила. Зато је питала учитељицу зашто деца не реагују када им она каже да њој задиркивање не прија. Добила је одговор да или је нису чули или нису урадили домаћи задатак.

Зато је први корак који морамо да урадимо да чујемо људе око себе и присетимо се лекција које смо сви одавно морали да научимо. Друга ствар је да покушамо да се замислимо у туђим ципелама или да на свет гледамо кроз туђе наочаре. Схватићемо да смо сви ми, на крају крајева, само људи.

Цензоловка: Редовно реагујете у случајевима када медији непримерено извештавају. Да ли мислите и да други делови друштва у довољној мери реагују на сексистичке, мизогине изјаве? У којој мери постоји јавна осуда за изговорене речи у којима се жене дискриминишу?

Јанковић: Постоје реакције, али оне нису довољне. Други проблем је што и када такве изјаве осуде утицајни друштвени чиниоци, у коментарима који их прате можете видети како се развија дискусија, односно својеврсно гласање оних који су за такву осуду и оних који јој се противе. Као да о томе уопште треба да се расправља.

Да будем прецизна, не постоји недвосмислена и јасна осуда таквих појава, већ се све чешће калкулише да ли је она (жена која је нападнута) наша или њихова, да ли је можда заслужила такву изјаву, да ли ће јавна осуда да ми донесе штету или корист.

Сматрам да нема простора за овакву врсту калкулација и да је неопходно што пре прекинути са све учесталијом праксом да се у дискредитовању жена на јавној сцени Србије користе сексизми, мизогинија, брутално вређање и родно засновани стереотипи.

Жене се углавном вређају само зато што су жене, при чему нико не коментарише резултате њиховог рада. Такве речи, без обзира на то коме су упућене или ко их упућује, требало би да наиђу на јасну и недвосмислену осуду свих који су носиоци јавних и политичких функција. То је једини начин да станемо на пут увредљивом третирању жена и створимо здраве темеље за развој друштва у целини.

Цензоловка: Осим жена жртава насиља, и политичарке бивају дискриминисане. По којем основу најчешће?

Јанковић:  Када у континуитету стварате слику у којој се о женама доминантно пише као о жртвама насиља или о објектима, неминовно је да се последице прелију на све сфере друштва. Политичарке нису изузете из друштва у коме живе, али због функција које обављају имају више могућности да остваре своја права, па су због тога у нешто повољнијем положају од других грађанки.

Нажалост, у последње време политичарке, без обзира на то да ли су у власти или опозицији, најчешће су дискредитоване на основу пола. Као што сам већ рекла, када желите некога да дискредитујете и ако је реч о жени, најчешће се користе увредљиви сексизми и мизогине изјаве.

Политичарке, као и све друге жене, имају право на сопствено мишљење и политичку припадност, као и право да свој став јавно изнесу без страха да ће наићи на салву увредљивих и крајње непримерених коментара.